БЕЗИМЕНИ СОНЕТ
Док је капала киша те ноћи изнад града,
све било је жуђенои све потпуно стварно -
у оку летња јарост и боје листопада,
у крви олујни мрак и обзорје јантарно.
Гледали смо се гладно, лепотом вучјег зова,
призвали додир усне на врелом трагу пути.
Из тамнице прабића, рођена опет, нова -
грешност самог постања, која удесу слути.
Усред љубавног лета пад је тисиног цвета…
У густини тишине кад распукну гласнине!
Млечном стазом планета - судари су два света,
од сунчане прашине и црне месечине.
Немогуће чаробни и непојамно кобни...
Те ноћи, глуве доби, у тој кишној тескоби -
кад нам се није хтело, пре но је започело.
