|
|
|
 | Branka Selaković | |
| |
detalj slike: Prometej
NA VIDIKU – NIŠTA I SVE
(Vladimir Kirda Bolhorves, „Na vidiku zgarišta“,
„Prometej“, Novi Sad, 2020)
Piscu je možda najteže kada svoje delo ispiše u mislima tokom šetnje ili kvalitetne dokolice, a posebno kada takvom zagonetnom misaonom disciplinom popunjava rutinske, često dosadne radnje kao što su prevaljivanje razdaljine od kuće do posla, pranje sudova ili uljudno, civilizovano čavrljanje sa poznanicima i komšijama. Teško mu je posle temeljno izgrađene strukture likova, fabule i niza brižljivo sakupljanih detalja sve to da stavi na papir, odnosno u novi „Word“ dokument. Romantika pisanja guščjim perom ili postojanje sekretarice kojoj će diktirati, izumrla je mogućnost, a vični inženjeri još nisu, barem ne u komercijalne svrhe, izmislili spravu kojom bi se misli kakvog, pa možda i osrednjeg umetnika, slile kroz beskonačan raspored nula i jedinica u računar. U mislima sve deluje lahornije. Problemi se rešavaju svetlosnom brzinom, a rečenične konstrukcije i duge digresije su smislene.
Pisac je najčešće osoba sa nekoliko poslova, od čega onaj koji najviše želi da obavlja, na kojem bi bio najrevnosniji, istrajan delatnik, zapravo najmanje obavlja. Usput se pisac bori sa nemanima svakodnevice, junacima i temama koje ga progone i ćuškaju svako malo pod rebra, porodicom, kritikom, izdavačima, medijima… Nekonvencionalan i u svom svetu, pisac zavisi i od protoka, odnosno metrike vremena, koja ubrzava, baš onda kada je potrebno da uspori i da umetniku dodeli dodatne sate. Koroziran, osakaćen, prebijen, umrtvljen, onesposobljen, melanholičan, udubljen, nestalan, neprisutan… sa jedne strane, a sa druge pisac u trenucima stvaranja nikada življi, dinamičniji, nadahnutiji, zavodljiviji. Pisac je romantik i ništarija. Pisac je svoj i istovremeno svačiji. Kada uspe da se izvuče iz agonije i ispiše roman, posle niza čitanja i korekcija, dolaze izdavači, kritičari i čitaoci koji su obrazovani, poluobrazovani, sa bogatim predznanjem ili tek letimičnim pogledom na nekoliko iščitanih rečenica, ali spremni da sude.
Visokovredna beletristika je marginalizovana ne samo zbog ovakvih duhovnih nivoa plebsa nego i zbog toga što velika većina građana u radnom periodu života najviše pažnje, energije i vremena ulaže, svojom voljom ili silom prilika, u borbu za ostvarivanje što boljih uslova elementarne egzistencije, beleži rusinski i srpski pisac Vladimir Kirda Bolhorves u romanu Na vidiku zgarišta, koji je deo heuteranističko-beletrističko-hibridnog venca Snevajući zvezdu heuteranije i predstavlja šesti beletristički tom i prvi roman potciklusa Pisac i tv novinar u Titovoj, Miloševićevoj i Đinđićevoj epohi. Detaljno, zalazeći u najudaljenije niše sopstva, inspiracije i svakodnevice, dočarava usud, odnosno život jednog pisca.
Neki pisci su veoma samokritični, stvaraju polagano i mukotrpno, mnogo puta prerađujući napisano, da bi u toku celog života stvorili malo broj dela, veoma značajnih, po kojima ih svi pamte. Drugi, opet, pišu mnogo, svašta, dela kojima često ni sami nisu zadovoljni, pa nastavljaju grozničavo da rade, da stvaraju nova dela, kao da njima žele potisnuti i nadmašiti prethodna.
U kolažnom narativu, hronološki precizno, čitalac prati autora u njegovim izborima bilo odabranim osvojenom slobodom duha ili pak nametnutim, sudeluje u analiziranju stavova i mnogih pojavnosti sveta i sredine u kojoj je rođen i odrastao. Iako deli sudbinu, istovremeno se čini da je daleko iznad poretka stvari. Počev od prvih životnih saznanja, gladi za znanjem i ovaploćenjem iskonskog umetničkog bića, početaka, kreativnih prepreka i porodičnih odnosa do društveno-političkih prilika, socijalnog i moralnog stanja društva i nekoliko kolektiva u kojima je proveo deo radnog veka, ovaj bogato nijansiran roman donosi preispitivanje sveta kroz piščevu subjektivnu i objektivnu prizmu.
Paradoksalno sinhronizovano u miru i u konfliktu sa sopstvenim strastima koje su motivišuće – Prisutan i neprisutan – Deo zajednice i večiti otpadnik – Brižljiv suprug i zavodljivi ljubavnik – Provincijalac i kosmopolita – Pogonski radnik i pesnik, pisac, poliglota, filozof… Uz to i gorak, ciničan, narcisoidan, pronicljiv, duhovit, osvešćen, obrazovan, istrajan, uporan, ohol, angažovan, dopadljiv… U spektru kontradiktornih i isključivih osobina čitalac plovi kroz meandričnu priču, često zalazeći u duge, krivudave i detaljne digresije, i dolazi do autorove vizije i potrebe za novom renesansom, uzvišenijim čovekom-nadčovekom i svetlijom budućnosti koja je nikla iz zgarišta.
Iako pesimističnog naziva, koji kao da prokazuje da su samo zgarišta to što nas očekuje, u pepelu posle plamena stradanja rađa se novi čovek-čovečanstvo. U temelju toga uzdiže se i autentična filozofska misao autora pomešana sa Heraklitovom vatrom-plamenom u osnovi stvaranja svih bića, kao Ničeovim usavršavanjem-nadrastanjem homo sapiensa.
Na prvim stranicama autor se obraća čitaocima, usmeravajući ih, o čemu će govoriti-pisati i daje putokaz za čitanje romana.
Ovog puta, međutim, u središtu moje pažnje neće biti Alek Vislavski, nego ću se najviše sobom baviti. Biće to nezgodan, ali i neodoljiv zadatak. Koji može da se definiše kao nastojanje da se u predelima pretežno trivijalnih ljudi, događaja i procesa pronalaze postojeće zanimljivosti, a vlastitim potencijalima da se stvaraju nove vrednosti.
Pisan u prvom licu, uz dovitljiva obraćanja čitaocima, autor progovara o sebi, ali i kroz junaka-pisca Rosvenira Glanka Šelgardona, i o njegovim osećanjima, doživljajima, promislima, susretima sa značajnim ličnostima iz sveta umetnosti, kulture, uopšte javnog života. Neki od njih su Tišma, Davičo, Kiš, Krleža, Tito i niz partijskih činovnika, novinara i slučajnih prolaznika verno prikazanih i smisleno protkanih u splet impozantne arhitektonike ovog dela. Gde se završava pisac, a počinje junak i obratno? Bolhorves i Glanko kao da se naizmenično prepliću i vode razgovor gradeći novu liniju čitanja. Uz to, iako se ograđuje od Aleka Vislavskog, slikara i arhitekte, on (Alek) u ovoj povesti, kroz fragmente i autocitate iz ranijih romana, ostaje značajna karika.
Roman Na vidiku zgarišta može se čitati i kao autobiografski odgovor na mnoge pojavnosti, kao svedočanstvo jednog života, pokušaj otrgnuća od zaborava, ali i hronološki prikaz-presek pola veka u životu čoveka, naroda, države i sveta.
Ukoliko se isključi bilo kakvo prisajedinjene i učitavanje sopstvenih-stvarnih događaja iz Bolhorvesove biografije, tj. otkloni se uverenje da se čita autobiografsko delo, ne gubi se od utiska da je književni junak sveprisutan, stvaran, iskustveno blizak i često tragikomičan.
Osvrnuću se i na podnaslov ovog romana, odnosno potciklus: Pisac i tv novinar u Titovoj, Miloševićevoj i Đinđićevoj epohi. Kao što sam na početku rekla, ne zbog nedostatka nadarenosti ili neaktuelnosti dela, ali pisci su kroz vekove manje-više prinuđeni da rade dodatne poslove, koji nekada mogu da budu inspirativni za buduća pisanija, ali češće odvlače pisca od njegove iskonske potrebe. Čitajući biografije značajnih književnika doznajemo da su deo života proveli kao fizički radnici, profesori, urednici ili novinari. Potreba za fizičkom egzistencijom i zadovoljenjem državnih-birokratskih nameta i vođenje iole pristojnog života u okviru porodice koju je formirao, autora je odvela u redakciju programa na rusinskom jeziku Radio-televizije Novi Sad.
Kritičan, o kolegama novinarima zabeležio je: Poštujem hrabre novinare, koji se bore protiv primitivaca u politici, privredi, kulturi i drugim delatnostima, koji razotkrivaju društvene anomalije. No, i takvi dragulji su veoma retki. Tito i njegovi kerberi ne trpe neposlušnike… Negde sam čuo, ili pročitao, da u novinarstvu uhlebljenje obično nalaze šmokljani koji nisu uspeli u profesijama za koje su se školovali… Biti pisac, pa postati novinar, to je kao pasti s konja na magarca. Ovo, doduše ne važi za lošeg pisca koji je postao dobar novinar.
Autoironičan i nadasve svestan situacije u kojoj je, kroz nekoliko poglavlja, pisac i sada već novinar, priseća se reporterskih početaka, žudnje za temama kojima bi se analitički bavio i slavodobitno izjavljuje: možda ću novinara glumiti i nekoliko godina. Dok ne postanem ono pravo: afirmisani književnik. Uloga novinara trajala je dugo, što se uočava iz podnaslova koji je zapravo sprega celokupnog romana. Za vreme njegovog obitavanja u redakciji, smenjivali su se urednici, direktori, ministri, državnici, državna uređenja i obrisi države u kojoj živi i stvara.
U ovom obimnom romanu autor se bavio životopisom, borbom za ideje, talenat, slobodu, pravo na osobenost karaktera i moralno-političkih stavova, temeljnim prikazom društva, socijalnih prilika, seksualnosti, lažne moralnosti, raspadom poretka i uspostavljanjem novog, novih. Uz to dotakao se sudbina mnogih umetnika jugoslovenske i svetske scene, filozofa, državnika i stanovnika nekoliko varoši i gradova u kojima je egzistirao ili samo kratko boravio.
U gusto tkanoj priči bogate forme i beskrajnog poigravanja rečima, na nepreglednom igralištu jezika, Vladimir Kirda Bolhorves, koji – iako teži prostranstvima, nepripadanju i svrstavanju u bilo kakve okvire – kao romansijer ipak biva ukoričen i publikovan, čime je zaokružio jedan segment voluminoznog romaneskno-filozofskog dela i otvorio pitanja i smernice za nove rukopise venca Snevajući zvezdu heuteranije.
|
