 |
 |
    |
|
|
Proza 
detalj slike: devianart.com
Odmah valja reći - malo je mislilaca koji su, u istoriji filozofske misli, napravili takav vratolomni uspeh i prevrat, ne samo u okviru metode i metodskih pravila i načela za rukovođenje umom ili duhom, već i u okviru jednog posve autentičnog filozofskog novuma koji Dekartu nesumnjivo pripada. Malo je onih koji su, tako snažno poput njega, stajali na samoj filozofskoj provaliji uz neprestanu opasnost od osude tradicije zarad očuvanja tradicionalnih vrednosti te opasnosti od ekskomunikacije, ili gubitka sopstvenog života, zbog beskompromisnog promišljanja pitanja o Bogu i duhu.Dekart je, možemo slobodno reći, začetnik novovekovne filozofije. Poput svog neposrednog engleskog prethodnika, Frensisa Bekona, i on je svojim promišljanjem krucijalnih filozofskih pitanja otvorio put jednom novom razumevanju stvarnosti, duha i Boga u jednom drugačijem svetlu i na jedan, gotovo izvesno, radikalno nov način.Njegovo zaokretanje u razumevanju metode traganja za istinom, kao i u razumevanju istine same, ostavilo je neizbrisiv trag u radu budućih generacija. Stoga, Dekartov uticaj je nemerljiv i može se pronaći gotovo svuda. Filozofi poput Spinoze, Lajbnica, Loka, Kanta, Fihtea i Huserla svoja shvatanja dobrim delom duguju upravo Reneu Dekartu. Možemo dakle zaključiti da je osvetljavanje Dekartovog učenja od presudne važnosti za dalje razumevanje dobrog dela toka filozofske misli – kako u okviru filozofije duha i metodološko-hermeneutičke misli, tako i na mnogim drugim poljima (na polju religije, psihologije, matematike i sl.).Jednostavno, iako je dobio najbolje moguće obrazovanje u okviru jezuitskog francuskog koledža La Fleš, Dekart nije bio zadovoljan znanjem koji je na taj način mogao da dobije već se sâm upustio u određene misaone poduhvate i analize koje bi ga dovele do rezultata kakve je priželjkivao. Najkraće, XVII vek više duguje Dekartu nego Dekart njemu. Dekart je izvršio toliko snažan uticaj na svoj vek i svoju epohu da je preko nje i sve do danas moguće naći Dekarta u različitim strujanjima i stremljenjima u filozofiji i nauci. Prosto, njegov uticaj je nemerljiv.* * *Ukoliko nekoga, ko se ni na koji način (profesionalno) ne bavi filozofijom niti istorijom filozofske misli, upitamo da li zna za filozofa Renea Dekarta, a odgovor bude pozitivan, sa pravom možemo pretpostaviti da će ono što ta osoba zna o njemu biti pre svega čuvena krilatica mislim dakle postojim koja je već toliko puta izgovorena u toliko različitih slučajeva da se sa pravom možemo upitati – ima li ona ikakvo objašnjenje i smisao te može li se valjano argumentovati i potkrepiti? Šta stoji iza nje i kako je Dekart uopšte do nje dospeo? Koje vrline i kakve slabosti ona krije? Sve ovo mogu biti i jesu pitanja na koja ćemo mi u ovom radu pokušati da damo što jasniji odgovor.Dekartovo novo razumevanje metode – uticaj sholastike i renesanseRadi boljeg razumevanja Dekartove misli moramo osvetliti dva vrlo važnadruštvena stremljenjatoga doba – sholastiku i renesansu. Autor smatra da bi posao razumevanja Dekartove pozicije, te posao razumevanja krilatice cogito, ergo sum,bez takvog uvida, bio gotovo ravan nuli.U zavisnosti od učenja koja se zastupaju, na pitanje šta je sholastika, različiti filozofi daju i različite odgovore. Tako na primer razumevanje sholastike može direktno zavisiti od razumevanja renesanse. Ukoliko bi recimo razumevanje renesanse bilo šire, razumevanje sholastike bi bilo uže i obratno[1]. Shodno tome, odnos između sholastike i renesanse bio bi (jeste) obrnuto srazmeran. Međutim, od nas se na ovom mestu pre svega zahteva da budemo precizni. Zbog toga, mi ćemo sholastiku odrediti kao Evropskisrednjovekovni period u kome su osnovne ljudske misaone aktivnosti bile fokusirane na pitanja o Bogu.[2] Ovu definiciju treba malo pojasniti. Kada kažemo da je sholastički period bio „fokusiran na pitanja o Bogu“ pod tim pretežno mislimo na pitanja o Bogu u sklopu hrišćanske pozicije. Takođe, ova pitanja treba razumevati u širem društvenom kontekstu. Pod tim se podrazumeva da nisu sva srednjovekovna pitanja bila neposredno vezana za problem Boga. Ipak, svi srednjovekovni filozofski problemi bilu su, na ovaj ili onaj način, vezani za „savršeno biće“. „Što god nameravaš, oslušni savet neba. Što god tkaš, vezuj konce za nebo.“[3] Ove reči vladike Nikolaja u dobroj meri pojašnjavaju poziciju srednjovekovnog čoveka. I Makintajer otprilike kaže da je u centru svake religije uvek Bog, nikad čovek. Dakle, termin „sholastika“ je u našem razumevanju zamenljiv terminom „srednjovekovna (hrišćanska) filozofija“. Sa druge strane, ni period renesanse nam ne sme izmaći. Ipak, da bismo ovaj period što jasnije odredili, i da bismo ujedno, još jedanput, eksplicirali period sholastike, izvršićemo jedno poređenje ove dve epohe i time preciznije naglasiti njihovu razliku.* * *„Kada se ovde govori o „renesansnoj filozofiji“, taj izraz ne označava svaku filozofiju koja je postojala tokom perioda renesanse. On pre označava jednu filozofiju koja je izrazito renesansna po svom karakteru.“[4]Smatra se da je primarna odlika renesanse obnova interesovanja za klasičnu književnost i filozofiju. Međutim, sholastički period takođe pokazuje takva interesovanja. Ipak, dok su se filozofi sholastičkog perioda prvenstveno interesovali za klasičnu (antičku) književnost radi potkrepljivanja svojih hrišćanskih shvatanja[5], renesansni filozofi su imali sasvim drugačiji cilj. Odgovor na suštinsku razliku između renesanse i (njeno odvajanje od) sholastičkog perioda ležinajpre u onome što se zove humanizam, odnosno, u obnovi interesovanja za moralnu filozofiju. Dakle, dok su sholastičari u klasičnim delima antike nekritički tragali za svim onim što bi moglo da pojača veru u „savršeno biće“, dotle su renesansni filozofi kritički preispitivali ta dela uz pojačano interesovanje za moralna pitanja[6] kao i za pitanja prirode. Jasno je – sa renesansom(humanizmom) ponovo imamo zaokret sa teoloških na antropološka pitanja[7]. Takav zaokret doneće niz društvenih promena i otkrića, kako na teoretskom, tako i na praktičnom polju. Čovek se konačno oslobodio hrišćanskih stega i postao samostalni istraživač (ljudske) prirode.Ovo „oslobođenje“ evropske misli je dobrim delom uticalo i na shvatanja Renea Dekarta. Ipak, videćemo, on se nikada nije u potpunosti oslobodio hrišćanstva.[8]Ovim smo, u kratkim crtama, eksplicirali najvažnije teze (u vezi uticaja) sholastičkog i renesansnog perioda (na Dekartovu misao).[9]Ipak, koliki su uticaj ove epohe ostavile na Dekartovu misao videće se tek pri ekplikaciji stava cogito, ergo sum.* * *U sveopštoj misaono-intelektualnoj pometnji koja je, kao što smo gore pojasnili, zahvatila Dekartovu epohu, svakako nije bilo jasnih parametara kojoj se struji i zbog čega prikloniti. Sholastika je branila jedno, renesansa drugo, velike društvene promene (otkriće štamparije 1455. godine, otkriće Amerike 1492. godine, širenje protestantizma, velika astronomska otkrića i sl.) otvarale su nešto treće te više nije bilo očigledno kuda se uputiti te kome verovati?Ipak, kako bi u samom startu sprečio zablude koje bi sa lakoćom mogao da prihvati – Dekart se posvetio jednom suštinski važnom poduhvatu – iznalaženju nove metode ispravnog mišljenja.U svom delu Reč o metodi (1637) on iznosi pravila za valjano rukovođenje uma. Ta pravila su sledeća :1) „[...] Da nikada nijednu stvar ne usvojim kao istinitu, dok je očevidno nisam takvom saznao; tj. da brižljivo izbegavam prenagljivanje i predubeđenja i sudim samo o onome što se mome duhu predstavlja tako jasno i tako razgovetno, da ne bude više prilika u kojima mogu u to posumnjati.2) [...] Da svaku od teškoća, koje bih ispitivao, podelim na onoliko delova koliko je to moguće i koliko je potrebno da bi se one bolje rešile.3) [...] Da svoje misli vodim po redu, počinjući od predmeta koji su najprostiji i koji se najlakše saznaju, kako bih malo-pomalo stigao postepeno do najsloženijih; pretpostavljajući čak reda i među onim predmetima koji prirodno ne prethode jedni drugim.4) [...] Da svuda vršim tako potpuna nabrajanja, i tako opšte preglede kako bih bio siguran da ništa nisam propustio.“[10]Najkraće, odmah valja reći da je za valjano razumevanje krilatice Cogito, ergo sumpresudno prvo metodsko pravilo – pravilo metodske sumnje. Na jednom vrlo važnom mestu Vindelband kaže da„[...] ne treba toliko tražiti pozitivne početke moderne filozofije u novim sadržajnim koncepcijama, već mnogo više u m e t o d i č k o m o s v j e š t a v a nj u [...]“[11]Ova misao Vindelbanda je značajna da bi se razumelo zašto je baš Dekart tvorac (moderne) novovekovne filozofije. I zaista, zašto?Kao što je već naglašeno, Dekart je sve stvari doveo u sumnju. Po njegovom mišljenju, nema nijedne jedine stvari koja bi bila oslobođena metodske skepse. Dekart, dakle, na neki način, stoji na poziciji skepticizma. Međutim, da li je Dekart skeptik?Iako su ga mnogi optuživali da jeste, takvo shvatanje Dekartove pozicije može jedino uslediti iz njegovog suštinskog nerazumevanja. Zapravo, reč je o mešanju metode i cilja.Za Dekarta, metodska sumnja nije ništa drugo do put, način da se što sigurnijim koracima dospe do istine. Metodska sumnja, jednostavno, Dekartu nije cilj. „U prvom je dakle planu kritičko-skeptičko prilaženje svemu, što se proučava i razmatra, utemeljeno na sumnji kao osnovnom elementu metode i spoznavanja uopće. To je polazna točka, forma spoznajnog procesa, preduvjet svake sigurnosti i jasnoće, kriterij i konstituens svake istinitosti.“[12] I sam Dekart na nekoliko mesta to isto potvrđuje. Dakle, treba stvari dovesti na čistac – metodska sumnja nije sâma sebi cilj već služi isključivo kao sredstvo kojim će se jasno prokrčiti put do istine sâme. Dakle, tek nakon što je detaljno ispitao moguće probleme i zablude različitih iskaza koji imaju pretenziju da važe kao istiniti i nesumnjivi – Dekart je, sasvim izvesno i nesumnjivo, izneo najpre tvrdnju Cogito, ergo sumkoju je, shodno tome, proglasio za izvesnu i nesumnjivu. Na koji je način Dekart to postigao i kakve eventualne slabosti tom iskazu mogu da se pripišu – to ćemo u ovom radu dalje analizirati. Pre svega, pozivaćemo se na sâmog Dekarta i njegovo razumevanje te nesumnjive istine ali ćemo, kada god to bude bilo potrebno, koristiti i sve ostale relevantne filozofske izvore, ne bismo li što preciznije naznačili rešenje tog vekovima starog problema. Videćemo daiskaz Cogito, ergo sumima pregršt dobrih i loših strana.Cogito, ergo sumKrilatica cogito, ergo sum svakako igra presudnu ulogu u razumevanju Dekartove ontologije te čitave filozofske pozicije i načina promišljanja stvarnosti i iznalaženja argumenata za ili protiv određene istine.„[...] Dekart je primenio metodsku sumnju s ciljem da otkrije da li ima bilo kakve nesumnjive istine. I ko god zna bar nešto o njegovoj filozofiji, zna da je on takvu istinu našao u tvrdnji Cogito, ergo sum – Mislim, dakle jesam.“[13]Već smo pomenuli da je Dekartovo osnovno metodološko oruđe metodska sumnja. Uz pomoć nje, Dekart je, dakle, rešio da najpre u sve posumnja kako bi sigurnim koracima došao do ma čega što bi se pokazalo kao izvesno i nesumnjivo. U Meditacijama on kaže kako „na temelju valjanih razloga“ nema ničega što se ne bi moglo staviti pod znakom pitanja.Najpre mu se učinilo kako je zasigurno to da on sedi pored toplog kamina, da postoje ruke, noge, telo, papir na kome piše i sl. Međutim, šta ako postoji nekakav zloduh, kaže on, koji se svim silama trudi da me obmane i koji namerno, da bi me prevario, stavlja pred mene određene slike za koje uobičajno verujem kako su odrazi nekakve realno postojeće materije. I s obzirom na to da postoji mogućnost da zaista i jeste tako, onda se java ni po čemu ne bi mogla razlikovati od sna, u kome takođe mogu videti razne stvari koje ni na koji način realno ne bivstvuju. A s obzirom na to da ne znam da li postoji ili ne postoji nekakav zloduh – otprilike kaže Dekart dalje – ne mogu biti siguran ni u šta što mi se ranije činilo kao istinito.Dakle, ukoliko sledimo Dekartovu misao, zaista se pokazuje da „na temelju valjanih razloga“, a ne iz pukog hira, sve možemo staviti pod sumnju.Međutim, ako je zaista tako, s pravom se postavlja pitanje šta je to što je nesumnjivo istinito? U Principima filozofije Dekart kaže „[…] možemo pretpostaviti da nema Boga, neba, i da nema tela – čak i da mi sami nemamo ruke, stopala, niti telo uopšte. Ipak, ovo nas ne osmeljuje da pretpostavimo da i mi koji mislimo takve stvari (i sami) budemo ništa, jer je protivrečno verovati da nešto što misli u isto vreme i ne egzistira. Dakle, to da Mislim, dakle jesam jeste prvi i najvažniji saznajni akt koji će svako prihvatiti ukoliko filozofira na ispravan način.“[14] U Raspravi o metodi Dekart kaže gotovo to isto – „[...] zapazio sam da, dok sam tako navalice mislio da je sve lažno, nužno je trebalo da ja, koji sam to mislio, budem nešto; i primećujući da je istina: mislim, dakle jesam, tako često i tako sigurna, da ni najpreteranije pretpostavke skeptika nisu u stanju da je poljuljaju, zaključio sam da je mogu bez i najmanje skrupule usvojiti za prvi princip filozofije koju sam tražio.“[15] Šta, zapravo, sve ovo znači?Iako se na nekim mestima Dekart izražava posve konfuzno, osnovna ideja koju on ima na umu jeste sledeća – mogu da mislim da trčim a da zapravo ne trčim, mogu da mislim da jedem a da pritom ne jedem, mogu da mislim da imam telo a da ga zapravo nemam, ali, ne mogu da mislim dâ mislim, a da pritom ništa ne mislim. Dakle, Dekartova poenta je u tome da kada mislim nešto, sama činjenica da mislim implicira to da jesam jer, nemoguće je da (nešto) mislim a da pritom nisam (nešto). I Dekart se odmah dalje pita – šta sam ja to? „Stvar koja misli. Što je to? Naravno: ono što sumnja, razumijeva, tvrdi, niječe, hoće, neće, te zamišlja i osjeća.“[16] Dakle, ja sam stvar koja misli(Res cogitans) – svojevrsna supstancija. I kao što vidimo, pod mišljenjem (cogitationes) Dekart podrazumeva bilo koju operaciju duha (razuma) – sumnja, strepnja, htenje, dopadanje i sl.Dakle, Mislim, dakle jesam ili Ja sam stvar koja misli (Res cogitans - supstancija) jeste osnovni princip do kojeg Dekart dolazi pomoću svoje osnovne metode, metodske sumnje. Dakle, prva, suštinski važna istina koju nesumnjivo saznajemo i iz koje, strpljivo,treba izvesti sve ostalo, jeste upravo Cogito, ergo sum.Međutim, sve bi bilo savršeno jasno da ovakav Dekartov zaključak sa sobom ne nosi i brojne komplikacije.Najpre, možemo se s pravom upitati na osnovu čega je Dekart izvesnost onoga cogito izjednačio sa onim što nazivamo supstancija? Ukoliko je u redu smatrati da sam ja stvar koja misli nije sasvim jasno na osnovu čega sam ja, kao takva stvar, ujedno i supstancija?Da bismo dali što precizniji odgovor, najpre, moramo pokazati šta Dekart podrazumeva pod terminom supstancija. Međutim, kao što ćemo videti kasnije, prilikom jasnog definisanja supstancije, zahvaljujući Dekartovoj nedoslednosti, otvoriće se niz gotovo nerešivih problema. Za sada, probaćemo da damo jedno početno, preliminarno određenje supstancije. Dakle, ukoliko je potrebno objasniti zbog čega je Dekart misleću stvar poistovetio sa duhovnom supstancijom, pokazaće se da je to zato što je mišljenje osnovni atribut duha. Suština onoga što se zove Res cogitans(misleća stvar) jeste u onome što se zove cogitationes(mišljenje). Primarna odlika mene kao mislećeg jeste u tome da mislim. Nadalje, primećuje se, kao što je i rečeno, da je to da mislim nezavisno od bilo kakve materijalne podloge (da li je?) ili bilo čega što bi dolazilo spolja, van mišljenja. Misleća stvar je, smatra Dekart, nezavisna od bilo čega osim od nje same, te se pokazuje kao supstancija.Res cogitans(misleća stvar) kao svoj glavni atribut ima misao. Sa druge strane, misao kao atribut ima različite moduse te tako mogu misliti ovo ili ono. Ipak, šta god da mislim, činjenica je da mislim (nešto) te se stoga, jasno je, misao pokazuje kao primarna odlika mene kao misleće stvari ( supstancije ) a Cogito, ergo sum kao najjasnija izvesnost. Međutim, ovde se nameće jedan veoma važan problem. On se sastoji u Dekartovom nekritičkom odvajanju mišljenja i onog što misli. Zapravo, to da postoji nekakav supstrat (Ja) koji misli nezavisno od samih misli jeste jedan ostatak srednjovekovne sholastičke metafizike koji treba podvrgnuti oštroj kritici a ne, tek tako, preuzeti. Ovo je nešto kasnije jasno primetio Niče. Po njegovom mišljenju, kada kažemo munja seva mi zapravo umnožavamo jednu te istu stvar. U samoj munji je već dato sevanje – kaže otprilike Niče. Međutim, hiljadugodišnja prinuda da mislimo u relaciji subjekat-predikat (subjekt-objekt) nas obmanjuje da se radi o dve različite stvari. Dakle, da postoji nekakva supstancija koja misli nezavisno od samih misli jeste nešto što najpre treba dokazati. Na ovom stupnju, Dekart je, vidimo, podbacio.Međutim, vratimo se sada na samu izvesnost sintagme Cogito, ergo sum.Prvi problem ovakvog stava je već implicitno dat u samoj Dekartovoj formulaciji. Naime, pokazuje se da sintagma Mislim, dakle jesam nije univerzalna u pogledu ovoga mislim. Zapravo, kada mislim nešto van sebe samog (npr. mislim o cveću) nemam nikakav (jasan) uvid u to da ja jesam. „Njegov „cogito“ [...] ne predstavlja svijest kao takvu, kao prosto mišljenje, odnosno misaoni sadržaj, već refleksiju o tom mišljenju, znanje da mislim, spoznajnu djelatnost, to jest upravo – samosvijest.“[17] Dakle, najpreciznije formulisanje Dekartove sintagme bi glasilo Mislim (samoga sebe), dakle jesam. Van toga da „mislim samoga sebe“ ja, zapravo, misleći nisam.Ukoliko potražimo korene ovog čuvenog Dekartovog stava ne možemo a da se ne vratimo na period ranog srednjeg veka, na Avgustinovu formulaciju Si fallor, sum – Ako se varam, jesam. I ova sintagma, poput Dekartove, jeste izvesna u najvećoj mogućoj meri. Ipak, nekakva tehnička razlika sastoji se u tome što se Dekartova formulacija prema Avgustinovoj odnosi kao rod prema vrsti. Jer, kako kaže Koplston, „sumnja [varanje] je jedan oblik mišljenja.“[18] Dakle, ove dve sintagme se, van obima i Avgustinovog izražavanja u hipotetičkom obliku, suštinski ne razlikuju. Cogito, ergo sumima ne-hipotetički oblik primarne „istinite izvesnosti“.Ipak, i pored svih mana, možemo reći, cilj je postignut – temeljna izvesnost na osnovu koje će Dekart dalje graditi je pronađena, jer „[...] saznanje našeg duha je izvornije i izvesnije nego svako drugo, jer nijedan predmet ne možemo da pojmimo bez potvrđivanja i posrednog sagledavanja svog vlastitog, mislećeg bića u njemu.“[19]* * *Nadalje, valja pomenuti još neke probleme koji su, šire ili uže, vezani za problem mislim, dakle jesam.Najpre, sintagma Cogito, ergo sumse, po svojoj formi, pokazuje kao nekakva vrsta logičkog zaključka. Ovo ergoukazuje na to da je, na osnovu cogito,zaključeno ono sum. Međutim, izgleda da Dekart to zapravo nije hteo da postigne. Cogito, ergo sum, po svemu sudeći, nije nikakav zaključak. Prvo, ukoliko se držimo pravila zaključivanja po silogizmu, videćemo da u formulaciji Cogito, ergo sumnedostaje jedna premisa. Klasičan silogizam se sastoji iz tri suda – dve premise i konkluzije koja sledi iz premisa. Prva premisa je opšta i zove se velika premisa. Druga premisa je posebna (uža) i zove se mala premisa. Tako, klasičan silogizam, na primer, glasi : 1) Svi ljudi su smrtni. 2) Sokrat je čovek. 3) Dakle, Sokrat je smrtan.U Dekartovom slučaju, da bismo imali klasičan oblik zaključivanja po silogizmu, morao bi da postoji sledeći oblik: 1) Svi koji misle jesu. 2) Ja mislim. 3) Dakle, ja jesam. Dakle, jasno vidimo da sintagma Cogito, ergo sumnema formu silogističkog zaključka (jer joj nedostaje velika premisa).Ipak, postavlja se pitanje, kakvog je onda oblika sintagma (bolje reći sud)Cogito, ergo sum? Odnosno, na koji način je Dekart do njega došao.„[...] u stavu mislim, dakle jesam nema ničega što mi garantuje da govorim istinu, osim toga što vrlo jasno vidim da treba postojati, da bi se mislilo.“[20] Stoga, Cogito, ergo sumnije nekakav, iz sveta izvedeni zaključak, već vrlo jasan uvid duha u sebe samog i sopstvenu istinu (solus mentis inspectio). Naravno, iz ovoga mogu da zaključim jedino to da sam stvar što misli. Cogito, ergo sumne može dokazati postojanje tela (materije). Međutim, i ovde se otvara prostor za upućivanje kritike Dekartu. „Primedba koja je upućena Dekartu jeste da on ovde razlikuje dušu, duh ili svest od tela, ali da nema prava da to čini na ovom stupnju, budući da nije dokazao da nijedna telesna stvar ne može da misli ili da je mišljenje u suštini duhovni proces.“[21] I ovde je, vidimo, Dekart podbacio. Jednostavno, da bi njegov sistem uopšte mogao „da živi“, potrebno je mnogo toga najpre proizvoljno pretpostaviti iprihvatiti.Nadalje, valja se ipak vratiti na ono solus mentis inspectio. Ukoliko bismo verovali Lajbnicu, sve istine valja podeliti na „istine uma“ i „činjenične istine“.„[...] postoje dve vrste istina: istine uma i činjenične istine. Istine uma su nužne i njihova suprotnost nije moguća. Činjenične istine su slučajne i njihova suprotnost je moguća.“[22] Ukoliko pratimo ovu Lajbnicovu distinkciju, možemo se zapitati u koju od ovih istina spada Cogito, ergo sum? Uslovno, moglo bi nam biti dopušteno reći da su istine uma isto što i „analitičke istine“ dok bi činjenične istine bile „sintetičke istine“. Dalje, sledeći Kanta, to bi značilo da su prve istine „neproširujuće“ (subjekat već sadrži predikat) dok su činjenične istine „proširujuće“ (predikat nije imanentno sadržan u subjektu). U koju, dakle, istinu spada Dekartova sintagmaCogito, ergo sum?Ukoliko nastavimo, možemo primetiti da „analitičke istine“ nisu egzistencijalne istine, odnosno, ove istine ne mogu verifikovati nikakvo postojanje. „Osim u slučaju Boga, istine uma nisu iskazi kojima se tvrdi postojanje bilo koje pojedinačnosti.“[23] Ovakvo Lajbnicovo shvatanje nužnosti i kontigentnosti egzistencije je istovetno sa Dekartovim. U Meditacijama, Dekart kaže da, pošto se brdo ne može zamisliti bez doline, nije nužno da to brdo, koje se tako zamišlja, negde i postoji. Međutim, Bog, kao savršeno biće, nužno postoji. Jednostavno, nije moguće zamisliti Boga koji ne postoji, jer priroda Boga ne sadrži nikakvu manjkavost. Gotovo to isto kaže i Spinoza. Iz ovoga onda sledi da Cogito, ergo sumne može biti „istina uma“. Međutim, na jednom mestu u Meditacijama, Dekart kaže „ne tvrdim sada ništa osim ono što je nužno ( podvukao I.V ) istinito; ja sam[...] stvar što misli (res cogitans),[...]“[24]Šta sada znači ovo nužno? To nije nikakva istina uma. Istine uma nisu egzistencijalne istine. Međutim, kaže Lajbnic, negiranjem istina uma direktno se upada u logičku protivrečnost (npr. trougao nema tri ugla). Zanimljivo je, kada bolje pogledamo, da kada bismo negirali iskaz Cogito, ergo sumzaista bismo zapali u nekakvu protivrečnost. Jer, reći Mislim, dakle nisam bi u najmanju ruku bilo čudnovato. Ali, po svemu sudeći, iako naizgled besmislen, ovaj iskaz nije logički protivrečan jer, po svemu sudeći, u samom pojmu mislim ipak nije sadržano to da nužno jesam. Dakle, on nije analitički (u Kantovom smislu te reči). Iz toga sledi da je Cogito, ergo sumčinjenična istina. Uostalom, šta je drugo Dekartov jasan uvid duha do jedna subjektivna, neoboriva činjenica. Ipak, ako je zaista tako, ta istina ni na koji način ne bi mogla biti nužna (istina uma) a, vidimo, ona to jeste. Stoga se ispostavlja da postoji neka treća klasa istine, nekakva nužna činjeničnost. I zaista, Dekart po svemu sudeći i nije imao ništa drugo na umu do to da dok mislim, dotle i jesam. I samo dok mislim! Autor u literaturi nigde eksplicitno nije naišao na ovaj problem. Zbog toga, autor će ova razmatranja ostaviti za neku drugu priliku. On se samo nada da je ovim problemima uspeo da otvori neka pretežno nova, ne previše obrađena pitanja. No, vratimo se Dekartu.Još jedan problem vezan za sintagmu Cogito, ergo sumjeste problemprivatnosti. Naime, to da ja mislim jeste jedna vrsta privatnog osećanja i ni na koji način se demonstrativno ne može pokazati. Kao što se ne može pokazati bol, tako se ne može pokazati ni misao. I kao što kaže Huserl, takav ego vrši nekakvo solipsističko filozofiranje. Ja mislim jeste izvesnost„solus ipse“. A da bi rešio problem drugih mislećih bića, Dekart je, videćemo, posegnuo za onim što se u Srbiji tradicionalno kaže „Ajd' Bože pomozi!“[25]Sada ćemo ukazati na još jedan vrlo zanimljiv problem koji nam može biti od značaja, kako za gore navedenu Lajbnicovu distinkciju, tako i u širem kontekstu. Naime, čuveni, brilijantni filozof Alfred Ajer, izneo je niz zanimljivih opaski povodom sintagme Cogito, ergo sum. U svojoj knjizi, Problem saznanja, na jednom mestu kaže: „sâm iskaz da ja mislim [nije] izraz neke nužne istine. Ako on izgleda nužan, to je zbog besmislenosti njegovog poricanja. Reći „ja ne mislim“ znači načiniti sama sebe smešnim,[...] ali to nije protivrečno samome sebi.“[26]Dalje,Ajer kaže „Kad bi me neko upitao, Otkuda znate da ste svesni? Kakvo svedočanstvo imate za to da postojite? ja ne bih znao šta da mu odgovorim: ne bih znao kakva se vrsta odgovora očekuje. Pitanje bi izgledalo kao neka šala, parodija na filozofsku opreznost. Ako bi se ono ozbiljno postavilo, mogao bih se uvrediti: Kako to mislite, otkuda znam da postojim? Tu sam, zar ne, i razgovaram sa vama. Ako bi se zahtevao „filozofski“ odgovor, moglo bi se reći da sam pozivanjem na svoje iskustvo dokazao da postojim i da sam svestan. Ali onda ne ni na kakvo posebno iskustvo. Ma koje osećanje ili opažaj koji bih hteo da navedem poslužili bi podjednako dobro.“[27] Vidimo da Ajerovi argumenti, iako neobični, ni najmanje nisu za zanemarivanje. U velikoj meri, u okviru razmatranja „istina uma i činjeničkih istina“, oni nam idu u prilog. U daljem izlaganju Ajer kaže kako, zapravo, sve naše istine i obmane leže jedino u jeziku, u verbalnom izrazu. „Ako je naš cilj da nikad ne podležemo obmani, bilo bi mudro da se potpuno uzdržimo od upotrebe jezika. [...] tek sa upotrebom jezika stupaju potpuno na pozornicu istina i zabluda, izvesnost i neizvesnost.“[28]Pred sam kraj ovog poglavlja, valja podsetiti i na Huserlove zamerke Dekartu. Na jednom mestu u Kartezijanskim meditacijama, Huserl kaže – „ništa ne ostavljamo da važi osim onoga [...] što sami ne bismo vidjeli. U tome je Descartes pogriješio i tako je došlo do toga da je on stajao pred najvećim od svih otkrića, on ga je na određen način već izvršio ali ipak nije shvatio njegov pravi smisao, tj. smisao transcendentalne subjektivnosti, pa tako nije prekoračio ulazna vrata koja vode u pravu transcendentalnu filozofiju.“[29]Huserl zapravo zamera Dekartu što nije ostao u okviru sigurnih granica onoga Cogito već je, brže-bolje, pojurio da dokaže i materijalni svet. Po Huserlovom mišljenju, Dekart je izvršio ono što se zove „natrag ka samim stvarima“ (natrag ka samim fenomenima, ka svesti) ali je, van te izvesnosti, ipak ponovo otišao u neizvesnost materijalnog sveta, uključujući pritom i Boga i njegovu veracitas.Ovim smo iscrpeli sve ključne probleme vezane za problem sintagme Cogito, ergo sum i sve što uz nju kao ključno i relevantno ide. Na samom kraju, citiraćemo jedno mesto iz Koplstonove Istorije filozofije. „[...] čini se da [...] Dekart menja svoje stanovište između Druge i Treće meditacije. Primat iskaza Cogito, ergo sumustupa mesto primatu ideje o savršenom. [...] polazna tačka argumenta o postojanju Boga nije puki Cogito, ergo sum, posmatran bez odnosa prema ideji Boga, već Cogito, ergo sumposmatran kao tvrdnja o postojanju bića koje poseduje ideju savršenog i koje je u svetlu te ideje svesno sopstvene nesavršenosti, konačnosti i ograničenja. Prema tome, ono što je dato nije golo sopstvo već sopstvo koje ima u sebi reprezentativnu sliku beskonačnog savršenog bića.“[30] Zaista, problem Boga jeste ključni problem za celokupno dalje razumevanje sintagme ali i supstancije i Dekartove ontologije i epistemologije uopšte.Problem Božije egzistencije i problem istinistosti telesnih stvari te onoga što nas okružuje može biti od pomoći u razumevanju iskaza Cogito, ergo sumali ne na način koji u ovom radu već nije bio pomenut te ne ključno. Sa druge strane, ti problemi otvaraju pregršt novih problema i pitanja koji ovom radu prosto ne pripadaju. Shodno tome, rad smo ovim završili.
[1]Šire razumevanje renesanse bi, recimo, moglo da obuhvati takozvanu „ranu renesansu“. Pod ovim se prvenstveno razume period Pjera Abelara, dakle period XII veka. [2]Niko ne dovodi u pitanje činjenicu da su i mnogi renesansni mislioci bili tesno povezani sa hrišćanskim učenjem o Bogu. Erazmo Roterdamski i Frančesko Petrarka su pripadali određenim crkvenim redovima. Međutim, to nije suštinski određivalo njihovu misao. Oni su, i pored toga, bili slobodni mislioci. Uostalom, većina ključnih ličnosti toga doba nije pripadala crkvi. Po dolasku renesanse, učen čovek više nije morao da zavisi od crkve. [3]Vladika Nikolaj Velimirović, Misli o dobru i zlu, Evro, Beograd, 2002. god., strana 16 [4]Routledge, Renesansa i racionalizam sedamnaestog veka, Istorija filozofije, Tom IV, Plato, Beograd, 2007. god., strana 28 [5]Avgustin se prvenstveno interesovao za Platona radi jačanja hrišćanske pozicije a ne radi Platona samog. Isto važi i za Aristotela u delima Tome Akvinskog. [6]Pomponaci je smatrao da je svrha ljudske egzistencije u moralnom delanju a Šaron da treba smirivati i kontrolisati strasti uz pomoć slobodne volje. Takođe, moralnim pitanjima bavili su se i Makijaveli i Tomas Mor. [7]Namerno se ovde pominje reč „ponovo“. Uslovno, prvi period kada se nešto slično dogodilo bio je na samom početku filozofije, period od Talesa do Sokrata ( gde su pretežno postavljana metafizička pitanja ) i period od Sokrata nadalje ( gde su pretežno postavljana pitanja o čoveku i moralu ). Ovaj uvid autor dobrim delom duguje Vindelbandu. [8]Dekart je, zapravo, iako je bio filozof i slobodni istraživač, čitavog života za sebe govorio da je katolik. [9]Možda je na kraju ipak poželjno reći ono „opšte poznato“ – renesansa se začela u XIV veku u Italiji a završila se negde krajem XVI, odnosno početkom XVII veka. Što se perioda sholastike tiče, on je onda trajao negde u periodu od VI do XV veka. Naravno, ova hronološka ograničenja su uvek proiѕvoljna, tj. ona samo grubo određuju periode o kojima govorimo dok su se zapravo ti periodi vrlo često ukrštali i prožimali jedan drugog. [10]Rene Dekart, Rasprava o metodi, Estetika, Valjevo – Beograd, 1990. god., strana 20 [11]Vilhelm Vindelband, Povijest filozofije, knjiga prva, Naprijed, Zagreb, strana 429 [12]Milan Kangrga, Racionalistička filozofija, Matica Hrvatska, Zagreb, 1957. god., strana 21 [13]Frederik Koplston, Istorija filozofije, Tom IV, Od Dekarta do Lajbnica,BIGZ, Beograd, 1995. god., strana 97
[14]Rene Descartes, Principles of Philosophy,7., („[...] we can readily suppose that there is no God, no sky, and no bodies — and even that we ourselves have no hands, no feet, and indeed no body at all. However, this does not allow us to suppose that we who are thinking such things are nothing, since it is a contradiction to believe that something which thinks does not exist at the very time when it is thinking. So the knowledge that I think therefore I am is the first and most certain of all items of knowledge which anyone will arrive at if they philosophise in the right order.“) – sa engleskog prilagodio i preveo Ivan Vučković.
[15]Rene Dekart, Rasprava o metodi, Estetika, Valjevo – Beograd, 1990. god., strana 28 [16]Rene Dekart, Meditacije o prvoj filozofiji, Izvori i tokovi, Zagreb, strana 205 u : Edmund Huserl, Kartezijanske meditacijeI
[17]Milan Kangrga, Racionalistička filozofija, Matica Hrvatska, Zagreb, 1957. god., strana 25 [18]Frederik Koplston, Istorija filozofije, Tom IV, Od Dekarta do Lajbnica,BIGZ, Beograd, 1995. god., strana 98 [19]Ernst Kasirer, Problem saznanja, Tom I, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi sad, 1998. god., strana 353 [20]Rene Dekart, Rasprava o metodi, Estetika, Valjevo – Beograd, 1990. god., strana 28 [21]Frederik Koplston, Istorija filozofije, Tom IV, Od Dekarta do Lajbnica,BIGZ, Beograd, 1995. god., strana 101
[22]G.V Lajbnic, Monadologija, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995. god., strana 84 [23]Frederik Koplston, Istorija filozofije, Tom IV, Od Dekarta do Lajbnica,BIGZ, Beograd, 1995. god., strana 294
[24]Rene Dekart, Meditacije o prvoj filozofiji, Izvori i tokovi, Zagreb, strana 205 u : Edmund Huserl, Kartezijanske meditacijeI
[25]Autor se nada da mu ovu slobodniju formulaciju nećete zameriti. Tek kada se u razmatranje uzme i Dekartov problem Boga, formulacija dobija svoj puni smisao. [26]A.Ejer, Problem saznanja, Plato, Beograd, 1998. god., strana 80 [27]Ibid., strana 81, 82 [28]Ibid., strana 85 [29]Edmund Huserl, Kartezijanske meditacije, Izvori i tokovi, Zagreb, strana 63 [30]Frederik Koplston, Istorija filozofije, Tom IV, Od Dekarta do Lajbnica,BIGZ, Beograd, 1995. god., strana 112 PODELITE OVAJ TEKST NA:   
|
2024 © Književna radionica "Kordun"   |