детаљ слике: Prometej

НА ВИДИКУ – НИШТА И СВЕ

(Владимир Кирда Болхорвес, „На видику згаришта“,

„Прометеј“, Нови Сад, 2020)

Писцу је можда најтеже када своје дело испише у мислима током шетње или квалитетне доколице, а посебно када таквом загонетном мисаоном дисциплином попуњава рутинске, често досадне радње као што су преваљивање раздаљине од куће до посла, прање судова или уљудно, цивилизовано чаврљање са познаницима и комшијама. Тешко му је после темељно изграђене структуре ликова, фабуле и низа брижљиво сакупљаних детаља све то да стави на папир, односно у нови „Wорд“ документ. Романтика писања гушчјим пером или постојање секретарице којој ће диктирати, изумрла је могућност, а вични инжењери још нису, барем не у комерцијалне сврхе, измислили справу којом би се мисли каквог, па можда и осредњег уметника, слиле кроз бесконачан распоред нула и јединица у рачунар. У мислима све делује лахорније. Проблеми се решавају светлосном брзином, а реченичне конструкције и дуге дигресије су смислене.

Писац је најчешће особа са неколико послова, од чега онај који највише жели да обавља, на којем би био најревноснији, истрајан делатник, заправо најмање обавља. Успут се писац бори са неманима свакодневице, јунацима и темама које га прогоне и ћушкају свако мало под ребра, породицом, критиком, издавачима, медијима… Неконвенционалан и у свом свету, писац зависи и од протока, односно метрике времена, која убрзава, баш онда када је потребно да успори и да уметнику додели додатне сате. Корозиран, осакаћен, пребијен, умртвљен, онеспособљен, меланхоличан, удубљен, несталан, неприсутан… са једне стране, а са друге писац у тренуцима стварања никада живљи, динамичнији, надахнутији, заводљивији. Писац је романтик и ништарија. Писац је свој и истовремено свачији. Када успе да се извуче из агоније и испише роман, после низа читања и корекција, долазе издавачи, критичари и читаоци који су образовани, полуобразовани, са богатим предзнањем или тек летимичним погледом на неколико ишчитаних реченица, али спремни да суде.

Високовредна белетристика је маргинализована не само због оваквих духовних нивоа плебса него и због тога што велика већина грађана у радном периоду живота највише пажње, енергије и времена улаже, својом вољом или силом прилика, у борбу за остваривање што бољих услова елементарне егзистенције, бележи русински и српски писац Владимир Кирда Болхорвес у роману На видику згаришта, који је део хеутеранистичко-белетристичко-хибридног венца Сневајући звезду хеутераније и представља шести белетристички том и први роман потциклуса Писац и тв новинар у Титовој, Милошевићевој и Ђинђићевој епохи. Детаљно, залазећи у најудаљеније нише сопства, инспирације и свакодневице, дочарава усуд, односно живот једног писца.

Неки писци су веома самокритични, стварају полагано и мукотрпно, много пута прерађујући написано, да би у току целог живота створили мало број дела, веома значајних, по којима их сви памте. Други, опет, пишу много, свашта, дела којима често ни сами нису задовољни, па настављају грозничаво да раде, да стварају нова дела, као да њима желе потиснути и надмашити претходна.

У колажном наративу, хронолошки прецизно, читалац прати аутора у његовим изборима било одабраним освојеном слободом духа или пак наметнутим, суделује у анализирању ставова и многих појавности света и средине у којој је рођен и одрастао. Иако дели судбину, истовремено се чини да је далеко изнад поретка ствари. Почев од првих животних сазнања, глади за знањем и оваплоћењем исконског уметничког бића, почетака, креативних препрека и породичних односа до друштвено-политичких прилика, социјалног и моралног стања друштва и неколико колектива у којима је провео део радног века, овај богато нијансиран роман доноси преиспитивање света кроз пишчеву субјективну и објективну призму.

Парадоксално синхронизовано у миру и у конфликту са сопственим страстима које су мотивишуће – Присутан и неприсутан – Део заједнице и вечити отпадник – Брижљив супруг и заводљиви љубавник – Провинцијалац и космополита – Погонски радник и песник, писац, полиглота, филозоф… Уз то и горак, циничан, нарцисоидан, проницљив, духовит, освешћен, образован, истрајан, упоран, охол, ангажован, допадљив… У спектру контрадикторних и искључивих особина читалац плови кроз меандричну причу, често залазећи у дуге, кривудаве и детаљне дигресије, и долази до ауторове визије и потребе за новом ренесансом, узвишенијим човеком-надчовеком и светлијом будућности која је никла из згаришта.

Иако песимистичног назива, који као да проказује да су само згаришта то што нас очекује, у пепелу после пламена страдања рађа се нови човек-човечанство. У темељу тога уздиже се и аутентична филозофска мисао аутора помешана са Хераклитовом ватром-пламеном у основи стварања свих бића, као Ничеовим усавршавањем-надрастањем хомо сапиенса.

На првим страницама аутор се обраћа читаоцима, усмеравајући их, о чему ће говорити-писати и даје путоказ за читање романа.

Овог пута, међутим, у средишту моје пажње неће бити Алек Виславски, него ћу се највише собом бавити. Биће то незгодан, али и неодољив задатак. Који може да се дефинише као настојање да се у пределима претежно тривијалних људи, догађаја и процеса проналазе постојеће занимљивости, а властитим потенцијалима да се стварају нове вредности.

Писан у првом лицу, уз довитљива обраћања читаоцима, аутор проговара о себи, али и кроз јунака-писца Росвенира Гланка Шелгардона, и о његовим осећањима, доживљајима, промислима, сусретима са значајним личностима из света уметности, културе, уопште јавног живота. Неки од њих су Тишма, Давичо, Киш, Крлежа, Тито и низ партијских чиновника, новинара и случајних пролазника верно приказаних и смислено протканих у сплет импозантне архитектонике овог дела. Где се завршава писац, а почиње јунак и обратно? Болхорвес и Гланко као да се наизменично преплићу и воде разговор градећи нову линију читања. Уз то, иако се ограђује од Алека Виславског, сликара и архитекте, он (Алек) у овој повести, кроз фрагменте и аутоцитате из ранијих романа, остаје значајна карика.

Роман На видику згаришта може се читати и као аутобиографски одговор на многе појавности, као сведочанство једног живота, покушај отргнућа од заборава, али и хронолошки приказ-пресек пола века у животу човека, народа, државе и света.

Уколико се искључи било какво присаједињене и учитавање сопствених-стварних догађаја из Болхорвесове биографије, тј. отклони се уверење да се чита аутобиографско дело, не губи се од утиска да је књижевни јунак свеприсутан, стваран, искуствено близак и често трагикомичан. 

          Осврнућу се и на поднаслов овог романа, односно потциклус:  Писац и тв новинар у Титовој, Милошевићевој и Ђинђићевој епохи. Као што сам на почетку рекла, не због недостатка надарености или неактуелности дела, али писци су кроз векове мање-више принуђени да раде додатне послове, који некада могу да буду инспиративни за будућа писанија, али чешће одвлаче писца од његове исконске потребе. Читајући биографије значајних књижевника дознајемо да су део живота провели као физички радници, професори, уредници или новинари. Потреба за физичком егзистенцијом и задовољењем државних-бирократских намета и вођење иоле пристојног живота у оквиру породице коју је формирао, аутора је одвела у редакцију програма на русинском језику Радио-телевизије Нови Сад.

Критичан, о колегама новинарима забележио је: Поштујем храбре новинаре, који се боре против примитиваца у политици, привреди, култури и другим делатностима, који разоткривају друштвене аномалије. Но, и такви драгуљи су веома ретки. Тито и његови кербери не трпе непослушнике… Негде сам чуо, или прочитао, да у новинарству ухлебљење обично налазе шмокљани који нису успели у професијама за које су се школовали… Бити писац, па постати новинар, то је као пасти с коња на магарца. Ово, додуше не важи за лошег писца који је постао добар новинар.

Аутоироничан и надасве свестан ситуације у којој је, кроз неколико поглавља, писац и сада већ новинар, присећа се репортерских почетака, жудње за темама којима би се аналитички бавио и славодобитно изјављује: можда ћу новинара глумити и неколико година. Док не постанем оно право: афирмисани књижевник. Улога новинара трајала је дуго, што се уочава из поднаслова који је заправо спрега целокупног романа. За време његовог обитавања у редакцији, смењивали су се уредници, директори, министри, државници, државна уређења и обриси државе у којој живи и ствара.

У овом обимном роману аутор се бавио животописом, борбом за идеје, таленат, слободу, право на особеност карактера и морално-политичких ставова, темељним приказом друштва, социјалних прилика, сексуалности, лажне моралности, распадом поретка и успостављањем новог, нових. Уз то дотакао се судбина многих уметника југословенске и светске сцене, филозофа, државника и становника неколико вароши и градова у којима је егзистирао или само кратко боравио.

У густо тканој причи богате форме и бескрајног поигравања речима, на непрегледном игралишту језика, Владимир Кирда Болхорвес, који – иако тежи пространствима, неприпадању и сврставању у било какве оквире – као романсијер ипак бива укоричен и публикован, чиме је заокружио један сегмент волуминозног романескно-филозофског дела и отворио питања и смернице за нове рукописе венца Сневајући звезду хеутераније.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: