СОФИЈА АРПАД
(Чин први илити о злокобним зарукама)
Био је то један сасвим обичан карантински дан успореног тока од свитања до сумрака. Те године април је био необично топао, без кише, с много зеленила и испуцалом земљом. Памтим то јутро по злехудој тескоби која је испунила простор у мени и свуда око мене зракасто се ширећи докле год ми је поглед допирао. Зар је уопште потребно објашњавати тескобу усред пошасти која се неумољиво обрушила на свет. Свет који је донедавно наивно веровао да се све лоше догађа само онима који су од њега далеко у времену и простору. Изашла сам око поднева. Пођох у шетњу стазом која од мог дома на ободу града кроз поља и шумарке води до села Кумодраж. Када сам била девојчица сваког дана с прозора једног стана у центру велеграда посматрала сам удаљено брдо с неколико усамљених кућа. Тада сам веровала да се иза тог некад зеленог, некад сивкастог брежуљка видљиви свет завршава. Неколико деценија касније нехотице сам се доселила у подножје краја света који је полако тонуо у заборав под наслагама живота. У почетку шетња је наликовала на толико других у које сам тих дана одлазила. Препешачила сам пусто поље, избила сам на врх брда подно оних неколико усамљених кућа и закорачила у шумарак. Није било људи на тој стази, али их ја нисам ни призивала. Ходила сам даље. Стаза се ширила и сужавала. Наиђох на једно расцветало дрво и помислих како га никада пре нисам видела. Убрзах корак. Шума је постајала гушћа, стаза вијугавија. „Само је један пут ка Кумодражу”, гласно изговорих у себи, „немогуће је да сам погрешила. Шума овде никада није била густа”. Реалност је, међутим, предочавала нешто сасвим друго. Преда мном се отварала девичанска дубрава какву никада раније нисам видела. Између високог дрвећа протицала је река, жубор воде се стапао с умилним цвркутом црвеноглавих и златокрилих птица које су испуниле разгранате крошње. Схватих у тренутку да сам се нашла усред лета и шуме из које пут не води ни на једну страну. Спазих велики камен у трави и седох да се одморим. Из густе шуме на другој обали ишетао је бели једнорог. Насмејах се гласно. Лицем у лице с архетипским симболом! Моја Л. обожава једнороге. Уз њу сам их и ја заволела. Али да на путу ка Кумодражу у шуми сретнем једнорога и то једног сасвим обичног карантинског дана?! Каква баналност! Једнорози не постоје! Устала сам и пришла обали. Схватих да је река плитка и да се на једном месту лако може прегазити. Пређох на другу страну несквашена. Сва општа места средњовековног несвесног одједном искрснуше преда мном. И док су се слике јарких боја смењивале, бели једнорог ми је опрезно пришао. Безгласан. Иза њега угледах плавокосу девојчицу од око пет година у невестинском руху. Петогодишњакиња одевена као невеста?! У тренутку се сетих свих ранијих сусрета с њеном мајком и с њеном тетком. Софија, кћи краљевског пара Јелене и Беле II Слепог, унука рашког великог жупана Уроша I. Приђох девојчици која ме је нетремице гледала својим великим црним очима у којима су се мешали страх од напуштања и дубока туга. Спремност на жртву, одлучност и храброст дошли су много година касније. Узех је у наручје. Селе смо на обалу реке. Давно испричана прича одмотавала се пред мојим очима. Лета Господњег 1139. о празнику Духова, који се те године светковао 11. јуна, на краљевском двору у Будиму свечано су прослављене заруке Софије, старије Јеленине и Белине кћери, и Хајнриха, прворођеног сина немачког краља Конрада III Хоенштауфена. Софија је била петогодишњакиња, док је њен вереник мало пре тога напунио две године. Обећани су једно другом јер су њихови очеви сматрали да је тако добро за Свето римско царство немачког народа и Угарску краљевину. Њихови детињи животи беху нехајно уграђени у темеље неког будућег варљивог савезништва. Софијине мајка краљица Јелена и тетка Аделхаида, чешка војвоткиња, беху задовољне. Сневале су о томе да она једног дана постане римско-немачка царица.Будућа почаст, међутим, беше неумољива, захтевала је тренутну жртву. Јелена је своју кћи испратила с немачким сватовима. Повели су је на краљевски двор у Регензбург заједно с товарима блага које је краљ Бела благовремено припремио као мираз уз мајушну руку своје кћери. Свекар Конрад III желео је да се што пре докопа богатства угарског краља и да девојчицу васпитава у свом дому и по властитом нахођењу. О девојчици-невести бригу је преузела грофица Лиукарда, о којој су сачувана противречна сведочанства. Једни зборе да је Софији вазда била наклоњена, други да је саучествовала у њеном тешком усуду. Истина је неретко на средини, мада је и то опште место, веле историчари. Грлила сам Софију док су се све наше детиње туге и сви наши целоживотни страхови додиривали и прожимали. Кроз векове и сазвежђа. Једнорог је мирно пасао траву недалеко од нас. Шума је пратила своје трептаје. Обоје равнодушни.
На крају света (фото из архиве аутора)
