детаљ слике: фото галерија - КПК

Зов

И када бих у земљу пропао

увек постоји ритам музике

која ме ослобађа и највеће муке,

ритам музике што ће земљу разорити

и пут сунца до мене поново отворити.

Од тог ритма на небу мом

сунце надигра сиво,     

срце се распламса, зажари,

па удара неспутано, живо.                     

Оно полуди, искаче из груди,           

простире се од долина до планина   

пева и плеше у ритму седам осмина. 

Кад песму предака слушам      

моја душа поруку шаље,

од срца до уха, она се простире даље.

И тада хиљаду фрула у мени засвирају,

даире и бубањ моћним ритмом дозивају,

подижу ме прецима високо, све ближе,

а затим с ногу обарају све ниже.

Ритам тај од седам осмина                   

најнежније доноси мандолина.

На звуке тамбуре-суза у оку навире.             

Испуштају  гајде свој продорни писак                    

у њему ја чујем од давнина врисак.                           

Из грла даровитог  певача                 

хиљаду славуја песма се чује

то дух прошлости пева,

јако ме узбуђује.

Са прецима разговарам,             

желим им угодити .                                         

Умрем ли од љубави

опет ћу се родити.

Пулсирају кроз мене

и клетве и благослови,

и бајке и нарицаљке,

и враџбине и предсказања,                       

и чежње и тежње из давнина.

Све је у том моћном ритму

од седам осмина.

Час светковања за мене почиње

кад ми се кандила запале у очима.

Понесено ритмом срце надима ми груди

овај свечани тренутак

сву прошлост у мени буди.                   

Различити светови,

различити ритмови,

различити склад звука,

различита у свету слуша се музика.

Све ритмове света волим,                               

Ал’ духовима предака мојим

желим да удовољим.

То је моја судбина и моја је задужбина

- живот мој да плешем у седам осмина.

Ватра ватри

Боговима отета и људима дата

сакривена дуго као највећа тајна,

ватра је тајна, врела и сјајна,

пуно тога скрила иза свога сјаја,

немогуће је ватру разумети до краја.

Божанствено, враголасто, племенито, бременито,

згариште свих брига и мудрости књига,            

судба корача главама  лудим,

искре надања за љубав и страдања,

распламсала жеља, пратиља весеља,

жудња, страст, моћ и власт...

Све то - је ватра и још много више,

она је разлог што свако биће дише.

У утроби разбуктале ватре

све видљиво и невидљиво могу да сатре.

Ватра је у мени, ватра је у теби, ватра је у свима

а биће и дима, ту - где ватре има.

Она увек нешто ради, никада не одмара,    

у васиони целој сваколика чуда ствара.

И тако...Пуцкета дрво, подиже се дим и искрице скачу,

да је ватра почела да гори, по пламену знаћу       

и како се дрва  у пламене језичке претварају,

сви пути моје душе, редом се отварају.

Започињеш плакати, у трену се смејеш,                  

од неизмерне хладноће осећања грејеш,                 

у сваком случају у себе ћеш упасти,     

дотаћи корење љубави и страсти.

Ватра се распламсава, греје све јаче, 

искра за искром скаче,

све надмећу се

која ће од њих више и даље да скочи,

да населе ми душу, да населе ми очи.

Моје ће очи постати тад жеравице

сјаће у ноћи, обасјаће ми лице.

На ватру ће ватром одговорити.

Рећи ће много, а неће проговорити.                   

Скакућу искре, једна, па друга,

извлаче из дрвета сокове за своје блештаве скокове,              

у бескрају мрачном ка звездама  журе

да себи место нађу у небесном сазвежђу.

И звезде и месец, и ватра и искре, у ноћи су сјале.

Светлости њиховој, ноћна тмина бијаше позадина.

Но, ето је – она највећа подиже се тик иза високих планина.

Када сунце изађе, све се ватре умањују,

неке сасвим нестану, а неке се изнова ноћу појављују.

Моја је ватра свитање дочекала,

још тиња, није сасвим догорела

у загрљај са рујном зором хита,

за тајну вечне светлости жели да је пита.

Сунце на то каза:

„Тајна вечне светлости и ватре, само је у мојој моћи

за све остало на свету постојаће дани и ноћи.        

Човеку је довољно то што уме палити ватре,

да искре скачу понесене ветром на све стране.

Неке од њих захватиће лишће, гране                      

и почеће нове ватре да горе,                                 

које ће дочекати неке нове зоре.“

Ја љубим и ватру и сунце, а видех и они да се љубе.

Вас молим, пожелите са мном, да никад се не изгубе,

јер , кад ватра догори, охлади се пепео и неста тада њеног сјаја,

знам да више ничег бити неће, да свему биће краја.               

И зато остављам своје слово, за свако покољење ново

Не љубите лаж и драж хладној слици

у ватри се кују срца - војници !

Угасите све ватре пустоши, разарања,

распламсајте ватре љубави и стварања! 

Љубите мајку - земљу, љубите живот, љубите свет!

Од стварања љубављу учините ватромет!    

Ружичаста  душа

Понекад сам ја само душа,

просејана на сва сита, свачега незасита     

све ка њој долази, она кроз све пролази

трепетима и звуцима мирно је преноћиште

мирисним цветовима удобно склониште.

Ево је и сада: ка крошњи вишње посеже

до једног сићушног цвета она досеже       

откида га пажљиво, на себе приљубљује

мирис му отима и латице милује.     

Исцелиће се душа моја од свих љутих рана,

јер од цветног облака ка њој тече љубав непрестана.     

Опио ме мирис вишњиног бехара              

као да сам вино пио из хиљаду пехара.

У себи ја носим пролећа дах,

па ако га и не осетим јасно,  мене није страх,

знам да се помешао са мирисима другим

знам, јер одувек све мирисе биљне љубим. 

Ех...Тај мирис вишњиног бехара... 

А  тек боја!

То је боја најлепших чаролија

што светове нове ствара!

Гледајући нетремице у божанствену ту слику

ружичасто-бело сам се обојио по њеноме лику.                    

Тада  и душа моја поста отворена, чиста,

као бехар вишње и она поста ружичаста, иста.   

Видим, чујем, миришем и свему се дивим...

Схватио сам у том часу-ружичастим животом живим!

Ти цветови вишње, да ли можда знају

да у моме срцу ван времена трају?

Са гранама вишње  љуљкам се и смејем,    

њихове пупољке топлим дахом грејем.            

Нежност и љубав они осећају...  

Најслађи ћемо плодови постати           

-мени то обећају.                                    

Кад цветови увенуше, ново рухо оденуше         

зелене вишње они су постали,

тек у мом срцу мириси су остали.

Расту, сазревају дан за даном,                                  

у пролећу дивном, сунцем обасјаном.

Киселасто - сладуњави укус им познајем,

у устима га осећам пре но што загризем

да попуца танана кожица и кроз зубе сок да протече

било би то за мене уживање највеће.

Вишње! Вишње!

Са вама као да два живота живим,

за тајнама жудим и свему се чудим!

Умрли су цветови, поједен је плод,

али семенка у коштици продужиће свој род.             

Круг је то вечитог умирања-рађања ,                  

сва су људска знања само нагађања.

Нико осим створитеља не зна тајну постојања

и чаролију нашег битисања.      

Мирис, укус, боја вишње – лепоте у свакој прилици,

врхунски поређане на животној слици .                     

Не чини ме тужним то што тајну не знам,

Ја - ружичастом душом мојом само тајну осећам.  

Филип Димкоски

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: