detalj slike: barbatextile.ua

PEŠKIR, gospodar života i svoga dara

 

     Mnogi običaji se menjaju i prilagođavaju novim uslovima i shvatanju, drugi potpuno nestaju sa mape nacionalne kulturne baštine, a jedan predmet, najveće čovekovo otkriće, kojim započinjemo i završavamo dan, tome odoleva. Štaviše, potvrđuje i afirmiše svoj prestiž u personalnim ritualima, ljudskim navikama i potrebama. Da li je taj predmet, koji nam znači mnogo više od impresije o njemu, postao ljudski identifikacioni marker i svetski brend bez konkurencije uprkos tome što na njega nikad ne pomislimo dok nam ne zatreba?

     Otkako je vakta i zemana, zahvaljujući svom daru, peškir je gospodario životima naših predaka, to čini i nama, a bez ikakve sumnje, nastaviće verno da služi i budućim pokoljenjima. On se ponosi time jer je posvećen životu običnog čoveka, u miru i u ratu, u prošlosti i sadašnjosti, bez trunke straha da će mu neko buduće vreme oduzeti funkciju i svakodnevni značaj. Nastao iz potrebe da služi ljudima, on vremenom postaje čuvar, miljenik, sluga, simbol svakoga pojedinca, svodeći svoju funkciju, ponajviše, na estetsku i upotrebnu, zbog čega je postao svetski fenomen i najintimnija ljudska čarolija.

     U istorijskom, etnološkom i kulturološkom smislu, govoreći samo o onome što je u njegovom formatu, modelu ili veličini karakteristično i različito, pojam peškira postaje relevantna tema, koja otvara jedno široko istraživačko polje za bolje i preciznije razumevanje ovog fenomena. Sem u doživljaju, peškir, kao ljudska sudbina, kao oslonac životu, ima univerzalnu primenu i funkciju, ali i neke svoje specifike i karakteristike, taman kao što i svaka zajednica na planeti koja ga koristi ima svoju posebnost, običaje i rituale.

    

U našoj, kao i najčešće u tradiciji ostalih naroda Balkana, svih veroispovesti, peškir prati gotovo sve običaje; to je vrednost koja se daruje; ukras u domu; prvi dar novorođenčetu (povojnica); deo devojačke spreme. Kao takav, on pokazuje simboličku identifikaciju i duh zajednice: jednostavnost, estetičnost, funkcionalnost, integraciju, bliskost, intimnost, prosvećenost, berićet. Tradicionalno ili moderno, urbano ili ruralno, siromašno ili bogato, veselo ili tužno, čisto ili prljavo, peškir je svedočanstvo kontinuiteta ljudskog života ali i smrti (poznata su samoubistva davljenjem ili vešanjem peškirom). On se ponavlja u beskonačnost, zavetno komunicirajući sa precima i sa budućim naraštajima. U dodiru s njim oseća se svemoćni mir vekova, oseća se tišina i veličanstvena energija prošlih vremena, sadašnjosti i budućnosti.

     Čime je peškir zaslužio toliku čovekovu pažnju?

     Peškir je odgovor na prolaznost. Bez njega, život bi bio greška. Jer ko ima obraz, mora imati peškir. Peškir i život uzajamno se poštuju. To je njihovo bogatstvo. U peškiru se generiše identitet, kako individualni tako i nacionalni. On je svojevrsna sublimacija života, spokoja, nemira, bure i mirne luke. Podseća, opominje, ali i uzdiže do najvećih visina: glorifikuju život, pruža otpor konačnom kraju. Njegov značaj otima se svakom prostoru, granici, svakoj zatvorenosti. Njime se izražava radost i tuga, ali i zahvalnost. On nije život, ali je s njim nerazdvojan.

     Najbolji svedoče o dramama, veselju, radosti, tragedijama, o lepoti i surovosti života, o najintimnijim trenucima pojedinaca. Gotovo da nije bilo nekog važnijeg događaja na selu ili u gradu u koji nisu bili uključeni. Oni su svojevrsni dnevnici sećanja i uspomena na ljude, ali i posrednici između prolaznosti života i spoznaje večne istine. Peškiri su kao bajke: svaki ima svoju priču nikad ispričanu, svoju tajnu i zagonetku, koje ljubomorno čuvaju. Oni su nemi junaci i najveći prijatelji života.

     Bez ikakve sumnje, peškir spada u predmet koji se najčešće daruje na planeti, izuzev u Jekaterinburgu, gradu u podnožju Urala, gde žene ne žele peškir kao dar. Od tetki, ujni do kuma, na babine i slave, / u obravnice se uvijek spremali isti dari: sapun, ratlokum, peškir i deset deka kafe / i gurabija žuta, mirisni kolač stari (M. Grbović, Gurabija). Bili oni mali, skupi, jeftini, izvezeni, svi su dragi, lepi, dragoceni. Poklanjaju se raznim povodima, od beznačajnog, preko darova najvećih svetskih korporacija, sa skupoceno vezenim obeležjima kompanija, do razmene državnih znamenja. Svaki peškir, kao dar, nosi određenu poruku: prijateljstvo, mir, spokoj, nadu i veru u budućnost. Iako govore individualnim izrazom i porukom, oni komuniciraju univerzalnim jezikom, razumljivim svim ljudima na planeti.

     Nemoguće je pobrojati za šta se sve mogu upotrebiti: svečani, obredni, svatovski, ukrasni, slavski, za plažu, tradicionalni, magijski, kozmetički, sportski, peškiri za bebe, za svakodnevnu upotrebu... Što bi Adams Daglas rekao: Peškir je najkorisnija stvar na svetu. Peškir se javlja da obeleži najznačajnije trenutke u životu svakog pojedinca i porodice: rođenje, krštenje, svadbu, venčanje, izgradnju kuće, slave, molitve, sport. Na svadbenim veseljima glavni je simbol svečanosti: peškir dobija pozivar svatova, mladoženja, svekar i svekrva, kumovi, deveri, počesto svi svatovi; njime se na svadbama kite konji, fijakeri, danas automobili, daruju se muzičari; vežu se na koplje barjaktara, a u svadbenom ritualu sastavljene ruke mladenaca pokrivaju se peškirom, što označava početak braka; obavezan je deo devojačke spreme; njime se pokrivala škrinja u kojoj je sprema. Sa njim se sneva, tuguje, nazdravlja za novi život; sa njim se jede i radi, a kada se nekome prispava, njime se pokrije ili posluži kao prostirka; prvo šišanje deteta obavlja kum, koji na poklon dobija peškir. On je simbol samodivljenja i pokazivanja ženske nežnosti. Svojom lepotom služi kao pohvala i ponos devojci i snaši, koja je njime kitila, pokrivala, ulepšavala, ukrašavala. U svadbenim veseljima imaju svoje značenje, zbog čega na sebi imaju različite kompozicije, šare i motive.

     Tkanje i izrada veza smatrali su se prestižnim, a vez na peškiru bio je izraz znanja ili talenta ženskog stvaralaštva na selu. Na njemu se prepoznaje jedinstven duhovni obrazac, jedinstven imaginarni prostor sa različitim oblicima individualnog stila i tehnike tkanja. Vez je rađen vunenim, pamučnim i srmenim koncem. Šta se ono na tarabi beli? / To su moji laneni peškiri! / Ja ih prela i istkala sama. / To me moja naučila mama. / Lepo me naučila mati: presti, tkati i ašikovati! Kod nas su peškiri izrađivani u kućnoj radinosti od lana, konoplje i vune, od sirovina koje su izdržljive i koje lako upijaju vodu.

     Začuđujuće je koliko su tkani i vezeni peškiri naših baka bili jednako lepi kao ovi današnji, satkani od boja i šara najvećih majstora dizajna. Svojim vezom one su mu davale dostojanstvo, stvarajući od njega kultni predmet i dragocenost. Vezilje su u svoj rukotvor najčešće ugrađivale emocije, sa željom da svoje devojaštvo okončaju brakom (Peškir je jedini mladoženja za koga se devojke udaju a da to i ne znaju). Na izvezenim detaljima ukrštaju se, u najvećem broju, svetovni i duhovni motivi (o raznolikosti izvezenih šara i o samoj kompoziciji mogla bi se napisati podebela knjiga). I danas se u nekim našim krajevima ručno izrađuju peškiri. Ukrašavaju se raznim zanimljivim motivima, čak i ćilimskim šarama, od skupocenih materijala, a koriste se kao simboli starih vremena i običaja.

     Najlepši i najskuplji peškiri prenošeni su u nasleđe, dok se u pojedinim krajevima Balkana smatra da predstavljaju majčinu dušu. Pred očima mi slika, koju ću pamtiti celog života: ciča zima, zašla mi u nokte hladnoća, ja u džemperu i debelim vunenim čarapama, prostirem na desetine peškira. Usput sanjam toplu peć i šolju čaja. Na žici, ispred naše kuće, po veličini poređani, okačeni, vise oprani peškiri. Zrače, škripe od hladnoće, mirišu lepotom i čistotom: beli, zeleni, žuti, šareni, prugasti, kockasti, sa resama i ornamentima. Svi dobro zategnuti i zakačeni sa tri štipaljke da se ne bi peglali jer, kako majka kaže, od peglanja izgube mekoću. Ako nisu postavljeni po njenoj volji, gunđajući bi izlazila da sve to popravi i dotera. Govorila je i upozoravala: ’Kad neko pored kuće prođe i vidi kako su peškiri okačeni, znajte, stiče sliku o domaćici, njenoj urednosti, vrednoći i čistoći’ (Subha, Sarajevo).

     Kao svaki dom, tako i peškiri imaju svoj miris. Oni upijaju i čuvaju mirise kože, parfema, deterdženta, kuhinje, lavande... ali ne i onaj po kome se dozivaju i pronalaze jeleni i košute, srne i srndaći. Naravno, postoje i oni koji su izbledeli, izgužvani, skoro pocepani, koji su nam dragi i dragoceni.

     Peškir se javlja kao obeležje slave, verskih obreda, izgradnje kuće, dočeka gostiju: Majka: ’Sutra moram kupiti 3-4 peškira, izlizali su se ovi stari’.Otac: ’Ma, što bi kupovala? Evo ti, sutra je Božić, položajnik sam kod Dragana, dobiću jedan. Posle toga idemo na slavu kod Žarka, tu lomim kolač, eto i tu jednog. A onda svadba kod Jove, tu smo svatovi, računaj, najmanje, još jedan’. U islamu se verski obredi obavljaju na peškiru. Postoje dokumenti koji potvrđuju da su vojnici uoči rata uzimali vezene peškire svojih devojaka i sa njima se vraćali sa bojišta svojim kućama. Danas su to velike muzejske vrednosti. Jedan takav, koji se nalazi u  postavci Narodnog muzeja u Beogradu, prošao je u nedrima srpskog vojnika dve bitke, Cer i Kolubaru, prešao Albaniju i preživeo Solunski front. U nekim krajevima Balkana, crvenim i zelenim peškirima skida se magija. Peškirom su se darivali zidari i svi učesnici mobe na kopanju temelja za porodične kuće, kao i tesari koji su podizali krov na novoizgrađenim kućama.

    

Domaćice su posebno vezenim peškirima ukrašavale svoj dom. I danas, ponegde, iznad ogledala i starih porodičnih fotografija stoje peškiri. U danima veselja, verskih i drugih praznika, vezeni peškiri kao ukras vise na vešalici ili na zidu. Svečani peškiri se upotrebljavaju samo u izuzetnim prilikama. Kao izraz poštovanja, gostoprimstva i dobrodošlice i danas gosta na pragu domaćinske kuće čeka devojka sa peškirom na kome su pogača i so. On je, između ostalog, obavezan u protokolu najviših državnih poseta, ali i predmet koji se najčešće krade iz najekskluzivnijih hotela.

     Jovan Dragašević objavio je 1891. godine u časopisu Preodnica tekst pod naslovom „Peškir“, u kome iznosi zanimljiv slučaj jednog peškira koji je izvezla čuvena beogradska vezilja Savka. Na sajmu u Pešti, na kojem je bio izložen, izazvao je sveopšte divljenje svojom lepotom. Mnogi uticajni ljudi toga vremena želeli su da ga kupe, ali peškir nije bio na prodaju. Kada je na pomenutu manifestaciju došao i car iz Beča, upitao je: ’A gde je taj srpski peškir što ga svi odreda tako mnogo hvale?’ Kad ga je video, car ga je uzeo u ruke, dugo ga gledao i glavom mahao, pa reče:’Zaista je osobito lep. Nisam mislio da taj narod tako lepo i vešto ume da radi’.

     Peškiri su izraz ekonomskog stanja porodice, kraja, pojedinca. Ranije, u nedostatku uslova, posebno na selu, jedan peškir su koristili svi ukućani. Istina je da su ljudi na selu, u svom svakodnevnom i običajnom ritualu, više pridavali značaj peškiru nego oni koji žive u gradovima. Upravo ta činjenica govori sama za sebe više od bilo kakvog naglašavanja da su naši seljaci dosta vodili računa o svom zdravlju i održavanju lične higijene iako su bili izloženi prljavim poslovima. Danas, svaki član domaćinstva ima svoj set: za lice, ruke, noge, tuširanje... Za njihovo pranje i sušenje postoje pravila koja znaju domaćice.

     U trgovinama se danas mogu kupiti najraznovrsniji peškiri, izuzetno kvalitetni u svakom pogledu: ekskluzivan dizajn, visokokvalitetan pamuk, prijatni na dodir, velika moć upijanja, sa vezom u izvanrednim bojama i motivima. Mogu biti zavodljivi, tajanstveni, misteriozni, jednobojni, šareni, jednostavni... Što bi se reklo – čoveku pamet da stane od njihove lepote. Jedan australijski ljubitelj plaže napravio je peškir otporan na vodu i pesak: jedna strana je napravljena od kombinacije pamuka i frotira, a druga od najlona i sloja vodootpornog materijala. Inače, najveći peškir su napravili Španci: pokriva površinu od 2240 kvadrata.

     Marame, ručno izrađene, sa vezenim motivima nacionalne kulture, koje podsećaju na naše svadbene peškire, danas koriste podjednako i muškarci i žene u Africi i Aziji, posebno u Indiji. Te marame mogu biti deo odeće, umesto bluze i laganog džempera, ali i atraktivan i dragocen modni detalj.  

     Bez dileme, peškir se nametnuo kao prestižan predmet i u savremenom društvu. Koliko god ostaju bez nekadašnje funkcije, toliko novo vreme i savremena shvatanja ukazuju ovom predmetu novu šansu i daju mu novu namenu.

    

Peškiri se koriste kao ukrasi na raznim kulturnim, turističkim, modnim i sportskim manifestacijama, ali i kao vrlo tražena, skupocena i atraktivna roba. Danas, veliki svetski sportski klubovi imaju ogroman prihod od prodaje peškira sa svojim obeležjima. Na poznatom turniru Vimbldon, čast i zadovoljstvo svakog tenisera je da bude vlasnik peškira sa te manifestacije. U borilačkim veštinama, posebno u boksu, bacanjem peškira u ring prekida se neravnopravna borba, čime se jedan takmičar spasava daljih iskušenja. Za svakog galaktičkog autostopera peškir je praktično jedini rekvizit za uspešno preživljavanje, zbog čega je Udruženje autostopera proglasilo 25. maj za Dan peškira.

     Peškiri spajaju porodice, pojedince, brojne kolektive, a njihovim darivanjem uspostavljaju se bliske i srdačne veze. Peškir figurira i kao simbolični prolaz iz jednog ambijenta u drugi. Zagledani u svoje patnje, pritisnuti životnim mukama, ljudi u njemu pronalaze utehu i radost, saosećanje i ćutanje.

     Između peškira i ljudi postoji dostojna veza, tajni dogovor i zavisnost. Pred svakim peškirom su izazovi koje on skoro uvek rešava na zadovoljstvo svog vlasnika. Kakve on sve torture preživi za života: od brisanja najlepših devojaka do autostopera. Zato u sebi sublimira optimizam, nadu, komfor, raskoš, strast, emocije, istinu, nemaštinu, glad... Neke peškire nikada ne upotrebimo, druge veoma retko, dok znatan broj koristimo redovno. Oni koji se nikad ne upotrebe, žive svoj život, možda srećniji što su bez nas. Njima je dozvoljeno da maštaju umesto nas. Uglavnom, oni godinama, pa i decenijama, besprekorno ispeglani stoje naslagani jedan na drugi u ormanima, plakarima, regalima, kredencima, čekajući na svoj red. Loša osobina peškira je što znaju lako i dugo da zaborave na same sebe.

     Divljenje i nemoć muškarca da do kraja upozna ženu, navodi ga na fantazije sa njihovim peškirima: da bar jedne noći bude peškir nekoj lepotici; da joj se obesi oko struka, da posle tuširanja stoji na njenoj glavi, kao najlepša kruna, ili da joj na jedan dan bude peškir za plažu. Zato su damski peškiri nedosanjana muška želja. Ono što muškarci vešto kriju, a peškir odmah prepozna, jesu suze. Nebrojeno puta, kad duša i srce zaplaču, peškir priskoči u pomoć i sve to ostaje njihova večna tajna.

    

Peškiri su kao misli: zaboravljaju, raduju se, tolerišu mane, priznaju zablude, hrabre smele, otmene i strpljive, ali i sujetne; odriču se svake krivice što je nekome lice prljavo; suočavaju se sa snagom strasti i sukobom zabrana i nagona. Oni imaju prednost i vrlinu što pamte suštinu. Ako sve stvari poseduju određena memorijska svojstva, ako ljudska koža sve pamti, onda peškiri u tome nisu nikakav izuzetak. Ili, što bi Markes rekao: Predmeti imaju svoj lični život – stvar je u tome da im probudiš dušu.  

     Peškir je ovozemaljska ilustracija dostojanstva, živopisni prikaz da smo svi na planeti jednaki ako su nam telo i duša čisti. Oni se beskrajno raduju životu, ali i svakoj individualnoj i kolektivnoj radosti; ne mare za vreme niti za mere. Koliko puta je peškir sačuvao obraz, ponos, dostojanstvo, ali i spasao život. Nije bez razloga ona čuvena narodna mudrost: Ponesi peškir, zlu ne trebalo. Oni su nevidljivi junaci koji osećaju bol srca; lako se nose sa ljudskim manama, ali i sa vrlinama; puni su harmonije, energije, ljubavi i mržnje. Savremeni čovek je ostao bez tajne, jedino još tome odolevaju peškiri, koji su posvećenici tajnog života i sudbine. Kao što svemir ili izvor kriju najveće tajne, tako i peškiri, koji pate od ljudske sudbine i karaktera, koliko god žudeli za ispovestima, kriju ljudske mane, najveće ljubavi, uprkos tome što su izloženi raznoraznim iskušenjima. U tome oni imaju neograničenu moć prećutanih priča.

     Naše prabake, bake i majke odlagale su u peškirima vredne dragocenosti, predmete ostavljene u amanet, ali i poneku kocku šećera, gurabiju, mirišljavu dunju. Vezeni peškiri više nisu ono što su bili – važno je da pamte svoje zlatno doba. Naša ljubav prema peškirima je tolika da ponekad i ne vidimo njihove mane. Inače, kad ne bi bilo tako, ne znam ko bi o nama više, detaljnije i istinitije govorio. Oni nam pružaju šansu i mogućnost da ne povredimo nijedan zakon najboljeg vaspitanja. Imaju pokriće duboke intimne i iskrene ispovesti. Plene lepotom i postojanošću, zadivljuju neprolaznošću. Navikli su da ih ljudi gledaju pravo u oči. Ponosni su na sebe jer se mogu upotrebiti i vodoravno, uspravno, horizontalno, pa čak iako su isečeni u više komada. Kako god prespavali noć, peškir nam svakodnevno poželi dobro jutro, taman kao što nas isprati na spavanje.  

     Kada bi u nekoj kosmičkoj kataklizmi nestalo sve što postoji, ostao bi poneki peškir. Iskreno verujem da će uskoro dospeti i na neku najbližu planetu, taman kao što ćemo i sami u neki novi život, za kojim žudimo ili od koga zaziremo. Bilo kako, život na ovoj, ili na nekoj drugoj planeti, bez peškira, koji poseduju duh neprolazne otmenosti, definitivno je besmislen.

Bela Hamvaš bi rekao: Kako je budućnost daleko odmakla, a ja dodajem – ne dalje od peškira!

PODELITE OVAJ TEKST NA: