SOFIJA ARPAD
(Čin prvi iliti o zlokobnim zarukama)
Bio je to jedan sasvim običan karantinski dan usporenog toka od svitanja do sumraka. Te godine april je bio neobično topao, bez kiše, s mnogo zelenila i ispucalom zemljom. Pamtim to jutro po zlehudoj teskobi koja je ispunila prostor u meni i svuda oko mene zrakasto se šireći dokle god mi je pogled dopirao. Zar je uopšte potrebno objašnjavati teskobu usred pošasti koja se neumoljivo obrušila na svet. Svet koji je donedavno naivno verovao da se sve loše događa samo onima koji su od njega daleko u vremenu i prostoru. Izašla sam oko podneva. Pođoh u šetnju stazom koja od mog doma na obodu grada kroz polja i šumarke vodi do sela Kumodraž. Kada sam bila devojčica svakog dana s prozora jednog stana u centru velegrada posmatrala sam udaljeno brdo s nekoliko usamljenih kuća. Tada sam verovala da se iza tog nekad zelenog, nekad sivkastog brežuljka vidljivi svet završava. Nekoliko decenija kasnije nehotice sam se doselila u podnožje kraja sveta koji je polako tonuo u zaborav pod naslagama života. U početku šetnja je nalikovala na toliko drugih u koje sam tih dana odlazila. Prepešačila sam pusto polje, izbila sam na vrh brda podno onih nekoliko usamljenih kuća i zakoračila u šumarak. Nije bilo ljudi na toj stazi, ali ih ja nisam ni prizivala. Hodila sam dalje. Staza se širila i sužavala. Naiđoh na jedno rascvetalo drvo i pomislih kako ga nikada pre nisam videla. Ubrzah korak. Šuma je postajala gušća, staza vijugavija. „Samo je jedan put ka Kumodražu”, glasno izgovorih u sebi, „nemoguće je da sam pogrešila. Šuma ovde nikada nije bila gusta”. Realnost je, međutim, predočavala nešto sasvim drugo. Preda mnom se otvarala devičanska dubrava kakvu nikada ranije nisam videla. Između visokog drveća proticala je reka, žubor vode se stapao s umilnim cvrkutom crvenoglavih i zlatokrilih ptica koje su ispunile razgranate krošnje. Shvatih u trenutku da sam se našla usred leta i šume iz koje put ne vodi ni na jednu stranu. Spazih veliki kamen u travi i sedoh da se odmorim. Iz guste šume na drugoj obali išetao je beli jednorog. Nasmejah se glasno. Licem u lice s arhetipskim simbolom! Moja L. obožava jednoroge. Uz nju sam ih i ja zavolela. Ali da na putu ka Kumodražu u šumi sretnem jednoroga i to jednog sasvim običnog karantinskog dana?! Kakva banalnost! Jednorozi ne postoje! Ustala sam i prišla obali. Shvatih da je reka plitka i da se na jednom mestu lako može pregaziti. Pređoh na drugu stranu neskvašena. Sva opšta mesta srednjovekovnog nesvesnog odjednom iskrsnuše preda mnom. I dok su se slike jarkih boja smenjivale, beli jednorog mi je oprezno prišao. Bezglasan. Iza njega ugledah plavokosu devojčicu od oko pet godina u nevestinskom ruhu. Petogodišnjakinja odevena kao nevesta?! U trenutku se setih svih ranijih susreta s njenom majkom i s njenom tetkom. Sofija, kći kraljevskog para Jelene i Bele II Slepog, unuka raškog velikog župana Uroša I. Priđoh devojčici koja me je netremice gledala svojim velikim crnim očima u kojima su se mešali strah od napuštanja i duboka tuga. Spremnost na žrtvu, odlučnost i hrabrost došli su mnogo godina kasnije. Uzeh je u naručje. Sele smo na obalu reke. Davno ispričana priča odmotavala se pred mojim očima. Leta Gospodnjeg 1139. o prazniku Duhova, koji se te godine svetkovao 11. juna, na kraljevskom dvoru u Budimu svečano su proslavljene zaruke Sofije, starije Jelenine i Beline kćeri, i Hajnriha, prvorođenog sina nemačkog kralja Konrada III Hoenštaufena. Sofija je bila petogodišnjakinja, dok je njen verenik malo pre toga napunio dve godine. Obećani su jedno drugom jer su njihovi očevi smatrali da je tako dobro za Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda i Ugarsku kraljevinu. Njihovi detinji životi behu nehajno ugrađeni u temelje nekog budućeg varljivog savezništva. Sofijine majka kraljica Jelena i tetka Adelhaida, češka vojvotkinja, behu zadovoljne. Snevale su o tome da ona jednog dana postane rimsko-nemačka carica.Buduća počast, međutim, beše neumoljiva, zahtevala je trenutnu žrtvu. Jelena je svoju kći ispratila s nemačkim svatovima. Poveli su je na kraljevski dvor u Regenzburg zajedno s tovarima blaga koje je kralj Bela blagovremeno pripremio kao miraz uz majušnu ruku svoje kćeri. Svekar Konrad III želeo je da se što pre dokopa bogatstva ugarskog kralja i da devojčicu vaspitava u svom domu i po vlastitom nahođenju. O devojčici-nevesti brigu je preuzela grofica Liukarda, o kojoj su sačuvana protivrečna svedočanstva. Jedni zbore da je Sofiji vazda bila naklonjena, drugi da je saučestvovala u njenom teškom usudu. Istina je neretko na sredini, mada je i to opšte mesto, vele istoričari. Grlila sam Sofiju dok su se sve naše detinje tuge i svi naši celoživotni strahovi dodirivali i prožimali. Kroz vekove i sazvežđa. Jednorog je mirno pasao travu nedaleko od nas. Šuma je pratila svoje treptaje. Oboje ravnodušni.
Na kraju sveta (foto iz arhive autora)
