detalj slike: srbija.forum.com

Svi smo mi Prokleta Jerina

...Kod nas, na bivšim prostorima vizantijske kulture, koja je 200-500 godina bila pod turskim ropstvom, po njihovom povlačenju je izabrano da se takođe ne priča puno o pismenim ženama ranijih vekova, da bi muška dominacija što duže mogla da ostane na snazi, a da se poziva na tu istu stavku, ''odvajkada i tako je Bog zapovedio''...

Anastasija Hajdi Larvol

Intervju priredila urednica KRK: Branka Selaković 22-10-2020.

 

Историчарка мр Анастасија Хајди Ларвол (Anastasia Heidi Larvoll)

Kroz istoriju mnogih naroda heroine su često zaboravljane ili su pominjane na marginama spisa i naučnih dela o njihovim muževima ili dobu i društvu u kojem su živele. O mnogima se malo zna, a ostavile su snažan i dubok trag iza sebe. U istoriji Balkana, i naroda koji je obitavao na ovim prostorima, postoji veliki broj značajnih žena koje zaslužuju veću pažnju. Jedna od njih je Irina Branković, u narodu poznatija kao Prokleta Jerina.

Posetioci portala Književne radionice Kordun mogli su da pročitaju zanimljive i informativne tekstove iznikle iz pera istoričarke Anastasije Hajdi Larvol koja je tokom višegodišnjeg naučno-istraživačkog rada temeljno izučavala život znamenite despotice.

Sa autorkom sam razgovarala o knjizi koju priprema, kao i njenim ranijim stručnim i umetničkim radovima.

U pripremi je Vaša knjiga inspirisana sudbinom Jerine Branković. Zašto ste odlučili da pišete o njoj?

Tako je. Radi se o (istorijskoj) biografiji despotice Irine Kantakuzenos-Branković, poznatije na Balkanu pod imenom Prokleta Jerina, opisana kao istorijska ličnost i to u poređenju sa narodnom pesmom i legendom. Ja sam istoričar i upravo sam na temi njene biografije magistrirala istoriju 2006. na Univerzitetu u Oslu, u Norveškoj. Prava, činjenična biografija Irine Branković nije postojala, pa sam se prva time pozabavila. A kako je moguće magistrirati takvu temu u Oslu? Pa, moglo je da ''uđe'' pod staru, poznatu istorijsku disciplinu ''Pismenost žena''. Naime, sve plemkinje pravoslavnog područja, pa i Srbije, bile su pismene, što je poznato većini koji se stručno bavi ovim periodom i zapravo nije sporno. Samo, nije široko poznato jer je to dugo bilo u interesu Zapada, gde žene od pada Zapadnog rimskog carstva pa sve do 19. veka nisu smele da se obrazuju, pa je zato bilo ''najbolje'' da se veruje da to svuda tako i da je to ''opšta, Božija zapovest''. Kod nas, na bivšim prostorima vizantijske kulture, koja je 200-500 godina bila pod turskim ropstvom, po njihovom povlačenju je izabrano da se takođe ne priča puno o pismenim ženama ranijih vekova, da bi muška dominacija što duže mogla da ostane na snazi, a da se poziva na tu istu stavku, ''odvajkada i tako je Bog zapovedio''. Ovom temom sam se bavila kroz osnovno pitanje – ko je Irinu/Jerinu ''prokleo'' ili koga je ona ''proklela'' i zašto?  Ali, da bih uopšte došla do toga, morala sam prvo da sastavim njenu činjeničnu biografiju iz velikog broja domaćih i stranih dela, koja se pre svega bave njenim mužem, Đurđem Brankovićem, braćom i tako dalje. Tek tada sam mogla da to uporedim, tačku po tačku, sa onim narodnim pesmama o njoj koje sam uspela da nađem. A sve to, ispričano literarnim jezikom, ali bez dodavanja ikakve fikcije, je štivo koje će sada izaći kao knjiga. Dodala sam mu samo ''srca i mesa'', kao i brojne detalje iz paralelnih istorija: umetnosti, istorije vizantijske arhitekture, enterijera, običaja i kod Srba i kod Vizantinaca, kao i mnogo citata savremenika iz bilo koje kulture koja se sa njima sretala. Ali to nije roman, nije fikcija ni romansirana istorija. Nije ''inspirisan'' istorijom ili Jerinom, nego je autentično. Samo je prošlo kroz moj književno-emocionalni instrument i dušu, pa je lako čitljivo, pristupačno i živo.

Postoji li nešto što ste doznali, a što se ne pominje često u javnom diskursu?

Uglavnom se ništa smisleno ne pominje u javnom diskursu, osim onoga što sam ja objavila od 2006. do sad, tako da će, nadam se, sve biti zanimljivo. Naravno, ukoliko neko voli da čita priče o prošlim vremenima. Mada, kada ja pišem o prošlim vremenima, zapravo pišem o sadašnjim vremenima pošto ima zaprepašćujuće mnogo paralela, na svim nivoima. Meni je to odlična prilika da kažem šta mislim o raznim stvarima, da ugradim svoje tajne poruke, a opet je sve činjenica i istorija, tako da nije toliko ''opasno''.   

Čije studije su vam bile od najvećeg značaja tokom istraživanja i da li postoje dovoljno temeljni podaci o srednjovekovnim heroinama? 

Volim da koristim najveće autoritete za neku oblast, čak i kada su suprotstavljeni onome što ja smatram. Volim najviše takozvane primarne izvore. To su knjige koje prosto navode citate, pisma, datume, imena i detalje hronološkim redom i bez previše tumačenja. To je delo koje neko napiše beležeći neki arhiv. Među njima je, sada pokojni, ali  najveći ekspert za despota Đurđa, profesor Momčilo Spremić, sa njegovim kapitalnim delom zasnovanim na Dubrovačkom arhivu, venecijanskim arhivima i srpskoj, turskoj i grčkoj opštoj i nepobitnoj istorijskoj građi. Tu je meni omiljeni prof. Konstantin Josef Jireček, profesor Bečkog univerziteta, koji je umro 1918. ostavivši dva kapitalana primarna izvora, koja beleže podatke iz izgorele Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu. Oni su obojica vrlo darežljivi sa citatima, a Jirečeka neki vole da sasvim pobijaju zato što je imao neke sitne hronološke greške, što je normalno ako prvi put uđeš u jedan ogroman, potpuno nesređen arhiv, sa ekstremno bogatom srednjevekovnom riznicom zapisa jedne stare, pismene kulture. Ali te riznice više nema, pa je stoga njegovo delo jos bitnije. No, ipak tu biblioteku nisu Nemci zapalili, nego neki nas izdajnik, neposredno pred bombardovanje 6. 4. 1941. Ja ću na kraju svoje knjige dati svoju naučnu listu literature, zato što želim da se zna tačno odakle su mi podaci. Ona obuhvata i istočnu istorijsku literaturu, srpsku, grčku, tursku, rusku itd. i zapadanu englesku, nemačku, italijansku, američku, francusku itd., i upravo u spoju i preseku tih škola dobija se jedna mnogo celovitija slika. 

O srednjevekovnim ženama i uopšte ženama u istoriji postoje jednako temeljni podaci kao i drugim srednjevekovnim ličnostima, samo što mora više dela da se koristi, više da se radi i iz manjih kockica da se gradi slika. Takođe se koriste zakoni i norme vremena da bi se razna dešavanja iz njihovih života stavile u kontekst. Tu su njihova privatna i javna pisma, ponekad su tu i njihova sopstvena dela, tekstovi, pesme, kao i povelje, dokumenta, potpisi knjiga i donacija, natpisi na zgradama. Postoje odlični podaci koji se dobijaju kroz dela o njihovim muževima, braći, sinovima i kćerima ili zetovima i drugim rođacima. Postoje izjave i komentari brojnih špijuna savremenika iz svih zemalja koje su se motale na tom području. Ima i manje ili više detaljnih komentara raznih gostiju i prolaznika kroz njihove dvorove, kao i mnoštvo kratkih, mada ne uvek tačnih, ali i pak indikativnih komentara pismenih ljudi i vladara sa drugih dvorova. Tu su i komentari drugih očevidaca, na primer crkvenih otaca raznih veroispovesti i verskih poglavara drugih religija. Postoje portreti, minijature ili freske, kao i praktična dela kao što su zakoni, gde vidimo i možemo da rekonstruišemo u kojim su uslovima one živele, šta se od njih tražilo, a šta na primer nije bilo moguće.

Postoje dela o običajima i navikama iz toga doba, gde vidimo kada su se udavale, kako se za to potpisivao ugovor, koliko je to trajalo, kako je tačno izgledao svadbeni običaj i slično. Postoje još i detaljni opisi enterijera, odevnih predmeta, nakita i slično, koji su u istoriji umetnosti, a koji kada se unesu u ovaj kontekst daju trodimenzionalnost i vizuelni efekat, te možemo znatno lakše da ih vidimo u njihovom životu i razumemo razne stvari koje su radile. Postoje takođe vrlo detaljne vojno-politčke istorije, koje nam daju tokove u kojima su se odigravali njihovi životi, iako one nisu išle u ratove, ali su učestvovale na druge načine ili su čekale kod kuće, što je takođe uticalo na njihov život. Ima i preciznih računovodstava raznih inostranih trgovaca, posebno u ovom slučaju Dubrovčana, Venecijanaca, nemaca-Sasa i drugih, koji isto dodaju jednu dimenziju ukupnoj slici. Ima često i spominjanja u narodu, što je oblast etnologije ili antropologije, a koje danas zbog interdisciplinarnosti slobodno možemo da koristimo i u čistoj istoriji. Ima još i detaljnih popisa stanovništva, revizija jezika i svakakvih paralelnih dešavanja iz njihovih vremena, gde se često spomene makar po nešto. Sve je to strpljivim radom moguće sastaviti u mozaik. Ako saznamo još i velike društveno političke kontekste i pogledamo njihove saveznike i neprijatelje, moguće je čak povezati i shvatiti koji su im bili motivi, ponekad čak i skriveni motivi. Jer, ako znamo u šta su verovali i za šta su živeli, nije, zapravo, toliko teško razumeti zašto se nešto desilo.  Posebno je bitno dodati neke opšte odlike čoveka, o kojima danas mnogo bolje znamo nego pre. Korišćenjem obične biologije, koja važi i za sadašnje i tadašnje ljude, kao i današnja znanja o organskim bolestima, istorijskim likovima dodajemo mnogo više ljudsku dimenziju nego što je takozvana tradicionalna istorija imala za običaj da radi. Na to, dalje, treba da dodamo i sasvim obične i nesporne psihološke strukture ličnosti, koju danas poznajemo, u smislu opštih mesta, kao što su uticaji oca i majke na emotivni život, svest o traumama, svest o nevoljnosti ili voljnosti, strahu, nervnim reakcijama, o prirodnoj tuzi, besu, radosti ili depresiji i zašto nastaju, koji danas znamo da važe ne samo za ljude nego i za životinje i koji su takvi oduvek. Sa svim tim aspektima i dubinama, mi imamo mnogo bolju mogućnost da  razumemo razne izbore, osećanja i perspektive tih ljudi. Jer, i oni su ljudi isto kao mi, iako su živeli pre 600 ili 1000 godina. U smislu, ako te javno vara žena ili muž, naravno da će da te zaboli i da će ti bude povređen makar ego, čak i kada je u pitanju politički brak. Ili, ako stalno piješ, postaćeš alkoholičar. U tom kontekstu ću navesti da su u srednjem veku svi, čak i deca, stalno pila, tako da su po današnjim znanjima, mahom svi bili alkoholičari. Čovek je biološki i psihološki sastavljen na isti način sve vreme i samo su zakoni, moda i društvena pravila terala ljude da rade stvari koje mi danas ne možemo ni da zamislimo. Tako mojoj kćerki, koja sad ima 20 godina, deluje potpuno nezamislivo da smo mi osamdesetih i devedesetih godina nekoga znali ''iz grada'' i ''iz viđenja'', ali nismo nikad saznali kako se zove! Jer oni danas na Instagramu i Fejsbuku odmah saznaju i gde stanuje i sa kim se druži, šta je jeo, gde je putovao i u šta veruje ili ne veruje. Mada smo i mi često znali u koju školu ide i sa kim je u vezi, iako nismo znali kako se zove, takođe ''iz viđenja'' ili nečije priče. Tako su i srednjem veku znali čiji je neko, sa kim je i gde se kreće, kao i sve tračeve i skandale, istinite i lažne. To je bezvremeno. 

U celoj toj velikoj, rekonstruisanoj, istorijskoj slici, odnosno mozaiku, ipak će i u svakom slučaju nedostajati poneki delovi. Ali, to ne znači da zbog toga ne možemo dosta dobro da shvatimo šta se desilo i kako im je bilo. To ne znači da treba, kao što mnogi koji ne žele da se prošlost adekvatno razume, pobijaju to što je poznato i nepobitno samo zato što nedostaje po neki deo. To su neprijatelji istine i nauke, koji na nekoj ravni profitiraju od konfuzije i neznanja. To je njihova stvar. Upotrebiću metaforu iz muzeologije, odnosno arheološko-konzervatorskog faha, pa reći da možemo da zamislimo da smo iskopali slomljene keramičke delove ''nekog keramičkog predmeta''. Po opeci, izvedbi i eventualno glazuri će stručnjak lako saznati ko ga je i kada proizveo (konsultovaćemo istoriju umetnosti i druge srodne nauke, zbog čega je, opet, današnja interdisciplinarnost ''božiji dar''). Našli smo jedan, pa drugi, pa deseti deo, pa još puno malih, ali nam fali jedan bočni deo. Dobar konzervator će sastaviti te delove i videćemo da je u pitanju jedan veliki ćup, a ono što nedostaje popuniće belom glinom. U svakom boljem muzeju sveta ima mnoštvo takvih ćupova, sa ponekim belim delom, a mi ipak nedvosmisleno znamo da je to ćup. Ima naroda koji ne sastavljaju svoje ćupove zato što postoje neki nedostaci, i tako oni imaju gomilu polomljenih parčića i malo ''eksponata''. Neki drugi narodi, na primer Nemci, će sačuvati svaki, i najmanji fragment, koji će polako, marljivo i strpljivo zalepiti i vratiti na mesto. Čitav Egipatski muzej u Berlinu, koji je ozbiljno stradao u savezničkom bombardovanju 1945. do danas, sad nedavno, početkom dvehiljaditih,  sastavljen je od fragmenata, koji su oni ostavili da se vide. Nisu prekrečili, što često rade i potpuno povrate raniji sjaj, nego su ovaj muzej, sastavili su od sitnih parčića i ostavili da se vidi gde je ''lepak''. U svakom slučaju, oni opet imaju Egipatski muzej, imaju višečasovne redove turista koji dolaze da sve to vide (i plate), i postavku i rekonstruisanu zgradu, a sa njom i ''nemačku bol'' zbog razbijanja iste, kao i upornost i neporaženost da istu sastave i vrate kakva je bila. Srpski odnos prema sopstvenoj istoriji, starinama, eksponatima i blagima je nažalost sasvim suprotan, pa odatle ta stalna sumnja da se ništa ne može saznati, razrešiti, zaključiti i na to se osloniti.   Može, svakako, da se desi na našem primeru o rekonstruisanom ćupu, baš na tom bočnom delu, koji nedostaje, bila neka drška, a mi to nećemo znati. Ali ta greška je suviše mala da bismo poništili celo znanje o tome da je to jedan ćup iz srednjeg veka, rimskog doba ili neolita, što je velika vrednost. Možda ćemo jednog dana da nađemo baš tu dršku ili ćemo naći neki vrlo sličan predmet, koji će nam pokazati da nije u pitanju bio ćup, već veliki bokal ili možda amfora. Može to da se desi, retko ali može, i tada ćemo korigovati svoju izjavu. Ali smo dugo imali jasnu sliku i predmeta, i odakle je, kom kontekstu pripada i čemu je uglavnom služio. U Srbiji, nažalost, često imaju običaj da pobijaju ceo ćup jer mu neki delić nedostaje, posebno ako se radi o ženama ili ako se radi o istoriji istočnog hrišćanstva, koji pokušavaju da potru, kao da uopšte nije ni postojao na tom području. No, to već nije ''lično'' srpska tendencija, već zapadna, posebno nemačka, a onih koji tu ''viziju'' slede uvek ima dovoljno, jer su za to plaćeni i jer su verovatno loši naučnici i ne bi ni mogli da budu na položaju da ne slede neke ''više ciljeve''.    

Snimili ste dokumentarni film ''Moja mala veštice'' koji je zasnovan na prepisci između Alberta Ajnštajna i Mileve Marić Ajnštajn. Otkrili ste mnoge zanimljivosti u njihovom odnosu, ali i mnogo toga što u javnosti izaziva kontroverzu.

Jeste, snimila sam umetničko-dokumetarni, istorijski, film od 17,2 minuta, koji je prvi put prikazan na inauguraciji novog grobnog spomenika Milevi Marić Ajnštajn u Cirihu 14. 9. 2009. Dobila sam od tadašnjeg Ministarstva za dijasporu sredstva da napravim kulturno-umetnički program povodom toga sto je srpska država i srpska crkva konačno, posle 61 godinu, prihvatila da toj ženi oda poštovanje, plati i grobno mesto na 20 godina, koliko ja znam. Uradila sam isto što uvek radim, uzela sam primarni izvor sa citatima, odnosno uzela sam knjigu čitavih njihovih pisama. Sastavila sam dijalog od tih rečenica, koji vrlo jasno i jezgrovito govori o suštini njihovog odnosa i problema u njemu, a ima i privatnih slika, kao i prvi put u ''pokretnoj formi'' lista članaka koje su oni zajedno pisali. Njih 23 sigurno, a još jedan je moguć, prema potvrdi potpisu njihovog najstarijeg sina, Hans Alberta Ajnštajna, koji je i sam bio profesor hidraulike na Berkli Univerzitetu u Kaliforniji, a tu sam listu našla u odličnoj, mada ipak pomalo ''stidljivoj'' knjizi profesora Đorđa Krstića iz Ljubljane, koji je sa Hans Albertom razgovarao i ovom temom se bavio 40 godina, ali ipak je knjigu objavio tek 2000. sa dobrim izdavačima (Didakta i Naučna knjiga), što znači da ima dobrih osnova da verujemo tim informacijama. Ja sam ih uplela u tok filma, između beba i raznih problema sa Albertovom majkom i komunistima u Jugoslaviji, depresijom Mileve i njene sestre Zore, kao i besparice, dva svetska rata i opšte svetske politike, te progonu Srba posle atentata u Sarajevu ili progonu Jevreja u Nemačkoj, ali i jačanju istih u Americi. Taj je film do sada na internetu (vimeo.com) za poslednjih 8 godina, koliko tu stoji, sakupio 164.000 pregleda! Mene to potpuno fascinira. I bez kakve reklame ili promocije, samo od sebe. To jest uz pomoć njegovih kapaciteta i nebeskih muza. To je za internacionalno/englesko izdanje, gde se zove My Little Witch. A verzija sa ćiriličnim naslovima i bez prevoda (Mala moja veštice) ima takođe veliki broj prikazivanja, preko 1000, ali je on imao i opsežan život u samoj javnosti Srbije, gde je jedno 4-5 godina redovno išao na RTS 2, posto je kratak i sladak, ali bio je prikazivan i na svim mojim kasnijim predavanjima na ovu temu, kao i u školama, u Matematičkoj gimnaziji itd. Tu su se spojile još neke komponente. Jer, kratko nakon njegovog prvog prikazivanja u Cirihu 2009. izašla je knjiga – čist primarni izvor – profesorke Radmile Milentijević, istoričarke našeg porekla iz Njujorka, sa pismima koje su Albert i Mileva pisali jedno drugom od kada su se venčali, pa do Milevine smrti 1948. Jedino što je pre toga meni bilo dostupno bila su njihova ljubavna pisma iz studentskih dana, od 1897. do svadbe, januara 1903. A pisma koja kreću posle venčanja, pa nadalje je odmah po Milevinoj smrti otela fondacija i advokat Alberta Ajnštajana. Zato što se radilo o Albertovoj reputaciji kao (američki) naučnika i genija, i zato što bi možda njihova deca mogla tražiti neke pare. Pedeset godina su ona stajala skrivena u arhivu Alberta Ajnštajna na Hebrejskom univerzitetu, kao ''državna tajna'', a onda je Milentijević otišla i popisala sve to. Na osnovu te njene knjige sam ja od 2010. do 2017. održala seriju predavanja na Matematičkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti, te na Kolarcu, kao i na Institutu za fiziku SANU, i na raznim kasnijim festivalima u organizaciji Matematičkog instituta SANU i Centra za promociju nauke i slično. Tu sam prikazivala film i analizirala: 1) Da li su radili zajedno i koja je verovatnoća i količina toga? 2) Da li su i kako podelili novac od Albertove Nobelove nagrade? Ova predavanja su bila masovno posećena, što me još uvek jako raduje, a to je zato što su imala vrlo čvrstu strukturu i metodološki su više vukla na prirodne nauke, koje su mnogo konkretnije, a sam ''dokazni materijal'' su bile njihove sopstvene reči, tako je jako teško oboriti to što sam i ja tu (po)kazala. Otkrića su, ipak, poprilično nedvosmislena, tako da je jedini način da se ta istina pobije bilo da se informacije sakriju, a to su mediji sistematski uradili. A skoro svako ko je bio na tim predavanjima, nije više imao mnogo dileme. Osim, naravno, ako baš neko želi da ne veruje, što je ljudsko pravo i u redu je.  

Kako je stručna javnost reagovala posle niza predavanja koje ste održali na temu profesionalnog odnosa bračnog para Ajnštajn?

Ova moja predavanja i film, koji su se održali u najeminentnijim srpskim institucijama nauke i znanja  izazvali su veliku pažnju medija. Ja sam dala intervjue svim velikim medijima u Srbiji tih godina, dok se većina nije ''ugasila'' ili totalno degradirala dolaskom SNS-a. Ti intervjui su dalje prepisani od strane ogromnog broja medija iz regiona, šire Evrope i čak Amerike ili Australije (uglavnom dijaspora). Ako bi neko želeo to da pročita, treba da ukuca u Gugl (google) srpsku transkripciju mog imena: Anastasija Hajdi Larvol, gde ima 8-9 strana na pretraživaču, što je fantastično, jer se tako daleko prenela ta vest. Međutim, zašto uopšte ovo pričam? U svakom od tih intervjua koje sam dala (Novostima, Politici, RTS-u, B92info, Vreme, itd.), ja sam vrlo jasno, argumentovano i sa nepobitnim dokazima objasnila kako stvari stoje i zašto to mislim.

A ni jedan jedini medij nije objavio te podatke! Svi su samo rekli, svako svojim jezikom, da norveška istoričarka A. H. Larvol tvrdi da su sarađivali i da su podelili novac od Nobelove nagrade, to jest da je Mileva dobila celu nagradu, ali se i Albert obogatio kroz kamate, i to je senzacionalna vest (parafraziram). I ništa više. Ni jedan jedni dokaz ni objašnjenje ni razlog zašto ja to tvrdim, tako da može da ostane da se ''o tome ipak ne zna dovoljno''. Neki su posebno podvlačili da se o tome ne može dovoljno saznati a neki su samo rekli da nažalost nemamo detaljne podatke o tome. A imamo! Imamo i bankarske izvode, pisma i potvrdu da je primila sve pare od Nobelove nagrade. Imamo brakorazvodni ugovor u kome, u poglavlju 3, piše da je on obavezan da joj isplati i alimentaciju za decu i ''ako ikad primi Nobelovu nagradu, da sav novac ide gospođi'', potpisano 14. 2. 1919. u Cirihu. Sve to imamo i sve sam to rekla, a na moje naknadno pitanje novinaru: ''Šta bi? Gde su informacije?'', svaki bi mi rekao da, nažalost, urednik nije dozvolio da bilo koji podatak izađe u javnost. Tako ta tema i dalje može da se relativizuje i može još neko vreme da ostane da nemamo dovoljno saznanja da bismo osvetlili ovu situaciju. Žena je to ipak, bolje neka ostane nejasno.  Nemamo pojma, nismo odavde. Srećom, pa su do sada drugi narodi takođe počeli ovom temom da se bave, te ima i dokumentarac BBC-a i već su izašle i knjiga o ovome – na tim istim podacima iz arhiva u Francuskoj, Švajcarskoj itd. A, posle ove moje knjige o Jerini i Đurđu Brankoviću, i ja ću da objavim svoju analizu, sočnu, duboku i dokumentovanu njihovim rečima.  

Šta vas inspiriše da dobar deo svog naučnog angažmana posvetite sudbinama dve značajne žene iz srpske istorije, a vekovima udaljene? Postoji li nit koja ih spaja?

To kako su se one ''desile'' u mom životu, jer ih nisam svesno tražila, povezano je sa dešavanjima iz mog privatnog života, o čemu ne bih da vam pričam. Kad sam se okrenula nakon svega i sagledala sve te priče, energije i kontekste, shvatila sam da su vrlo povezane po karakteru, po specifičnosti, velikim, ali kontroverznim delima, kako ih je njihovo neposredno okruženje shvatalo i po tome što je iza njih ostao nered. Sve je to na jednom planu povezano i sa mnom, pa je upravo to motivacija.  

Vi ste i trener transformacije. Šta je to? Približite nam osnove vaše tehnike.

Moram reći da te dve reči zajedno na srpskom meni zvuče poprilično idiotski, a na engleskom jeziku je to ",transformation coach" koja se naširoko i redovno koristi za praksu unutrašnjeg rada i psihološkog lečenja. Radi se o reformulisanju i otpuštanju trauma i raznih sabotirajućih ili na drugi način negativnih programa, koje svi manje ili više primimo u porodici, detinjstvu i ranoj mladosti. Shvatila sam prošle godine da bi bilo dobro da svoje analitičke, opservacione i energetsko-spiritualne veštine podarim i živim ljudima, dok su još ovde, jer na neki način ti isti principi kojima raščišćavam i ''lečim'' istoriju, mogu jako dobro da posluže i onima koji još nisu istorija. Uzrok svih naših boli je u prošlosti, i iako se ona sama po sebi ne može promeniti, nego je večna, mnogo se može promeniti kada se promeni naš odnos prema nečemu iz prošlosti.

Čak i zakopane stvari, nepoznate, koje nam stvaraju rupe u koje stalno upadamo i u kojima pre ili kasnije niče bolest, mogu se uz pomoć dobrog trenera ili dobrog, ''srčanog'' psihijatra otvoriti i izlečiti. Izuzetno sam vešta u tome da čujem rečenice i viđenja koja su posledica negativnih programiranja, koja su manipulativna, daju se kontrolisati i zarobljavati, ili na drugi način štetna za sposobnost jedne osobe da veruje u sebe, da nađe sebe i ko je on, zašto je došao, i šta bi hteo, te da se iskreno raduje i punom snagom preda nekom pozivu, da li profesiji ili drugom obliku poziva. Takođe mi, slušajući nečije reči o porodici, vrlo brzo jasno vidimo ko mu je ta uverenja usadio, ali, kao istoričar i kao neko ko je psihijatrijski edukovan (jer sam sebi morala prvo da pomognem), vidim dve generacije unazad i odakle potiču te reči, to zlo, traume. Kada se pogleda iz te perspektive, čovek može da shvati da su njegovi preci prosto postupali po datim programima, kojima nisu imali snage, znanja ili hrabrosti da se odupru, a onda im je mnogo lakše oprostiti i otpustiti. Umem takođe jako dobro da preformulišem te rečenice, što se zove preoblikovanje (rifrejming) i obrnem viđenje neke situacije na glavu, tako da se drugačije sagleda sopstvena prošlost i ljudi u njoj, a kada se to uradi, čovek se lako može osloboditi tamnih senki koje prošlost često baca nad ljudima i time ih kontroliše. Pored analize i preoblikovanja, koristim vrlo efikasne meditacije, fuziju škola meditacije, koje sam na sebi radila, između ostalog (Phillis Cristal) Filis Kristal metodu i druge, gde čovek odseče kontrolišuće veze sa roditeljima, bivšim partnerima, koji su gotovo uvek ''produžena ruka'' roditelja na ovaj ili onaj način, a sa ciljem da se dođe do lične unutrašnje slobode, pre svega i svesnosti o tome koliko smo zapravo bitni i moćni u svom životu. Zašto meditacije? Zato što je podsvest satkana isključivo od slika, pa se zato rečima teško u nju ulazi. Osnovni sloj podsvesti se stvara u ranom detinjstvu posmatranjem pa tako deca uvek uče ono što roditelji i stariji rade, a ne ono što govore. To nije ni sporno, te se zato sve više u savremenoj psihijatriji koriste metode lečenja zasnovane na slikama, kao što su drama terapija, bihejvioralna terapija, meditacije i dr. Time čovek polako, ali u odnosu na druge metode, vrlo brzo povrati svoju moć i dobije svest o tome koliko je jaka njegova svest i njegova lična moć u stvaranju-percepciji onog što on doživljava. Kao i u kojoj meri naše misli upravljaju našim emocijama, a emocije kreiraju stvarnost, kao i hormonalni status, koji dalje opet kreira zdravlje i nove emocije. Zajedno sa uverenjima i mislima, one kreiraju naše doživljaje u našim minutima, koji u zbiru čine svaki pojedinačni život. Ako mi ne upravljamo našim minutima, koji su jedino što zapravo imamo, jer sve ostalo sadrži u njima, onda će neko drugi njima upravljati, čije su misli ''jače'', usmerenije i ima bolji uvid u to kako se oseća i šta hoće. To je i osnova kvantna fizike i tu nema milosti – neko će uvek da upravlja. Čak i kada mi umnogome upravljamo svojim životima, tj. mislima i osećanjima, opet će i neko drugi da nad nama upravlja, jer smo u društvu. Ali je ok da u tom vrelu odluka i upravljanja, barem delimično ima i našeg.  Potpuno sam uverena da ničije postojanje nije slučajno, s obzirom na to koliko je detalja, preciznosti i ''slučajnosti'' za to bilo potrebno. Ja volim ljudima za rođendan da ih podsetim da smo mi potomci onih koji su PREŽIVELI – sve gladi i zime, ratove, bolesti, zaraze, vatre, brodolome, pljačke, logore, silovanja, ubistva, prevare i politike. U neprekinutom nizu, od postanja čoveka do rođenja svakog od nas, neko zdrav se reprodukovao, plod se učvrstio, svaki organ se oformio, porođaj je bio uspešan. Neko je tu bebu zagrejao, nahranio i oprao dovoljan broj puta u prva 3-4 meseca da bi od toga stasalo odraslo, zdravo i plodno sledeće pokolenje. SVAKI korak je URAĐEN dovoljno dobro da život stigne do nas. To je čista biološka istorija, nije ''sekta'' niti mantra, a govori da smo, svako pojedinačno, dovoljno vredni da bi mogli da uložimo još malo truda kako bi nam, dok smo još ovde, minuti bili većinski radosni i dovoljno dobri. Od suštinskog je značaja da se počiste slike iz podsvesti i da se revidiraju shvatanja sopstvene, lične istorije, ali bez odsecanja njenih delova, te da ne ponavljamo tužne priče, jer one nam stvaraju i buduće prče. To je prirodno. Kao što voz ide po šinama, tako i mi. Ali mi nismo potpuno zarobljeni na tim šinama. Možemo da siđemo sa njih  jer smo živi. Ne možemo odmah i naglo da skrenemo, zbog inercije, pogotovo ako smo u velikoj brzini, ali možemo da usporimo, pa onda polako, čvrsto i odlučno držeći volane, da skrenemo. Jer ipak biramo u svakom trenutku, iako je teško to primetiti, a kamoli prihvatiti tu odgovornost. Od-govornost. Od-govoriti. Ništa nije gore od toga. Nešto se desi, mi od-govorimo. Nije da ''odgovaramo'' nekoj velikoj, zloj sili i autoritetu. Tako ti autoriteti žele da mi to vidimo, kako bi se jako umanjila naša percepcija naše sopstvene moći. Ali, i to se svešću promeni. Svest je magična! Jer čim nešto shvatiš, staro se više ne dešava. Promenom perspektive i odnosa prema sopstvenim pričama i onim ''stečenim'' od predaka, moguće je naći snagu u srcu pa oprostiti, otpustiti, sahraniti, počistiti grobove, posaditi drvo, nanizati cveće i zapaliti đubre, kako bi se stvorila neka druga priča. Vedrija, šarenija, moćnija i više u skladu sa nama lično. Ja za to imam podršku svojih učitelja, kojih mi je Bog i univerzum i viša svest i moja karma i sam Život dao mnogo! Pa ću rado da podržim transformaciju drugih ljudi, koji mi se svide, pa u njih poverujem i obrate mi se za to. Da rešimo još koju ''karmu'' dok smo svi još ovde na Zemlji. Posle ćemo biti u milosti i nemilosti istoričara, ako ih uopšte bude bilo, a većina njih nisu ''od poverenja'', čast izuzecima.     

PODELITE OVAJ TEKST NA: