детаљ слике: srbija.forum.com

Сви смо ми Проклета Јерина

...Код нас, на бившим просторима византијске културе, која је 200-500 година била под турским ропством, по њиховом повлачењу је изабрано да се такође не прича пуно о писменим женама ранијих векова, да би мушка доминација што дуже могла да остане на снази, а да се позива на ту исту ставку, ''одвајкада и тако је Бог заповедио''...

Анастасија Хајди Ларвол

Интервју приредила уредница КРК: Бранка Селаковић 22-10-2020.

 

Историчарка мр Анастасија Хајди Ларвол (Anastasia Heidi Larvoll)

Кроз историју многих народа хероине су често заборављане или су помињане на маргинама списа и научних дела о њиховим мужевима или добу и друштву у којем су живеле. О многима се мало зна, а оставиле су снажан и дубок траг иза себе. У историји Балкана, и народа који је обитавао на овим просторима, постоји велики број значајних жена које заслужују већу пажњу. Једна од њих је Ирина Бранковић, у народу познатија као Проклета Јерина.

Посетиоци портала Књижевне радионице Кордун могли су да прочитају занимљиве и информативне текстове изникле из пера историчарке Анастасије Хајди Ларвол која је током вишегодишњег научно-истраживачког рада темељно изучавала живот знамените деспотице.

Са ауторком сам разговарала о књизи коју припрема, као и њеним ранијим стручним и уметничким радовима.

У припреми је Ваша књига инспирисана судбином Јерине Бранковић. Зашто сте одлучили да пишете о њој?

Тако је. Ради се о (историјској) биографији деспотице Ирине Кантакузенос-Бранковић, познатије на Балкану под именом Проклета Јерина, описана као историјска личност и то у поређењу са народном песмом и легендом. Ја сам историчар и управо сам на теми њене биографије магистрирала историју 2006. на Универзитету у Ослу, у Норвешкој. Права, чињенична биографија Ирине Бранковић није постојала, па сам се прва тиме позабавила. А како је могуће магистрирати такву тему у Ослу? Па, могло је да ''уђе'' под стару, познату историјску дисциплину ''Писменост жена''. Наиме, све племкиње православног подручја, па и Србије, биле су писмене, што је познато већини који се стручно бави овим периодом и заправо није спорно. Само, није широко познато јер је то дуго било у интересу Запада, где жене од пада Западног римског царства па све до 19. века нису смеле да се образују, па је зато било ''најбоље'' да се верује да то свуда тако и да је то ''општа, Божија заповест''. Код нас, на бившим просторима византијске културе, која је 200-500 година била под турским ропством, по њиховом повлачењу је изабрано да се такође не прича пуно о писменим женама ранијих векова, да би мушка доминација што дуже могла да остане на снази, а да се позива на ту исту ставку, ''одвајкада и тако је Бог заповедио''. Овом темом сам се бавила кроз основно питање – ко је Ирину/Јерину ''проклео'' или кога је она ''проклела'' и зашто?  Али, да бих уопште дошла до тога, морала сам прво да саставим њену чињеничну биографију из великог броја домаћих и страних дела, која се пре свега баве њеним мужем, Ђурђем Бранковићем, браћом и тако даље. Тек тада сам могла да то упоредим, тачку по тачку, са оним народним песмама о њој које сам успела да нађем. А све то, испричано литерарним језиком, али без додавања икакве фикције, је штиво које ће сада изаћи као књига. Додала сам му само ''срца и меса'', као и бројне детаље из паралелних историја: уметности, историје византијске архитектуре, ентеријера, обичаја и код Срба и код Византинаца, као и много цитата савременика из било које културе која се са њима сретала. Али то није роман, није фикција ни романсирана историја. Није ''инспирисан'' историјом или Јерином, него је аутентично. Само је прошло кроз мој књижевно-емоционални инструмент и душу, па је лако читљиво, приступачно и живо.

Постоји ли нешто што сте дознали, а што се не помиње често у јавном дискурсу?

Углавном се ништа смислено не помиње у јавном дискурсу, осим онога што сам ја објавила од 2006. до сад, тако да ће, надам се, све бити занимљиво. Наравно, уколико неко воли да чита приче о прошлим временима. Мада, када ја пишем о прошлим временима, заправо пишем о садашњим временима пошто има запрепашћујуће много паралела, на свим нивоима. Мени је то одлична прилика да кажем шта мислим о разним стварима, да уградим своје тајне поруке, а опет је све чињеница и историја, тако да није толико ''опасно''.   

Чије студије су вам биле од највећег значаја током истраживања и да ли постоје довољно темељни подаци о средњовековним хероинама? 

Волим да користим највеће ауторитете за неку област, чак и када су супротстављени ономе што ја сматрам. Волим највише такозване примарне изворе. То су књиге које просто наводе цитате, писма, датуме, имена и детаље хронолошким редом и без превише тумачења. То је дело које неко напише бележећи неки архив. Међу њима је, сада покојни, али  највећи експерт за деспота Ђурђа, професор Момчило Спремић, са његовим капиталним делом заснованим на Дубровачком архиву, венецијанским архивима и српској, турској и грчкој општој и непобитној историјској грађи. Ту је мени омиљени проф. Константин Јосеф Јиречек, професор Бечког универзитета, који је умро 1918. оставивши два капиталана примарна извора, која бележе податке из изгореле Народне библиотеке на Косанчићевом венцу. Они су обојица врло дарежљиви са цитатима, а Јиречека неки воле да сасвим побијају зато што је имао неке ситне хронолошке грешке, што је нормално ако први пут уђеш у један огроман, потпуно несређен архив, са екстремно богатом средњевековном ризницом записа једне старе, писмене културе. Али те ризнице више нема, па је стога његово дело јос битније. Но, ипак ту библиотеку нису Немци запалили, него неки нас издајник, непосредно пред бомбардовање 6. 4. 1941. Ја ћу на крају своје књиге дати своју научну листу литературе, зато што желим да се зна тачно одакле су ми подаци. Она обухвата и источну историјску литературу, српску, грчку, турску, руску итд. и западану енглеску, немачку, италијанску, америчку, француску итд., и управо у споју и пресеку тих школа добија се једна много целовитија слика. 

О средњевековним женама и уопште женама у историји постоје једнако темељни подаци као и другим средњевековним личностима, само што мора више дела да се користи, више да се ради и из мањих коцкица да се гради слика. Такође се користе закони и норме времена да би се разна дешавања из њихових живота ставиле у контекст. Ту су њихова приватна и јавна писма, понекад су ту и њихова сопствена дела, текстови, песме, као и повеље, документа, потписи књига и донација, натписи на зградама. Постоје одлични подаци који се добијају кроз дела о њиховим мужевима, браћи, синовима и кћерима или зетовима и другим рођацима. Постоје изјаве и коментари бројних шпијуна савременика из свих земаља које су се мотале на том подручју. Има и мање или више детаљних коментара разних гостију и пролазника кроз њихове дворове, као и мноштво кратких, мада не увек тачних, али и пак индикативних коментара писмених људи и владара са других дворова. Ту су и коментари других очевидаца, на пример црквених отаца разних вероисповести и верских поглавара других религија. Постоје портрети, минијатуре или фреске, као и практична дела као што су закони, где видимо и можемо да реконструишемо у којим су условима оне живеле, шта се од њих тражило, а шта на пример није било могуће.

Постоје дела о обичајима и навикама из тога доба, где видимо када су се удавале, како се за то потписивао уговор, колико је то трајало, како је тачно изгледао свадбени обичај и слично. Постоје још и детаљни описи ентеријера, одевних предмета, накита и слично, који су у историји уметности, а који када се унесу у овај контекст дају тродимензионалност и визуелни ефекат, те можемо знатно лакше да их видимо у њиховом животу и разумемо разне ствари које су радиле. Постоје такође врло детаљне војно-политчке историје, које нам дају токове у којима су се одигравали њихови животи, иако оне нису ишле у ратове, али су учествовале на друге начине или су чекале код куће, што је такође утицало на њихов живот. Има и прецизних рачуноводстава разних иностраних трговаца, посебно у овом случају Дубровчана, Венецијанаца, немаца-Саса и других, који исто додају једну димензију укупној слици. Има често и спомињања у народу, што је област етнологије или антропологије, а које данас због интердисциплинарности слободно можемо да користимо и у чистој историји. Има још и детаљних пописа становништва, ревизија језика и свакаквих паралелних дешавања из њихових времена, где се често спомене макар по нешто. Све је то стрпљивим радом могуће саставити у мозаик. Ако сазнамо још и велике друштвено политичке контексте и погледамо њихове савезнике и непријатеље, могуће је чак повезати и схватити који су им били мотиви, понекад чак и скривени мотиви. Јер, ако знамо у шта су веровали и за шта су живели, није, заправо, толико тешко разумети зашто се нешто десило.  Посебно је битно додати неке опште одлике човека, о којима данас много боље знамо него пре. Коришћењем обичне биологије, која важи и за садашње и тадашње људе, као и данашња знања о органским болестима, историјским ликовима додајемо много више људску димензију него што је такозвана традиционална историја имала за обичај да ради. На то, даље, треба да додамо и сасвим обичне и неспорне психолошке структуре личности, коју данас познајемо, у смислу општих места, као што су утицаји оца и мајке на емотивни живот, свест о траумама, свест о невољности или вољности, страху, нервним реакцијама, о природној тузи, бесу, радости или депресији и зашто настају, који данас знамо да важе не само за људе него и за животиње и који су такви одувек. Са свим тим аспектима и дубинама, ми имамо много бољу могућност да  разумемо разне изборе, осећања и перспективе тих људи. Јер, и они су људи исто као ми, иако су живели пре 600 или 1000 година. У смислу, ако те јавно вара жена или муж, наравно да ће да те заболи и да ће ти буде повређен макар его, чак и када је у питању политички брак. Или, ако стално пијеш, постаћеш алкохоличар. У том контексту ћу навести да су у средњем веку сви, чак и деца, стално пила, тако да су по данашњим знањима, махом сви били алкохоличари. Човек је биолошки и психолошки састављен на исти начин све време и само су закони, мода и друштвена правила терала људе да раде ствари које ми данас не можемо ни да замислимо. Тако мојој кћерки, која сад има 20 година, делује потпуно незамисливо да смо ми осамдесетих и деведесетих година некога знали ''из града'' и ''из виђења'', али нисмо никад сазнали како се зове! Јер они данас на Инстаграму и Фејсбуку одмах сазнају и где станује и са ким се дружи, шта је јео, где је путовао и у шта верује или не верује. Мада смо и ми често знали у коју школу иде и са ким је у вези, иако нисмо знали како се зове, такође ''из виђења'' или нечије приче. Тако су и средњем веку знали чији је неко, са ким је и где се креће, као и све трачеве и скандале, истините и лажне. То је безвремено. 

У целој тој великој, реконструисаној, историјској слици, односно мозаику, ипак ће и у сваком случају недостајати понеки делови. Али, то не значи да због тога не можемо доста добро да схватимо шта се десило и како им је било. То не значи да треба, као што многи који не желе да се прошлост адекватно разуме, побијају то што је познато и непобитно само зато што недостаје по неки део. То су непријатељи истине и науке, који на некој равни профитирају од конфузије и незнања. То је њихова ствар. Употребићу метафору из музеологије, односно археолошко-конзерваторског фаха, па рећи да можемо да замислимо да смо ископали сломљене керамичке делове ''неког керамичког предмета''. По опеци, изведби и евентуално глазури ће стручњак лако сазнати ко га је и када произвео (консултоваћемо историју уметности и друге сродне науке, због чега је, опет, данашња интердисциплинарност ''божији дар''). Нашли смо један, па други, па десети део, па још пуно малих, али нам фали један бочни део. Добар конзерватор ће саставити те делове и видећемо да је у питању један велики ћуп, а оно што недостаје попуниће белом глином. У сваком бољем музеју света има мноштво таквих ћупова, са понеким белим делом, а ми ипак недвосмислено знамо да је то ћуп. Има народа који не састављају своје ћупове зато што постоје неки недостаци, и тако они имају гомилу поломљених парчића и мало ''експоната''. Неки други народи, на пример Немци, ће сачувати сваки, и најмањи фрагмент, који ће полако, марљиво и стрпљиво залепити и вратити на место. Читав Египатски музеј у Берлину, који је озбиљно страдао у савезничком бомбардовању 1945. до данас, сад недавно, почетком двехиљадитих,  састављен је од фрагмената, који су они оставили да се виде. Нису прекречили, што често раде и потпуно поврате ранији сјај, него су овај музеј, саставили су од ситних парчића и оставили да се види где је ''лепак''. У сваком случају, они опет имају Египатски музеј, имају вишечасовне редове туриста који долазе да све то виде (и плате), и поставку и реконструисану зграду, а са њом и ''немачку бол'' због разбијања исте, као и упорност и непораженост да исту саставе и врате каква је била. Српски однос према сопственој историји, старинама, експонатима и благима је нажалост сасвим супротан, па одатле та стална сумња да се ништа не може сазнати, разрешити, закључити и на то се ослонити.   Може, свакако, да се деси на нашем примеру о реконструисаном ћупу, баш на том бочном делу, који недостаје, била нека дршка, а ми то нећемо знати. Али та грешка је сувише мала да бисмо поништили цело знање о томе да је то један ћуп из средњег века, римског доба или неолита, што је велика вредност. Можда ћемо једног дана да нађемо баш ту дршку или ћемо наћи неки врло сличан предмет, који ће нам показати да није у питању био ћуп, већ велики бокал или можда амфора. Може то да се деси, ретко али може, и тада ћемо кориговати своју изјаву. Али смо дуго имали јасну слику и предмета, и одакле је, ком контексту припада и чему је углавном служио. У Србији, нажалост, често имају обичај да побијају цео ћуп јер му неки делић недостаје, посебно ако се ради о женама или ако се ради о историји источног хришћанства, који покушавају да потру, као да уопште није ни постојао на том подручју. Но, то већ није ''лично'' српска тенденција, већ западна, посебно немачка, а оних који ту ''визију'' следе увек има довољно, јер су за то плаћени и јер су вероватно лоши научници и не би ни могли да буду на положају да не следе неке ''више циљеве''.    

Снимили сте документарни филм ''Моја мала вештице'' који је заснован на преписци између Алберта Ајнштајна и Милеве Марић Ајнштајн. Открили сте многе занимљивости у њиховом односу, али и много тога што у јавности изазива контроверзу.

Јесте, снимила сам уметничко-докуметарни, историјски, филм од 17,2 минута, који је први пут приказан на инаугурацији новог гробног споменика Милеви Марић Ајнштајн у Цириху 14. 9. 2009. Добила сам од тадашњег Министарства за дијаспору средства да направим културно-уметнички програм поводом тога сто је српска држава и српска црква коначно, после 61 годину, прихватила да тој жени ода поштовање, плати и гробно место на 20 година, колико ја знам. Урадила сам исто што увек радим, узела сам примарни извор са цитатима, односно узела сам књигу читавих њихових писама. Саставила сам дијалог од тих реченица, који врло јасно и језгровито говори о суштини њиховог односа и проблема у њему, а има и приватних слика, као и први пут у ''покретној форми'' листа чланака које су они заједно писали. Њих 23 сигурно, а још један је могућ, према потврди потпису њиховог најстаријег сина, Ханс Алберта Ајнштајна, који је и сам био професор хидраулике на Беркли Универзитету у Калифорнији, а ту сам листу нашла у одличној, мада ипак помало ''стидљивој'' књизи професора Ђорђа Крстића из Љубљане, који је са Ханс Албертом разговарао и овом темом се бавио 40 година, али ипак је књигу објавио тек 2000. са добрим издавачима (Дидакта и Научна књига), што значи да има добрих основа да верујемо тим информацијама. Ја сам их уплела у ток филма, између беба и разних проблема са Албертовом мајком и комунистима у Југославији, депресијом Милеве и њене сестре Зоре, као и беспарице, два светска рата и опште светске политике, те прогону Срба после атентата у Сарајеву или прогону Јевреја у Немачкој, али и јачању истих у Америци. Тај је филм до сада на интернету (vimeo.com) за последњих 8 година, колико ту стоји, сакупио 164.000 прегледа! Мене то потпуно фасцинира. И без какве рекламе или промоције, само од себе. То јест уз помоћ његових капацитета и небеских муза. То је за интернационално/енглеско издање, где се зове Мy Little Witch. А верзија са ћириличним насловима и без превода (Мала моја вештице) има такође велики број приказивања, преко 1000, али је он имао и опсежан живот у самој јавности Србије, где је једно 4-5 година редовно ишао на РТС 2, посто је кратак и сладак, али био је приказиван и на свим мојим каснијим предавањима на ову тему, као и у школама, у Математичкој гимназији итд. Ту су се спојиле још неке компоненте. Јер, кратко након његовог првог приказивања у Цириху 2009. изашла је књига – чист примарни извор – професорке Радмиле Милентијевић, историчарке нашег порекла из Њујорка, са писмима које су Алберт и Милева писали једно другом од када су се венчали, па до Милевине смрти 1948. Једино што је пре тога мени било доступно била су њихова љубавна писма из студентских дана, од 1897. до свадбе, јануара 1903. А писма која крећу после венчања, па надаље је одмах по Милевиној смрти отела фондација и адвокат Алберта Ајнштајана. Зато што се радило о Албертовој репутацији као (амерички) научника и генија, и зато што би можда њихова деца могла тражити неке паре. Педесет година су она стајала скривена у архиву Алберта Ајнштајна на Хебрејском универзитету, као ''државна тајна'', а онда је Милентијевић отишла и пописала све то. На основу те њене књиге сам ја од 2010. до 2017. одржала серију предавања на Математичком институту Српске академије наука и уметности, те на Коларцу, као и на Институту за физику САНУ, и на разним каснијим фестивалима у организацији Математичког института САНУ и Центра за промоцију науке и слично. Ту сам приказивала филм и анализирала: 1) Да ли су радили заједно и која је вероватноћа и количина тога? 2) Да ли су и како поделили новац од Албертове Нобелове награде? Ова предавања су била масовно посећена, што ме још увек јако радује, а то је зато што су имала врло чврсту структуру и методолошки су више вукла на природне науке, које су много конкретније, а сам ''доказни материјал'' су биле њихове сопствене речи, тако је јако тешко оборити то што сам и ја ту (по)казала. Открића су, ипак, поприлично недвосмислена, тако да је једини начин да се та истина побије било да се информације сакрију, а то су медији систематски урадили. А скоро свако ко је био на тим предавањима, није више имао много дилеме. Осим, наравно, ако баш неко жели да не верује, што је људско право и у реду је.  

Како је стручна јавност реаговала после низа предавања које сте одржали на тему професионалног односа брачног пара Ајнштајн?

Ова моја предавања и филм, који су се одржали у најеминентнијим српским институцијама науке и знања  изазвали су велику пажњу медија. Ја сам дала интервјуе свим великим медијима у Србији тих година, док се већина није ''угасила'' или тотално деградирала доласком СНС-а. Ти интервјуи су даље преписани од стране огромног броја медија из региона, шире Европе и чак Америке или Аустралије (углавном дијаспора). Ако би неко желео то да прочита, треба да укуца у Гугл (google) српску транскрипцију мог имена: Анастасија Хајди Ларвол, где има 8-9 страна на претраживачу, што је фантастично, јер се тако далеко пренела та вест. Међутим, зашто уопште ово причам? У сваком од тих интервјуа које сам дала (Новостима, Политици, РТС-у, Б92инфо, Време, итд.), ја сам врло јасно, аргументовано и са непобитним доказима објаснила како ствари стоје и зашто то мислим.

А ни један једини медиј није објавио те податке! Сви су само рекли, свако својим језиком, да норвешка историчарка А. Х. Ларвол тврди да су сарађивали и да су поделили новац од Нобелове награде, то јест да је Милева добила целу награду, али се и Алберт обогатио кроз камате, и то је сензационална вест (парафразирам). И ништа више. Ни један једни доказ ни објашњење ни разлог зашто ја то тврдим, тако да може да остане да се ''о томе ипак не зна довољно''. Неки су посебно подвлачили да се о томе не може довољно сазнати а неки су само рекли да нажалост немамо детаљне податке о томе. А имамо! Имамо и банкарске изводе, писма и потврду да је примила све паре од Нобелове награде. Имамо бракоразводни уговор у коме, у поглављу 3, пише да је он обавезан да јој исплати и алиментацију за децу и ''ако икад прими Нобелову награду, да сав новац иде госпођи'', потписано 14. 2. 1919. у Цириху. Све то имамо и све сам то рекла, а на моје накнадно питање новинару: ''Шта би? Где су информације?'', сваки би ми рекао да, нажалост, уредник није дозволио да било који податак изађе у јавност. Тако та тема и даље може да се релативизује и може још неко време да остане да немамо довољно сазнања да бисмо осветлили ову ситуацију. Жена је то ипак, боље нека остане нејасно.  Немамо појма, нисмо одавде. Срећом, па су до сада други народи такође почели овом темом да се баве, те има и документарац ББЦ-а и већ су изашле и књига о овоме – на тим истим подацима из архива у Француској, Швајцарској итд. А, после ове моје књиге о Јерини и Ђурђу Бранковићу, и ја ћу да објавим своју анализу, сочну, дубоку и документовану њиховим речима.  

Шта вас инспирише да добар део свог научног ангажмана посветите судбинама две значајне жене из српске историје, а вековима удаљене? Постоји ли нит која их спаја?

То како су се оне ''десиле'' у мом животу, јер их нисам свесно тражила, повезано је са дешавањима из мог приватног живота, о чему не бих да вам причам. Кад сам се окренула након свега и сагледала све те приче, енергије и контексте, схватила сам да су врло повезане по карактеру, по специфичности, великим, али контроверзним делима, како их је њихово непосредно окружење схватало и по томе што је иза њих остао неред. Све је то на једном плану повезано и са мном, па је управо то мотивација.  

Ви сте и тренер трансформације. Шта је то? Приближите нам основе ваше технике.

Морам рећи да те две речи заједно на српском мени звуче поприлично идиотски, а на енглеском језику је то ",transformation coach" која се нашироко и редовно користи за праксу унутрашњег рада и психолошког лечења. Ради се о реформулисању и отпуштању траума и разних саботирајућих или на други начин негативних програма, које сви мање или више примимо у породици, детињству и раној младости. Схватила сам прошле године да би било добро да своје аналитичке, опсервационе и енергетско-спиритуалне вештине подарим и живим људима, док су још овде, јер на неки начин ти исти принципи којима рашчишћавам и ''лечим'' историју, могу јако добро да послуже и онима који још нису историја. Узрок свих наших боли је у прошлости, и иако се она сама по себи не може променити, него је вечна, много се може променити када се промени наш однос према нечему из прошлости.

Чак и закопане ствари, непознате, које нам стварају рупе у које стално упадамо и у којима пре или касније ниче болест, могу се уз помоћ доброг тренера или доброг, ''срчаног'' психијатра отворити и излечити. Изузетно сам вешта у томе да чујем реченице и виђења која су последица негативних програмирања, која су манипулативна, дају се контролисати и заробљавати, или на други начин штетна за способност једне особе да верује у себе, да нађе себе и ко је он, зашто је дошао, и шта би хтео, те да се искрено радује и пуном снагом преда неком позиву, да ли професији или другом облику позива. Такође ми, слушајући нечије речи о породици, врло брзо јасно видимо ко му је та уверења усадио, али, као историчар и као неко ко је психијатријски едукован (јер сам себи морала прво да помогнем), видим две генерације уназад и одакле потичу те речи, то зло, трауме. Када се погледа из те перспективе, човек може да схвати да су његови преци просто поступали по датим програмима, којима нису имали снаге, знања или храбрости да се одупру, а онда им је много лакше опростити и отпустити. Умем такође јако добро да преформулишем те реченице, што се зове преобликовање (rifrejming) и обрнем виђење неке ситуације на главу, тако да се другачије сагледа сопствена прошлост и људи у њој, а када се то уради, човек се лако може ослободити тамних сенки које прошлост често баца над људима и тиме их контролише. Поред анализе и преобликовања, користим врло ефикасне медитације, фузију школа медитације, које сам на себи радила, између осталог (Phillis Cristal) Филис Кристал методу и друге, где човек одсече контролишуће везе са родитељима, бившим партнерима, који су готово увек ''продужена рука'' родитеља на овај или онај начин, а са циљем да се дође до личне унутрашње слободе, пре свега и свесности о томе колико смо заправо битни и моћни у свом животу. Зашто медитације? Зато што је подсвест саткана искључиво од слика, па се зато речима тешко у њу улази. Основни слој подсвести се ствара у раном детињству посматрањем па тако деца увек уче оно што родитељи и старији раде, а не оно што говоре. То није ни спорно, те се зато све више у савременој психијатрији користе методе лечења засноване на сликама, као што су драма терапија, бихејвиорална терапија, медитације и др. Тиме човек полако, али у односу на друге методе, врло брзо поврати своју моћ и добије свест о томе колико је јака његова свест и његова лична моћ у стварању-перцепцији оног што он доживљава. Као и у којој мери наше мисли управљају нашим емоцијама, а емоције креирају стварност, као и хормонални статус, који даље опет креира здравље и нове емоције. Заједно са уверењима и мислима, оне креирају наше доживљаје у нашим минутима, који у збиру чине сваки појединачни живот. Ако ми не управљамо нашим минутима, који су једино што заправо имамо, јер све остало садржи у њима, онда ће неко други њима управљати, чије су мисли ''јаче'', усмереније и има бољи увид у то како се осећа и шта хоће. То је и основа квантна физике и ту нема милости – неко ће увек да управља. Чак и када ми умногоме управљамо својим животима, тј. мислима и осећањима, опет ће и неко други да над нама управља, јер смо у друштву. Али је ок да у том врелу одлука и управљања, барем делимично има и нашег.  Потпуно сам уверена да ничије постојање није случајно, с обзиром на то колико је детаља, прецизности и ''случајности'' за то било потребно. Ја волим људима за рођендан да их подсетим да смо ми потомци оних који су ПРЕЖИВЕЛИ – све глади и зиме, ратове, болести, заразе, ватре, бродоломе, пљачке, логоре, силовања, убиства, преваре и политике. У непрекинутом низу, од постања човека до рођења сваког од нас, неко здрав се репродуковао, плод се учврстио, сваки орган се оформио, порођај је био успешан. Неко је ту бебу загрејао, нахранио и опрао довољан број пута у прва 3-4 месеца да би од тога стасало одрасло, здраво и плодно следеће поколење. СВАКИ корак је УРАЂЕН довољно добро да живот стигне до нас. То је чиста биолошка историја, није ''секта'' нити мантра, а говори да смо, свако појединачно, довољно вредни да би могли да уложимо још мало труда како би нам, док смо још овде, минути били већински радосни и довољно добри. Од суштинског је значаја да се почисте слике из подсвести и да се ревидирају схватања сопствене, личне историје, али без одсецања њених делова, те да не понављамо тужне приче, јер оне нам стварају и будуће прче. То је природно. Као што воз иде по шинама, тако и ми. Али ми нисмо потпуно заробљени на тим шинама. Можемо да сиђемо са њих  јер смо живи. Не можемо одмах и нагло да скренемо, због инерције, поготово ако смо у великој брзини, али можемо да успоримо, па онда полако, чврсто и одлучно држећи волане, да скренемо. Јер ипак бирамо у сваком тренутку, иако је тешко то приметити, а камоли прихватити ту одговорност. Од-говорност. Од-говорити. Ништа није горе од тога. Нешто се деси, ми од-говоримо. Није да ''одговарамо'' некој великој, злој сили и ауторитету. Тако ти ауторитети желе да ми то видимо, како би се јако умањила наша перцепција наше сопствене моћи. Али, и то се свешћу промени. Свест је магична! Јер чим нешто схватиш, старо се више не дешава. Променом перспективе и односа према сопственим причама и оним ''стеченим'' од предака, могуће је наћи снагу у срцу па опростити, отпустити, сахранити, почистити гробове, посадити дрво, нанизати цвеће и запалити ђубре, како би се створила нека друга прича. Ведрија, шаренија, моћнија и више у складу са нама лично. Ја за то имам подршку својих учитеља, којих ми је Бог и универзум и виша свест и моја карма и сам Живот дао много! Па ћу радо да подржим трансформацију других људи, који ми се свиде, па у њих поверујем и обрате ми се за то. Да решимо још коју ''карму'' док смо сви још овде на Земљи. После ћемо бити у милости и немилости историчара, ако их уопште буде било, а већина њих нису ''од поверења'', част изузецима.     

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: