detalj slike: foto galerija - KPK

Zov

I kada bih u zemlju propao

uvek postoji ritam muzike

koja me oslobađa i najveće muke,

ritam muzike što će zemlju razoriti

i put sunca do mene ponovo otvoriti.

Od tog ritma na nebu mom

sunce nadigra sivo,     

srce se rasplamsa, zažari,

pa udara nesputano, živo.                     

Ono poludi, iskače iz grudi,           

prostire se od dolina do planina   

peva i pleše u ritmu sedam osmina. 

Kad pesmu predaka slušam      

moja duša poruku šalje,

od srca do uha, ona se prostire dalje.

I tada hiljadu frula u meni zasviraju,

daire i bubanj moćnim ritmom dozivaju,

podižu me precima visoko, sve bliže,

a zatim s nogu obaraju sve niže.

Ritam taj od sedam osmina                   

najnežnije donosi mandolina.

Na zvuke tambure-suza u oku navire.             

Ispuštaju  gajde svoj prodorni pisak                    

u njemu ja čujem od davnina vrisak.                           

Iz grla darovitog  pevača                 

hiljadu slavuja pesma se čuje

to duh prošlosti peva,

jako me uzbuđuje.

Sa precima razgovaram,             

želim im ugoditi .                                         

Umrem li od ljubavi

opet ću se roditi.

Pulsiraju kroz mene

i kletve i blagoslovi,

i bajke i naricaljke,

i vradžbine i predskazanja,                       

i čežnje i težnje iz davnina.

Sve je u tom moćnom ritmu

od sedam osmina.

Čas svetkovanja za mene počinje

kad mi se kandila zapale u očima.

Poneseno ritmom srce nadima mi grudi

ovaj svečani trenutak

svu prošlost u meni budi.                   

Različiti svetovi,

različiti ritmovi,

različiti sklad zvuka,

različita u svetu sluša se muzika.

Sve ritmove sveta volim,                               

Al’ duhovima predaka mojim

želim da udovoljim.

To je moja sudbina i moja je zadužbina

- život moj da plešem u sedam osmina.

Vatra vatri

Bogovima oteta i ljudima data

sakrivena dugo kao najveća tajna,

vatra je tajna, vrela i sjajna,

puno toga skrila iza svoga sjaja,

nemoguće je vatru razumeti do kraja.

Božanstveno, vragolasto, plemenito, bremenito,

zgarište svih briga i mudrosti knjiga,            

sudba korača glavama  ludim,

iskre nadanja za ljubav i stradanja,

rasplamsala želja, pratilja veselja,

žudnja, strast, moć i vlast...

Sve to - je vatra i još mnogo više,

ona je razlog što svako biće diše.

U utrobi razbuktale vatre

sve vidljivo i nevidljivo mogu da satre.

Vatra je u meni, vatra je u tebi, vatra je u svima

a biće i dima, tu - gde vatre ima.

Ona uvek nešto radi, nikada ne odmara,    

u vasioni celoj svakolika čuda stvara.

I tako...Pucketa drvo, podiže se dim i iskrice skaču,

da je vatra počela da gori, po plamenu znaću       

i kako se drva  u plamene jezičke pretvaraju,

svi puti moje duše, redom se otvaraju.

Započinješ plakati, u trenu se smeješ,                  

od neizmerne hladnoće osećanja greješ,                 

u svakom slučaju u sebe ćeš upasti,     

dotaći korenje ljubavi i strasti.

Vatra se rasplamsava, greje sve jače, 

iskra za iskrom skače,

sve nadmeću se

koja će od njih više i dalje da skoči,

da nasele mi dušu, da nasele mi oči.

Moje će oči postati tad žeravice

sjaće u noći, obasjaće mi lice.

Na vatru će vatrom odgovoriti.

Reći će mnogo, a neće progovoriti.                   

Skakuću iskre, jedna, pa druga,

izvlače iz drveta sokove za svoje bleštave skokove,              

u beskraju mračnom ka zvezdama  žure

da sebi mesto nađu u nebesnom sazvežđu.

I zvezde i mesec, i vatra i iskre, u noći su sjale.

Svetlosti njihovoj, noćna tmina bijaše pozadina.

No, eto je – ona najveća podiže se tik iza visokih planina.

Kada sunce izađe, sve se vatre umanjuju,

neke sasvim nestanu, a neke se iznova noću pojavljuju.

Moja je vatra svitanje dočekala,

još tinja, nije sasvim dogorela

u zagrljaj sa rujnom zorom hita,

za tajnu večne svetlosti želi da je pita.

Sunce na to kaza:

„Tajna večne svetlosti i vatre, samo je u mojoj moći

za sve ostalo na svetu postojaće dani i noći.        

Čoveku je dovoljno to što ume paliti vatre,

da iskre skaču ponesene vetrom na sve strane.

Neke od njih zahvatiće lišće, grane                      

i počeće nove vatre da gore,                                 

koje će dočekati neke nove zore.“

Ja ljubim i vatru i sunce, a videh i oni da se ljube.

Vas molim, poželite sa mnom, da nikad se ne izgube,

jer , kad vatra dogori, ohladi se pepeo i nesta tada njenog sjaja,

znam da više ničeg biti neće, da svemu biće kraja.               

I zato ostavljam svoje slovo, za svako pokoljenje novo

Ne ljubite laž i draž hladnoj slici

u vatri se kuju srca - vojnici !

Ugasite sve vatre pustoši, razaranja,

rasplamsajte vatre ljubavi i stvaranja! 

Ljubite majku - zemlju, ljubite život, ljubite svet!

Od stvaranja ljubavlju učinite vatromet!    

Ružičasta  duša

Ponekad sam ja samo duša,

prosejana na sva sita, svačega nezasita     

sve ka njoj dolazi, ona kroz sve prolazi

trepetima i zvucima mirno je prenoćište

mirisnim cvetovima udobno sklonište.

Evo je i sada: ka krošnji višnje poseže

do jednog sićušnog cveta ona doseže       

otkida ga pažljivo, na sebe priljubljuje

miris mu otima i latice miluje.     

Isceliće se duša moja od svih ljutih rana,

jer od cvetnog oblaka ka njoj teče ljubav neprestana.     

Opio me miris višnjinog behara              

kao da sam vino pio iz hiljadu pehara.

U sebi ja nosim proleća dah,

pa ako ga i ne osetim jasno,  mene nije strah,

znam da se pomešao sa mirisima drugim

znam, jer oduvek sve mirise biljne ljubim. 

Eh...Taj miris višnjinog behara... 

A  tek boja!

To je boja najlepših čarolija

što svetove nove stvara!

Gledajući netremice u božanstvenu tu sliku

ružičasto-belo sam se obojio po njenome liku.                    

Tada  i duša moja posta otvorena, čista,

kao behar višnje i ona posta ružičasta, ista.   

Vidim, čujem, mirišem i svemu se divim...

Shvatio sam u tom času-ružičastim životom živim!

Ti cvetovi višnje, da li možda znaju

da u mome srcu van vremena traju?

Sa granama višnje  ljuljkam se i smejem,    

njihove pupoljke toplim dahom grejem.            

Nežnost i ljubav oni osećaju...  

Najslađi ćemo plodovi postati           

-meni to obećaju.                                    

Kad cvetovi uvenuše, novo ruho odenuše         

zelene višnje oni su postali,

tek u mom srcu mirisi su ostali.

Rastu, sazrevaju dan za danom,                                  

u proleću divnom, suncem obasjanom.

Kiselasto - sladunjavi ukus im poznajem,

u ustima ga osećam pre no što zagrizem

da popuca tanana kožica i kroz zube sok da proteče

bilo bi to za mene uživanje najveće.

Višnje! Višnje!

Sa vama kao da dva života živim,

za tajnama žudim i svemu se čudim!

Umrli su cvetovi, pojeden je plod,

ali semenka u koštici produžiće svoj rod.             

Krug je to večitog umiranja-rađanja ,                  

sva su ljudska znanja samo nagađanja.

Niko osim stvoritelja ne zna tajnu postojanja

i čaroliju našeg bitisanja.      

Miris, ukus, boja višnje – lepote u svakoj prilici,

vrhunski poređane na životnoj slici .                     

Ne čini me tužnim to što tajnu ne znam,

Ja - ružičastom dušom mojom samo tajnu osećam.  

Филип Димкоски

PODELITE OVAJ TEKST NA: