Moje ime je Srbija
Rodila me u vučje vrijeme,
majka moja, Sveta Metohija,
iz pepela digla do nebesa.
Nazvala me imenom Srbija.
Krstili me Visoki Dečani,
kosovski me božur povijao,
dadoše mi krstić izdeljani,
od drveta, što Bog nam je dao.
Ljuljao me vihor Šar Planine,
zadojila prizrenska Bistrica,
prvu čašu svijete vodice,
dala mi je moja Gračanica.
Uspavljivale su moju dušu veči,
sjajne zvezde i poj ptica rajskih,
budila me zvona sa Ljeviške,
i molitva otaca dečanskih.
Hristu su me naučili Sveci,
mučenici vere pravoslavne,
a um su mi prosvetlili preci,
Nemanjićke loze strarostavne.
Najlepše me cveće mirisalo,
iz doline cvetnih jorgovana,
šetao me Ibar kroz planine,
kraj Magliča, velelepnog grada.
Govoru me naučile ptice,
i žubori vode sa Sitnice,
a slovima daleka predanja,
Sveti Sava i Stefan Nemanja.
Rodila me u vučje vrijeme,
majka moja, Sveta Metohija,
iz pepela digla do nebesa.
Krstila me imenom Srbija.
Letnja noć
Mesec kruni behar, s`precvetalih zvezda,
i pokriva usnule, livade i polja,
tek poneka ptica, čuje se iz gnezda,
iz seoskih atara, iz dalekih dolja.
Šuma tiho šumi, pesmu letnju neku,
uspavljuje listom, dičinske vrbake,
vetar joj glas piri, niz poljanu meku,
kroz šumarke, bašte i kroz povrtnjake.
Mesec žut k`o dunja, na proplanku sedi,
čuva stado nebom, rasutih đerdana,
samo oblak jedan preko neba jezdi,
na ćilimu polja što su izatkana.
U dalekom lugu, tamo ispod brda,
samo jedan cvrčak, razbija tišinu,
ne čuje se više, lavež psa čuvara,
selo tone u san, u letnju tminu.
Kad kad zatreperi, vazduh od vrućine,
izmešan sa mirisom pokošene trave,
i prevrne list, lipa od miline,
u noćima mira i topline prave.
Zaspala je breza i povila grane,
čeka da joj jutro, s`prvim petlom svane,
i Dičina tiho, sad poljem žubori,
dok kroz vrbak teče, u zagrljaj zori.
Semedraška noć
Mesec bledi kroz vrbake proviruje smelo,
u odsjaju Dičine se poigrava vrba,
u tišinu noći ove sad odlazi selo,
uz žubore reke, zaspala su brda.
Samo lišće još treperi uz pir` povetarca,
ne čuju se medenice, polje u snu drema,
sunce već je, još odavno, zašlo `za Krvavca,
u odjsaju vira bistrog, Straževica sneva.
Uspavane livade, prolećem mirišu,
i širi se svuda, miris jorgovana,
cvet livadski i hrastovi, na vetru se njišu,
u kolevci sve od brda, što je sazdana.
Tiha se noć spustila, po nebu đerdani,
a šumarci međ` livada, svud su izatkani,
izvezeni od beloga mesečeva sjaja,
duž poljana, tih ćilima, semedraškog kraja.
Ogrnuta noć je ova u miris voćaka,
belim cvatom ucvalih, seoskih šljivaka,
duša sela opijena, od ova prizora,
mirnim snom sad spava, dok ne svane zora.
Ognjište
O volujskom rogu, pod strehom vajata,
od davnina stoji, još dedina kosa,
niko se za nju, odavno ne hvata...
Progrizlo je vreme, ispostila rosa.
O prozore kuće, bije vetar granje,
na vratima katanac, ogrezo od rđe,
još kapija samo škripi u svitanje...
Znam da je moje, gledam k`o da je tuđe.
U bunilu progazih, zbunjen i pokunjen,
kroz dvorište travu visoku do pasa,
dođoh do vajata, k`o da sam izgubljen,
gurnuh ključ u bravu...
u grudima srce, poče da talasa.
U tom trenu spazih, života mi moga,
do sad nikad nisam, video to prije,
na brvnu vajata, kraj volujskog roga,
urezani brojevi, dva veka ranije.
Manuh paučinu sa drevnog drveta,
obrisah prašinu, da vidim šta piše,
hiljadu osamsto osamdeseta...
dva tri slova i ništa više.
Udari me nešto, k`o grom po sred grudi,
pa sedoh na prag, kao da se sruših,
kao da me reč đedova probudi...
Čuvaj sine ovo, što ja ovde skućih.
Potekoše suze niz grešne obraze,
raspori mi grudi, priča iz detinjstva,
pa progazih staze, njive i bogaze,
i livade rodne, dedinog domaćinstva.
U toj kući nisam, prespavao odavno,
založih vatru na starom ognjištu,
eh kućo moja, željan sam te davno,
pa tu sam odrast`o u tvome dvorištu.
Probudih se nešto malo prije zore,
da otkujem kosu, pokosim dvorište,
da opletem ogradu i podignem kolje,
od kupine da okrčim, rođeno ognjište.
Razvedri se nebo i oblaci sivi,
sa grudi mi pade, kamen teške tuge,
opet reč đedova, prođe mi kroz misli...
Teško jeste sinko, al` i ovde se živi,
svitanja su lepša,
noći,
mirnije i duge.
Pitaju me ljudi
Pitaju me ljudi, znani i neznani:
gde je to mesto, gde su nebom prosuti đerdani,
gde se jutrom bude uz cvrkute ptica,
gde žubori Dičina i Despotovica?
Pitaju me ljudi, svakojakih lica:
gde se svakog proleća, vraća lastavica,
gde se kriju tvoji ti parkovi vrba,
i gde nebo miluje ona lepa brda?
Pitaju me, a kao da slute,
da ću reći da je to u Raju,
a ja rukom pokažem im pute,
i kažem im, u mom rodnom kraju.
Pitaju me: gde se žito klasa,
gde borovi huje, visokoga stasa,
gde se stada bele, na čarobnoj poljani,
i gde su slavuji, zorom raspevani?
Pitaju me: gde su ti ta brda,
gde se lužnjak penje, gore pod zvezdice,
gde stado ovaca, livadama luta,
i poljanom zveče medenice?
Pitaju me: gde ruža miriše,
i behare svoje, svud okolo širi,
posle toplih kapi, prve majske kiše,
gde predveče mirise, povetarac piri?
Pitaju me, a kao da slute,
da ću reći da je to u Raju,
a ja rukom pokažem im pute,
i kažem im u mom zavičaju.
(Ako ne znaš put, do tog sela bajnog,
ti svica u noći, slobodno potraži,
vodiće te stazom, kroz mirise lipa,
dočekaćeš jutro u Semedraži...)