детаљ слике: srbija.net

Моје име је Србија

 

Родила ме у вучје вријеме,

мајка моја, Света Метохија,

из пепела дигла до небеса.

Назвала ме именом Србија.

 

Крстили ме Високи Дечани,

косовски ме божур повијао,

дадоше ми крстић издељани,

од дрвета, што Бог нам је дао.

 

Љуљао ме вихор Шар Планине,

задојила призренска Бистрица,

прву чашу свијете водице,

дала ми је моја Грачаница.

 

Успављивале су моју душу вечи,

сјајне звезде и пој птица рајских,

будила ме звона са Љевишке,

и молитва отаца дечанских.

 

Христу су ме научили Свеци,

мученици вере православне,

а ум су ми просветлили преци,

Немањићке лозе страроставне.

Најлепше ме цвеће мирисало,

из долине цветних јоргована,

шетао ме Ибар кроз планине,

крај Маглича, велелепног града.

 

Говору ме научиле птице,

и жубори воде са Ситнице,

а словима далека предања,

Свети Сава и Стефан Немања.

 

Родила ме у вучје вријеме,

мајка моја, Света Метохија,

из пепела дигла до небеса.

Крстила ме именом Србија.

 

 

 

Летња ноћ

 

Месец круни бехар, с`прецветалих звезда,

и покрива уснуле, ливаде и поља,

тек понека птица, чује се из гнезда,

из сеоских атара, из далеких доља.

 

Шума тихо шуми, песму летњу неку,

успављује листом, дичинске врбаке,

ветар јој глас пири, низ пољану меку,

кроз шумарке, баште и кроз повртњаке.

 

Месец жут к`о дуња, на пропланку седи,

чува стадо небом, расутих ђердана,

само облак један преко неба језди,

на ћилиму поља што су изаткана.

 

У далеком лугу, тамо испод брда,

само један цврчак, разбија тишину,

не чује се више, лавеж пса чувара,

село тоне у сан, у летњу тмину.

 

Кад кад затрепери, ваздух од врућине,

измешан са мирисом покошене траве,

и преврне лист, липа од милине,

у ноћима мира и топлине праве.

Заспала је бреза и повила гране,

чека да јој јутро, с`првим петлом сване,

и Дичина тихо, сад пољем жубори,

док кроз врбак тече, у загрљај зори.

 

Семедрашка ноћ

 

Месец бледи кроз врбаке провирује смело,

у одсјају Дичине се поиграва врба,

у тишину ноћи ове сад одлази село,

уз жуборе реке, заспала су брда.

 

Само лишће још трепери уз пир` поветарца,

не чују се меденице, поље у сну дрема,

сунце већ је, још одавно, зашло `за Крвавца,

у одјсају вира бистрог, Стражевица снева.

 

Успаване ливаде, пролећем миришу,

и шири се свуда, мирис јоргована,

цвет ливадски и храстови, на ветру се њишу,

у колевци све од брда, што је саздана.

 

Тиха се ноћ спустила, по небу ђердани,

а шумарци међ` ливада, свуд су изаткани,

извезени од белога месечева сјаја,

дуж пољана, тих ћилима, семедрашког краја.

 

Огрнута ноћ је ова у мирис воћака,

белим цватом уцвалих, сеоских шљивака,

душа села опијена, од ова призора,

мирним сном сад спава, док не сване зора.

 

 

 

Огњиште

 

О волујском рогу, под стрехом вајата,

од давнина стоји, још дедина коса,

нико се за њу, одавно не хвата...

Прогризло је време, испостила роса.

 

О прозоре куће, бије ветар грање,

на вратима катанац, огрезо од рђе,

још капија само шкрипи у свитање...

Знам да је моје, гледам к`о да је туђе.

 

У  бунилу прогазих, збуњен и покуњен,

кроз двориште траву високу до паса,

дођох до вајата, к`о да сам изгубљен,

гурнух кључ у браву...

у грудима срце, поче да таласа.

 

У том трену спазих, живота ми мога,

до сад никад нисам, видео то прије,

на брвну вајата, крај волујског рога,

урезани бројеви, два века раније.

 

Манух паучину са древног дрвета,

обрисах прашину, да видим шта пише,

хиљаду осамсто осамдесета...

два три слова и ништа више.

 

Удари ме нешто, к`о гром по сред груди,

па седох на праг, као да се сруших,

као да ме реч ђедова пробуди...

Чувај сине ово, што ја овде скућих.

 

Потекоше сузе низ грешне образе,

распори ми груди, прича из детињства,

па прогазих стазе, њиве и богазе,

и ливаде родне, дединог домаћинства.

 

У тој кући нисам, преспавао одавно,

заложих ватру на старом огњишту,

ех кућо моја, жељан сам те давно,

па ту сам одраст`о у твоме дворишту.

 

Пробудих се нешто мало прије зоре,

да откујем косу, покосим двориште,

да оплетем ограду и подигнем коље,

од купине да окрчим, рођено огњиште.

 

Разведри се небо и облаци сиви,

са груди ми паде, камен тешке туге,

опет реч ђедова, прође ми кроз мисли...

Тешко јесте синко, ал` и овде се живи,

свитања су лепша,

ноћи,

мирније и дуге.

 

 

Питају ме људи

 

Питају ме људи, знани и незнани:

где је то место, где су небом просути ђердани,

где се јутром буде уз цвркуте птица,

где жубори Дичина и Деспотовица?

 

Питају ме људи, свакојаких лица:

где се сваког пролећа, враћа ластавица,

где се крију твоји ти паркови врба,

и где небо милује она лепа брда?

 

Питају ме, а као да слуте,

да ћу рећи да је то у Рају,

а ја руком покажем им путе,

и кажем им, у мом родном крају.

Питају ме: где се жито класа,

где борови хује, високога стаса,

где се стада беле, на чаробној пољани,

и где су славуји, зором распевани?

 

Питају ме: где су ти та брда,

где се лужњак пење, горе под звездице,

где стадо оваца, ливадама лута,

и пољаном звече меденице?

 

Питају ме: где ружа мирише,

и бехаре своје, свуд около шири,

после топлих капи, прве мајске кише,

где предвече мирисе, поветарац пири?

 

Питају ме, а као да слуте,

да ћу рећи да је то у Рају,

а ја руком покажем им путе,

и кажем им у мом завичају.

 

(Ако не знаш пут, до тог села бајног,

ти свица у ноћи, слободно потражи,

водиће те стазом, кроз мирисе липа,

дочекаћеш јутро у Семедражи...) 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: