детаљ слике: barbatextile.ua

ПЕШКИР, господар живота и свога дара

 

     Многи обичаји се мењају и прилагођавају новим условима и схватању, други потпуно нестају са мапе националне културне баштине, а један предмет, највеће човеково откриће, којим започињемо и завршавамо дан, томе одолева. Штавише, потврђује и афирмише свој престиж у персоналним ритуалима, људским навикама и потребама. Да ли је тај предмет, који нам значи много више од импресије о њему, постао људски идентификациони маркер и светски бренд без конкуренције упркос томе што на њега никад не помислимо док нам не затреба?

     Откако је вакта и земана, захваљујући свом дару, пешкир је господарио животима наших предака, то чини и нама, а без икакве сумње, наставиће верно да служи и будућим покољењима. Он се поноси тиме јер је посвећен животу обичног човека, у миру и у рату, у прошлости и садашњости, без трунке страха да ће му неко будуће време одузети функцију и свакодневни значај. Настао из потребе да служи људима, он временом постаје чувар, миљеник, слуга, симбол свакога појединца, сводећи своју функцију, понајвише, на естетску и употребну, због чега је постао светски феномен и најинтимнија људска чаролија.

     У историјском, етнолошком и културолошком смислу, говорећи само о ономе што је у његовом формату, моделу или величини карактеристично и различито, појам пешкира постаје релевантна тема, која отвара једно широко истраживачко поље за боље и прецизније разумевање овог феномена. Сем у доживљају, пешкир, као људска судбина, као ослонац животу, има универзалну примену и функцију, али и неке своје специфике и карактеристике, таман као што и свака заједница на планети која га користи има своју посебност, обичаје и ритуале.

    

У нашој, као и најчешће у традицији осталих народа Балкана, свих вероисповести, пешкир прати готово све обичаје; то је вредност која се дарује; украс у дому; први дар новорођенчету (повојница); део девојачке спреме. Као такав, он показује симболичку идентификацију и дух заједнице: једноставност, естетичност, функционалност, интеграцију, блискост, интимност, просвећеност, берићет. Традиционално или модерно, урбано или рурално, сиромашно или богато, весело или тужно, чисто или прљаво, пешкир је сведочанство континуитета људског живота али и смрти (позната су самоубиства дављењем или вешањем пешкиром). Он се понавља у бесконачност, заветно комуницирајући са прецима и са будућим нараштајима. У додиру с њим осећа се свемоћни мир векова, осећа се тишина и величанствена енергија прошлих времена, садашњости и будућности.

     Чиме је пешкир заслужио толику човекову пажњу?

     Пешкир је одговор на пролазност. Без њега, живот би био грешка. Јер ко има образ, мора имати пешкир. Пешкир и живот узајамно се поштују. То је њихово богатство. У пешкиру се генерише идентитет, како индивидуални тако и национални. Он је својеврсна сублимација живота, спокоја, немира, буре и мирне луке. Подсећа, опомиње, али и уздиже до највећих висина: глорификују живот, пружа отпор коначном крају. Његов значај отима се сваком простору, граници, свакој затворености. Њиме се изражава радост и туга, али и захвалност. Он није живот, али је с њим нераздвојан.

     Најбољи сведоче о драмама, весељу, радости, трагедијама, о лепоти и суровости живота, о најинтимнијим тренуцима појединаца. Готово да није било неког важнијег догађаја на селу или у граду у који нису били укључени. Они су својеврсни дневници сећања и успомена на људе, али и посредници између пролазности живота и спознаје вечне истине. Пешкири су као бајке: сваки има своју причу никад испричану, своју тајну и загонетку, које љубоморно чувају. Они су неми јунаци и највећи пријатељи живота.

     Без икакве сумње, пешкир спада у предмет који се најчешће дарује на планети, изузев у Јекатеринбургу, граду у подножју Урала, где жене не желе пешкир као дар. Од тетки, ујни до кума, на бабине и славе, / у обравнице се увијек спремали исти дари: сапун, ратлокум, пешкир и десет дека кафе / и гурабија жута, мирисни колач стари (М. Грбовић, Гурабија). Били они мали, скупи, јефтини, извезени, сви су драги, лепи, драгоцени. Поклањају се разним поводима, од безначајног, преко дарова највећих светских корпорација, са скупоцено везеним обележјима компанија, до размене државних знамења. Сваки пешкир, као дар, носи одређену поруку: пријатељство, мир, спокој, наду и веру у будућност. Иако говоре индивидуалним изразом и поруком, они комуницирају универзалним језиком, разумљивим свим људима на планети.

     Немогуће је побројати за шта се све могу употребити: свечани, обредни, сватовски, украсни, славски, за плажу, традиционални, магијски, козметички, спортски, пешкири за бебе, за свакодневну употребу... Што би Адамс Даглас рекао: Пешкир је најкориснија ствар на свету. Пешкир се јавља да обележи најзначајније тренутке у животу сваког појединца и породице: рођење, крштење, свадбу, венчање, изградњу куће, славе, молитве, спорт. На свадбеним весељима главни је симбол свечаности: пешкир добија позивар сватова, младожења, свекар и свекрва, кумови, девери, почесто сви сватови; њиме се на свадбама ките коњи, фијакери, данас аутомобили, дарују се музичари; вежу се на копље барјактара, а у свадбеном ритуалу састављене руке младенаца покривају се пешкиром, што означава почетак брака; обавезан је део девојачке спреме; њиме се покривала шкриња у којој је спрема. Са њим се снева, тугује, наздравља за нови живот; са њим се једе и ради, а када се некоме приспава, њиме се покрије или послужи као простирка; прво шишање детета обавља кум, који на поклон добија пешкир. Он је симбол самодивљења и показивања женске нежности. Својом лепотом служи као похвала и понос девојци и снаши, која је њиме китила, покривала, улепшавала, украшавала. У свадбеним весељима имају своје значење, због чега на себи имају различите композиције, шаре и мотиве.

     Ткање и израда веза сматрали су се престижним, а вез на пешкиру био је израз знања или талента женског стваралаштва на селу. На њему се препознаје јединствен духовни образац, јединствен имагинарни простор са различитим облицима индивидуалног стила и технике ткања. Вез је рађен вуненим, памучним и срменим концем. Шта се оно на тараби бели? / То су моји ланени пешкири! / Ја их прела и исткала сама. / То ме моја научила мама. / Лепо ме научила мати: прести, ткати и ашиковати! Код нас су пешкири израђивани у кућној радиности од лана, конопље и вуне, од сировина које су издржљиве и које лако упијају воду.

     Зачуђујуће је колико су ткани и везени пешкири наших бака били једнако лепи као ови данашњи, саткани од боја и шара највећих мајстора дизајна. Својим везом оне су му давале достојанство, стварајући од њега култни предмет и драгоценост. Везиље су у свој рукотвор најчешће уграђивале емоције, са жељом да своје девојаштво окончају браком (Пешкир је једини младожења за кога се девојке удају а да то и не знају). На извезеним детаљима укрштају се, у највећем броју, световни и духовни мотиви (о разноликости извезених шара и о самој композицији могла би се написати подебела књига). И данас се у неким нашим крајевима ручно израђују пешкири. Украшавају се разним занимљивим мотивима, чак и ћилимским шарама, од скупоцених материјала, а користе се као симболи старих времена и обичаја.

     Најлепши и најскупљи пешкири преношени су у наслеђе, док се у појединим крајевима Балкана сматра да представљају мајчину душу. Пред очима ми слика, коју ћу памтити целог живота: цича зима, зашла ми у нокте хладноћа, ја у џемперу и дебелим вуненим чарапама, простирем на десетине пешкира. Успут сањам топлу пећ и шољу чаја. На жици, испред наше куће, по величини поређани, окачени, висе опрани пешкири. Зраче, шкрипе од хладноће, миришу лепотом и чистотом: бели, зелени, жути, шарени, пругасти, коцкасти, са ресама и орнаментима. Сви добро затегнути и закачени са три штипаљке да се не би пеглали јер, како мајка каже, од пеглања изгубе мекоћу. Ако нису постављени по њеној вољи, гунђајући би излазила да све то поправи и дотера. Говорила је и упозоравала: ’Кад неко поред куће прође и види како су пешкири окачени, знајте, стиче слику о домаћици, њеној уредности, вредноћи и чистоћи’ (Субха, Сарајево).

     Као сваки дом, тако и пешкири имају свој мирис. Они упијају и чувају мирисе коже, парфема, детерџента, кухиње, лаванде... али не и онај по коме се дозивају и проналазе јелени и кошуте, срне и срндаћи. Наравно, постоје и они који су избледели, изгужвани, скоро поцепани, који су нам драги и драгоцени.

     Пешкир се јавља као обележје славе, верских обреда, изградње куће, дочека гостију: Мајка: ’Сутра морам купити 3-4 пешкира, излизали су се ови стари’.Отац: ’Ма, што би куповала? Ево ти, сутра је Божић, положајник сам код Драгана, добићу један. После тога идемо на славу код Жарка, ту ломим колач, ето и ту једног. А онда свадба код Јове, ту смо сватови, рачунај, најмање, још један’. У исламу се верски обреди обављају на пешкиру. Постоје документи који потврђују да су војници уочи рата узимали везене пешкире својих девојака и са њима се враћали са бојишта својим кућама. Данас су то велике музејске вредности. Један такав, који се налази у  поставци Народног музеја у Београду, прошао је у недрима српског војника две битке, Цер и Колубару, прешао Албанију и преживео Солунски фронт. У неким крајевима Балкана, црвеним и зеленим пешкирима скида се магија. Пешкиром су се даривали зидари и сви учесници мобе на копању темеља за породичне куће, као и тесари који су подизали кров на новоизграђеним кућама.

    

Домаћице су посебно везеним пешкирима украшавале свој дом. И данас, понегде, изнад огледала и старих породичних фотографија стоје пешкири. У данима весеља, верских и других празника, везени пешкири као украс висе на вешалици или на зиду. Свечани пешкири се употребљавају само у изузетним приликама. Као израз поштовања, гостопримства и добродошлице и данас госта на прагу домаћинске куће чека девојка са пешкиром на коме су погача и со. Он је, између осталог, обавезан у протоколу највиших државних посета, али и предмет који се најчешће краде из најексклузивнијих хотела.

     Јован Драгашевић објавио је 1891. године у часопису Преодница текст под насловом „Пешкир“, у коме износи занимљив случај једног пешкира који је извезла чувена београдска везиља Савка. На сајму у Пешти, на којем је био изложен, изазвао је свеопште дивљење својом лепотом. Многи утицајни људи тога времена желели су да га купе, али пешкир није био на продају. Када је на поменуту манифестацију дошао и цар из Беча, упитао је: ’А где је тај српски пешкир што га сви одреда тако много хвале?’ Кад га је видео, цар га је узео у руке, дуго га гледао и главом махао, па рече:’Заиста је особито леп. Нисам мислио да тај народ тако лепо и вешто уме да ради’.

     Пешкири су израз економског стања породице, краја, појединца. Раније, у недостатку услова, посебно на селу, један пешкир су користили сви укућани. Истина је да су људи на селу, у свом свакодневном и обичајном ритуалу, више придавали значај пешкиру него они који живе у градовима. Управо та чињеница говори сама за себе више од било каквог наглашавања да су наши сељаци доста водили рачуна о свом здрављу и одржавању личне хигијене иако су били изложени прљавим пословима. Данас, сваки члан домаћинства има свој сет: за лице, руке, ноге, туширање... За њихово прање и сушење постоје правила која знају домаћице.

     У трговинама се данас могу купити најразноврснији пешкири, изузетно квалитетни у сваком погледу: ексклузиван дизајн, висококвалитетан памук, пријатни на додир, велика моћ упијања, са везом у изванредним бојама и мотивима. Могу бити заводљиви, тајанствени, мистериозни, једнобојни, шарени, једноставни... Што би се рекло – човеку памет да стане од њихове лепоте. Један аустралијски љубитељ плаже направио је пешкир отпоран на воду и песак: једна страна је направљена од комбинације памука и фротира, а друга од најлона и слоја водоотпорног материјала. Иначе, највећи пешкир су направили Шпанци: покрива површину од 2240 квадрата.

     Мараме, ручно израђене, са везеним мотивима националне културе, које подсећају на наше свадбене пешкире, данас користе подједнако и мушкарци и жене у Африци и Азији, посебно у Индији. Те мараме могу бити део одеће, уместо блузе и лаганог џемпера, али и атрактиван и драгоцен модни детаљ.  

     Без дилеме, пешкир се наметнуо као престижан предмет и у савременом друштву. Колико год остају без некадашње функције, толико ново време и савремена схватања указују овом предмету нову шансу и дају му нову намену.

    

Пешкири се користе као украси на разним културним, туристичким, модним и спортским манифестацијама, али и као врло тражена, скупоцена и атрактивна роба. Данас, велики светски спортски клубови имају огроман приход од продаје пешкира са својим обележјима. На познатом турниру Вимблдон, част и задовољство сваког тенисера је да буде власник пешкира са те манифестације. У борилачким вештинама, посебно у боксу, бацањем пешкира у ринг прекида се неравноправна борба, чиме се један такмичар спасава даљих искушења. За сваког галактичког аутостопера пешкир је практично једини реквизит за успешно преживљавање, због чега је Удружење аутостопера прогласило 25. мај за Дан пешкира.

     Пешкири спајају породице, појединце, бројне колективе, а њиховим даривањем успостављају се блиске и срдачне везе. Пешкир фигурира и као симболични пролаз из једног амбијента у други. Загледани у своје патње, притиснути животним мукама, људи у њему проналазе утеху и радост, саосећање и ћутање.

     Између пешкира и људи постоји достојна веза, тајни договор и зависност. Пред сваким пешкиром су изазови које он скоро увек решава на задовољство свог власника. Какве он све тортуре преживи за живота: од брисања најлепших девојака до аутостопера. Зато у себи сублимира оптимизам, наду, комфор, раскош, страст, емоције, истину, немаштину, глад... Неке пешкире никада не употребимо, друге веома ретко, док знатан број користимо редовно. Они који се никад не употребе, живе свој живот, можда срећнији што су без нас. Њима је дозвољено да маштају уместо нас. Углавном, они годинама, па и деценијама, беспрекорно испеглани стоје наслагани један на други у орманима, плакарима, регалима, креденцима, чекајући на свој ред. Лоша особина пешкира је што знају лако и дуго да забораве на саме себе.

     Дивљење и немоћ мушкарца да до краја упозна жену, наводи га на фантазије са њиховим пешкирима: да бар једне ноћи буде пешкир некој лепотици; да јој се обеси око струка, да после туширања стоји на њеној глави, као најлепша круна, или да јој на један дан буде пешкир за плажу. Зато су дамски пешкири недосањана мушка жеља. Оно што мушкарци вешто крију, а пешкир одмах препозна, јесу сузе. Небројено пута, кад душа и срце заплачу, пешкир прискочи у помоћ и све то остаје њихова вечна тајна.

    

Пешкири су као мисли: заборављају, радују се, толеришу мане, признају заблуде, храбре смеле, отмене и стрпљиве, али и сујетне; одричу се сваке кривице што је некоме лице прљаво; суочавају се са снагом страсти и сукобом забрана и нагона. Они имају предност и врлину што памте суштину. Ако све ствари поседују одређена меморијска својства, ако људска кожа све памти, онда пешкири у томе нису никакав изузетак. Или, што би Маркес рекао: Предмети имају свој лични живот – ствар је у томе да им пробудиш душу.  

     Пешкир је овоземаљска илустрација достојанства, живописни приказ да смо сви на планети једнаки ако су нам тело и душа чисти. Они се бескрајно радују животу, али и свакој индивидуалној и колективној радости; не маре за време нити за мере. Колико пута је пешкир сачувао образ, понос, достојанство, али и спасао живот. Није без разлога она чувена народна мудрост: Понеси пешкир, злу не требало. Они су невидљиви јунаци који осећају бол срца; лако се носе са људским манама, али и са врлинама; пуни су хармоније, енергије, љубави и мржње. Савремени човек је остао без тајне, једино још томе одолевају пешкири, који су посвећеници тајног живота и судбине. Као што свемир или извор крију највеће тајне, тако и пешкири, који пате од људске судбине и карактера, колико год жудели за исповестима, крију људске мане, највеће љубави, упркос томе што су изложени разноразним искушењима. У томе они имају неограничену моћ прећутаних прича.

     Наше прабаке, баке и мајке одлагале су у пешкирима вредне драгоцености, предмете остављене у аманет, али и понеку коцку шећера, гурабију, миришљаву дуњу. Везени пешкири више нису оно што су били – важно је да памте своје златно доба. Наша љубав према пешкирима је толика да понекад и не видимо њихове мане. Иначе, кад не би било тако, не знам ко би о нама више, детаљније и истинитије говорио. Они нам пружају шансу и могућност да не повредимо ниједан закон најбољег васпитања. Имају покриће дубоке интимне и искрене исповести. Плене лепотом и постојаношћу, задивљују непролазношћу. Навикли су да их људи гледају право у очи. Поносни су на себе јер се могу употребити и водоравно, усправно, хоризонтално, па чак иако су исечени у више комада. Како год преспавали ноћ, пешкир нам свакодневно пожели добро јутро, таман као што нас испрати на спавање.  

     Када би у некој космичкој катаклизми нестало све што постоји, остао би понеки пешкир. Искрено верујем да ће ускоро доспети и на неку најближу планету, таман као што ћемо и сами у неки нови живот, за којим жудимо или од кога зазиремо. Било како, живот на овој, или на некој другој планети, без пешкира, који поседују дух непролазне отмености, дефинитивно је бесмислен.

Бела Хамваш би рекао: Како је будућност далеко одмакла, а ја додајем – не даље од пешкира!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: