BEZIMENI SONET
Dok je kapala kiša te noći iznad grada,
sve bilo je žuđenoi sve potpuno stvarno -
u oku letnja jarost i boje listopada,
u krvi olujni mrak i obzorje jantarno.
Gledali smo se gladno, lepotom vučjeg zova,
prizvali dodir usne na vrelom tragu puti.
Iz tamnice prabića, rođena opet, nova -
grešnost samog postanja, koja udesu sluti.
Usred ljubavnog leta pad je tisinog cveta…
U gustini tišine kad raspuknu glasnine!
Mlečnom stazom planeta - sudari su dva sveta,
od sunčane prašine i crne mesečine.
Nemoguće čarobni i nepojamno kobni...
Te noći, gluve dobi, u toj kišnoj teskobi -
kad nam se nije htelo, pre no je započelo.