NA KRILIMA SLOBODE

(ODLOMCI)

NA KRILIMA SLOBODE

(ODLOMAK)

Još od osnovne škole, Olivera je pratio osećaj da su mu roditelji gotovo za sve uskraćivali pravo odlučivanja, da su previše upravljali njegovim životom, da su mu se mešali za razne sitnice, da su bili nezainteresovani za njegov izbor, pri bilo čemu, i da su mu previše nametali svoju volju. Želeo je da upiše Gimnaziju, oni su ga naterali da upiše Tehničku školu. Kada je došlo vreme da upiše fakultet, želeo je da studira istoriju umetnosti, a oni su ga naterali da studira menadžment, rekavši kako će ga lišiti studija, ako ne upiše ono što su od njega zahtevali, tako da mu je bilo uskraćeno pravo izbora i u vezi upisa na fakultet.

Sa dvadeset četiri godine, završio je fakultet u Nišu, obećavši sebi da će se, konačno, za sva vremena, rešiti uticaja svojih roditelja, da će sam odlučivati o daljem toku svog života, i da neće dozvoliti da mu se mešaju u vezi bilo koje odluke. Još dok je bio pri kraju studiranja, najbolji prijatelj mu je obećao da će mu pomoći za radno mesto, u Novom Sadu.

Oliverovi roditelji su se već uveliko angažovali da mu, preko rođaka, srede za radno mesto, u njihovom gradu. Oliver se protivio tome, govoreći im da ne želi da radi u svom rodnom gradu, da će mu uzalud sređivati, jer je čvrsto rešio da se zaposli u Novom Sadu. Oni su smatrali da je sasvim suludo da se njihov sin zaposli daleko od njih, u gradu, gde će morati da plaća iznajmljivanje stana, pritom smatrajući da će Oliver, i ovog puta, uraditi onako kako mu budu naredili.

ČAJ SA OTROVOM

(ODLOMAK)

Darijo i Darija, brat i sestra blizanci, živeli su sa ocem, u jednom maloj, trošnoj kući, pokrivenoj slamom, krajem devetnaestog veka. U najranijem detinjstvu su ostali bez majke, tako da su je se jedva sećali. Pavel, njihov otac, celoga života se bavio zemljoradnjom i stočarstvom.

Kako su Darijo i Darija odrastali, pridruživali su se ocu u seoskim poslovima, vredno mu pomagajući, u svemu što bi im on naredio da rade. Nije se nikada dogodilo da se požale zbog napornog rada. Bili su srećni što su pomagali ocu, s obzirom na to koliku zahvalnost su mu dugovali što je sam uspeo da ih odgaji. Otac im se trudio da im hrana nikada ne zafali i da im od prodaje stoke omogući da kupe pribor i knjige za školu. Blizancima je nedostajala majka. Često su pričali o tome kako bi voleli da se njihov otac ponovo oženi i da dovede ženu, koja će lepo brinuti o njima.

Kada je blizancima bilo šesnaest godina, otac im je saopštio da je pronašao ženu, kojom će se oženiti i da će, u najskorije vreme, početi da žive na njenom bogatom imanju, u susednom selu. Bila je u pitanju jedna udovica, po imenu Arsenija, koja je nasledila imanje, nakon muževljeve smrti.

Deca su bila oduševljena Arsenijinim raskošnim imanjem, njenom velikom farmom, u kojoj je radio veliki broj radnika, prelepim nameštajem, kakav do tada nisu videli, pogotovo su se oduševili sobama, pripremljenim za njih. Međutim, Arsenijom nisu bili oduševljeni, jer ih ona nije dočekala onako srdačno, kao što su očekivali. Buduća supruga njihovog oca, dočekala ih je glasom hladnim kao led, a pogledom punim strogosti, što je kod blizanaca izazvalo da se osećaju kao da nisu dobrodošli, kao da Arseniji nije bilo po volji što će morati da, pod svojim krovom, trpi tuđu decu.

PUTOVANjE U ŠEZDESETE

(ODLOMAK)

Zvuk sirene nekog automobila ga je naglo trgnuo. Gotovo je skočio iz kreveta, pitajući se ko bi mogao toliko uporno da trubi sirenom, kao i zbog čega tako kasno. Znao ja da njegovi najbliži prijatelji znaju u kom delu sela mu se nalazi kuća, ali nikada ne bi pomislio da bi neko od njih došao, a da mu se ne najavi. Možda je neko zalutao, možda se izgubio u ovom selu, prošlo mu je kroz misli.

Tiho je izašao iz kuće. Dvorište, sa uredno sređenim travnjakom, bilo je obasjano mesecom. Pred drvenom kapijom, ugledao je parkiran mini moris, model automobila iz šezdesetih. Bio je iznenađen, a istovremeno i zbunjen. Ko bi to mogao biti, kroz glavu mu je prošlo pitanje, dok je laganim koracima išao prema kapiji. Koliko je mogao da se seti, niko od njegovih poznanika nije vozio takav automobil, te je došao do zaključka da je neko zalutao i da ne može da se snađe oko izlaza iz sela.

Prozor automobila se lagano spustio. Ugledao je devojku i do samog ulaza stao kao ukopan. Gledao ju je zapanjeno. Ona je uveliko podsećala na glumice iz holivudskih filmova, koji su bili snimani tokom šezdesetih godina, imala je frizuru i haljinu karakterističnu za taj period.

„Dobro veče.“, tiho je izgovorila devojka.“ „Da li mi možete pokazati kojim putem da pođem, kako bih se uputila ka susednom selu?“

„Dobro veče. Naravno da mogu. Otkud to da ste baš ovako kasno sami krenuli nekud?“

„U susednom selu se održava igranka, a ja sam prvi put ovde. Jeste da se plašim da se sama vozim u ovim satima, ali ne mogu, a da ne prisustvujem igranci u Domu omladine.“

Luka se setio da se u susednom selu nalazi zgrada Doma omladine, koja je, po rečima meštana iz susednog sela, bila u lošem stanju. Bio je zbunjen što je nepoznata devojka rekla da je pošla na igranku, tamo gde je bio siguran da se igranke nisu održavale godinama i da su prostorije nekadašnjeg Doma omladine u fazi raspadanja.

„Ali, koliko ja znam, taj Dom kulture ne radi već dugi niz godina.“, zbunjeno je rekao Luka.“

„Grešite, tamo je sada počela igranka, na koju bi i vi trebalo da budete prisutni.

Pozivam vas da pođete sa mnom. Noć je kao stvorena za zabavu, zar ne?

Nekoliko trenutaka je oklevao, a onda je odlučio da uđe u auto i pođe sa devojkom, pomislivši u sebi kako je neko, verovatno, slagao tu devojku da se u susednom selu održava igranka, ali to joj nije želeo reći. Biće mu zadovoljstvo da se mini morisom provoza sa prelepom devojkom i da se malo bolje upoznaju. I kada se budu našli pred građevinom Doma omladine i kada devojka shvati da ju je neko slagao u vezi igranke, predložiće joj da se vrate natrag i uz vino slušaju ploče u njegovoj kući.

BALETAN

(ODLOMAK)

Još dok je bio dete, Isidor je uživao gledajući balet na televizoru, u svojoj sobi. Maštao je da, jednog dana, počne da se bavi baletom. Često je sebe zamišljao na sceni, kako igra balet, s puno strasti i radosti u sebi. I kada je svojim roditeljima saopštio svoju najveću želju, da želi da upiše školu za balet, oni nisu nimalo bili oduševljeni njegovom idejom. Bili su zaprepašćeni, pogotovo njegov otac. Smatrali su da bi za njega bilo bolje da se bavi nekim sportom, a ne da razmišlja o bavljenju baletom. Plašili su se da će njihovog sina, jednog dana, početi da bije glas da je homoseksualac, ako počne da se bavi baletom. Strogo su odbili njegovu želju.

Isidora sport nije zanimao. Očajnički je želeo da mu roditelji ispune želju, da mu dozvole da upiše školu za balet, tvrdeći da ima mnogo dečaka, koji se bave baletom i da je to sasvim normalno.

Vreme je prolazilo. Bio je sve tužniji što nije mogao da ubedi svoje roditelje, da mu je zaista važno da se bavi baletom. I ko zna još koliko dugo bi čekao na pristanak svojih roditelja i ko zna da li bi ih ikada ubedio da mu ostvare želju, da ih nije posetila Isidorova rođena tetka.

SUDBINE TAKO SLIČNE

(ODLOMAK)

Melina je imala devetnaest godina. Završila je srednju školu, na poljoprivrednom smeru.

Roditelji nisu bili u finansijskoj mogućnosti da je pošalju na studije. Ostala je u svojoj maloj varošici, na jugu Srbije, zaposlivši se u jednoj cvećari.

Često je bila neraspoložena, tužna i depresivna, ali se pred kupcima vešto pretvarala, ne pokazujući na licu ono što joj se odigravalo u duši. Svakog dana, kad god bi neki kupac ušao u radnju, ljubazno bi se ponela, pokazavši osmeh pun vedrine. Samo retki su znali koliko joj je bilo teško što nije upisala fakultet i što je imala velikih problema u porodici.

Osim što ju je mučilo što se nije ostvarila kao student, mučilo ju je i dugogodišnje loše ponašanje njenog oca. Otac joj je bio alkoholičar. Veći deo plate, koju je zarađivao u fabrici za reciklažu, davao je za alkohol, ali i na mlade žene, kojima je plaćao za seksualne usluge. Nikada nije uspeo da sagradi kuću, niti da kupi stan. Bili su podstanari, i to ga nikada nije brinulo, dok su Melina i njena majka godinama patile što nemaju svoj krov nad glavom, već moraju da plaćaju stanarinu.

Melinina majka se dugo godina nervirala zbog svog muža. Pokušavala je, na razne načine, da ga ubedi, da promeni način ponašanja i da ode da se leči od alkoholizma, ali sve te njene reči su bile uzaludne, jer on nije pokazivao ni trunke želje da se promeni. Nastavljao bi da pije, ponekad se svađajući sa ženom, ponekad je ignorišući. Kada je Melininoj majci dojadilo da sa mužem čak i razgovara, a kamoli da se svađa, prestala je da ga kritikuje i da mu prigovara, odlučivši da više ne obraća pažnju na njega. Predala se najviše svom poslu i domaćinstvu.

Radila je u fabrici tekstila, trudeći se da od svoje male plate omogući osnovno za kuću, jer je od muža jedva dobijala nešto novca. Često je iz fabrike donosila gomilu materijala za šivenje, kako bi dobila dodatnu zaradu, a često je mnogim mušterijama šila garderobu, po narudžbini. Preveliki rad ju je strašno iscrpljivao, ali jedino je radom mogla da skrene misli, i da ne razmišlja o svom neodgovornom mužu i njegovim velikim manama.

Melinu je najbliža rodbina nagovarala da se uda za nekog imućnog čoveka, kako ne bi završila poput svoje majke. Tvrdili su da je Melina toliko lepa, da bi svojom lepotom mogla da zavede i najvećeg bogataša. Nije volela da se mnogo upušta u diskusiju sa onima koji su joj davali savete, niti da im otkriva svoja razmišljanja. Nije želela brak iz interesa.

AUTOMEHANIČARKA LINA

(ODLOMAK)

Govorili su joj kako rad u automehaničarskoj radnji nije za ženski rod, da je to samo za muškarce i da bi trebalo da razmišlja o nekom drugačijem zanimanju. Međutim, Lina, o nekim drugim zanimanjima, nije želela da razmišlja. Čitala je časopise o automobilima i gledala emisije. Zanimalo je sve što je imalo veze s automobilima.

Tek u osmom razredu, roditelji su je ozbiljno shvatili da je zaista zainteresovana da upiše srednju školu za automehaničara. Priznali su joj da im se ne sviđa njen izbor. Očekivali su od nje da završi neku bolju školu, a zatim i neki fakultet, ali Linu nije zanimala neka druga škola, niti da nešto studira, nakon srednje. Pokušavali su da je ubede da upiše neku drugu školu, ali ona je ostala pri svojoj odluci, tako da su se oni morali pomiriti s njenom odlukom.

Lininine dve najbolje drugarice su bile jedine, koje su joj, još od petog razreda, verovale da je ozbiljna, kada im je rekla kojim zanimanjem bi volela da se bavi. Bilo im je čudno da neka žena popravlja automobile, jer one tako nešto ne bi mogle da zamisle za jednu žensku osobu, niti su mogle da zamisle Linu kako radi u automehaničarskoj radnji, s obzirom na to da je Lina delovala tako nežno i krhko.

RUŽAN SAN JEDNOG POLITIČARA

(ODLOMAK)

Sedeo sam na ležaljci pored bazena i pio martini. Bacio sam pogled na svoju vilu, izgrađenu u baroknom stilu. Po ko zna koji put, osetio sam koliko ogromna količina ponosa vlada u mojoj duši, zbog svega što sam postigao u proteklih dvadeset pet godina, zahvaljujući svojoj političkoj karijeri.

Popio sam i poslednji gutljaj martinija, spustio čašu na ležaljku i ustao u nameri da pođem unutra. Želeo sam da se presvučem, zatim da izađem da plivam u bazenu i da se sunčam na ležaljci, ili drukčije rečeno, da uživam u svojoj oazi luksuza i zadovoljstva.

Ušao sam u vilu laganim korakom. U dnevnoj sobi me je dočekalo iznenađenje, koje me je, u potpunosti, zaprepastilo. Umesto luksuznog nameštaja, ogromna prostorija dnevne sobe je bila ispunjena staromodnim i prilično otrcanim nameštajem. Čak je sav taj nameštaj bio u mnogo otrcanijem stanju od onog nameštaja, koji je ostao u kući koju sam, pre trideset godina, nasledio od svoje babe i svog dede, na selu. Imao sam utisak kao da nisam zakoračio u svoj dom, već kao da sam se našao u nekoj najgoroj jazbini od kuće.

Stajao sam kao ukopan, dok su mi kroz misli prolazila razna pitanja. Zbog čega se nalazi toliko užasan nameštaj u mojoj vili i šta se desilo sa onim luksuznim nameštajem? Da li se tim nameštajem neko našalio sa mnom? A i da se neko našalio sa mnom, ne znam koja bi bila svrha takve šale? Možda se ne radi ni o kakvoj šali, možda mi je ona nova služavka u čašu martinija stavila neku drogu, zbog koje sam počeo da haluciniram, pa su mi se zato pričinjavale stvari koje nisu realne.

Začuo sam nečije korake iza svojih leđa i okrenuo se u tom pravcu. U dnevnu sobu je ušla moja supruga. Zaprepastio sam se njenim stajlingom i pogledao je razrogačenih očiju. Na sebi je nosila neku staromodnu, pocepanu haljinu, gotovo svu u zakrpama. Na nogama je imala gumene čizme. To me je izazvalo da počnem da se smejem na sav glas. Da li je to moja supruga, iz čiste dosade i nerada, odlučila da glumi nekog lika koji živi u nekoj siromašnoj četvrti ili je poludela? Setio sam se da je, pre nego što smo se venčali, njena najveća želja bila da bude glumica, ali je odustala od toga.

PODELITE OVAJ TEKST NA: