|
|
|
НА КРИЛИМА СЛОБОДЕ(ОДЛОМЦИ) НА КРИЛИМА СЛОБОДЕ (ОДЛОМАК) Још од основне школе, Оливера је пратио осећај да су му родитељи готово за све ускраћивали право одлучивања, да су превише управљали његовим животом, да су му се мешали за разне ситнице, да су били незаинтересовани за његов избор, при било чему, и да су му превише наметали своју вољу. Желео је да упише Гимназију, они су га натерали да упише Техничку школу. Када је дошло време да упише факултет, желео је да студира историју уметности, а они су га натерали да студира менаџмент, рекавши како ће га лишити студија, ако не упише оно што су од њега захтевали, тако да му је било ускраћено право избора и у вези уписа на факултет.Са двадесет четири године, завршио је факултет у Нишу, обећавши себи да ће се, коначно, за сва времена, решити утицаја својих родитеља, да ће сам одлучивати о даљем току свог живота, и да неће дозволити да му се мешају у вези било које одлуке. Још док је био при крају студирања, најбољи пријатељ му је обећао да ће му помоћи за радно место, у Новом Саду.Оливерови родитељи су се већ увелико ангажовали да му, преко рођака, среде за радно место, у њиховом граду. Оливер се противио томе, говорећи им да не жели да ради у свом родном граду, да ће му узалуд сређивати, јер је чврсто решио да се запосли у Новом Саду. Они су сматрали да је сасвим сулудо да се њихов син запосли далеко од њих, у граду, где ће морати да плаћа изнајмљивање стана, притом сматрајући да ће Оливер, и овог пута, урадити онако како му буду наредили. ЧАЈ СА ОТРОВОМ (ОДЛОМАК) Даријо и Дарија, брат и сестра близанци, живели су са оцем, у једном малој, трошној кући, покривеној сламом, крајем деветнаестог века. У најранијем детињству су остали без мајке, тако да су је се једва сећали. Павел, њихов отац, целога живота се бавио земљорадњом и сточарством.Како су Даријо и Дарија одрастали, придруживали су се оцу у сеоским пословима, вредно му помагајући, у свему што би им он наредио да раде. Није се никада догодило да се пожале због напорног рада. Били су срећни што су помагали оцу, с обзиром на то колику захвалност су му дуговали што је сам успео да их одгаји. Отац им се трудио да им храна никада не зафали и да им од продаје стоке омогући да купе прибор и књиге за школу. Близанцима је недостајала мајка. Често су причали о томе како би волели да се њихов отац поново ожени и да доведе жену, која ће лепо бринути о њима. Када је близанцима било шеснаест година, отац им је саопштио да је пронашао жену, којом ће се оженити и да ће, у најскорије време, почети да живе на њеном богатом имању, у суседном селу. Била је у питању једна удовица, по имену Арсенија, која је наследила имање, након мужевљеве смрти. Деца су била одушевљена Арсенијиним раскошним имањем, њеном великом фармом, у којој је радио велики број радника, прелепим намештајем, какав до тада нису видели, поготово су се одушевили собама, припремљеним за њих. Међутим, Арсенијом нису били одушевљени, јер их она није дочекала онако срдачно, као што су очекивали. Будућа супруга њиховог оца, дочекала их је гласом хладним као лед, а погледом пуним строгости, што је код близанаца изазвало да се осећају као да нису добродошли, као да Арсенији није било по вољи што ће морати да, под својим кровом, трпи туђу децу. ПУТОВАЊЕ У ШЕЗДЕСЕТЕ(ОДЛОМАК) Звук сирене неког аутомобила га је нагло тргнуо. Готово је скочио из кревета, питајући се ко би могао толико упорно да труби сиреном, као и због чега тако касно. Знао ја да његови најближи пријатељи знају у ком делу села му се налази кућа, али никада не би помислио да би неко од њих дошао, а да му се не најави. Можда је неко залутао, можда се изгубио у овом селу, прошло му је кроз мисли. Тихо је изашао из куће. Двориште, са уредно сређеним травњаком, било је обасјано месецом. Пред дрвеном капијом, угледао је паркиран мини морис, модел аутомобила из шездесетих. Био је изненађен, а истовремено и збуњен. Ко би то могао бити, кроз главу му је прошло питање, док је лаганим корацима ишао према капији. Колико је могао да се сети, нико од његових познаника није возио такав аутомобил, те је дошао до закључка да је неко залутао и да не може да се снађе око излаза из села. Прозор аутомобила се лагано спустио. Угледао је девојку и до самог улаза стао као укопан. Гледао ју је запањено. Она је увелико подсећала на глумице из холивудских филмова, који су били снимани током шездесетих година, имала је фризуру и хаљину карактеристичну за тај период. „Добро вече.“, тихо је изговорила девојка.“ „Да ли ми можете показати којим путем да пођем, како бих се упутила ка суседном селу?“ „Добро вече. Наравно да могу. Откуд то да сте баш овако касно сами кренули некуд?“„У суседном селу се одржава игранка, а ја сам први пут овде. Јесте да се плашим да се сама возим у овим сатима, али не могу, а да не присуствујем игранци у Дому омладине.“ Лука се сетио да се у суседном селу налази зграда Дома омладине, која је, по речима мештана из суседног села, била у лошем стању. Био је збуњен што је непозната девојка рекла да је пошла на игранку, тамо где је био сигуран да се игранке нису одржавале годинама и да су просторије некадашњег Дома омладине у фази распадања. „Али, колико ја знам, тај Дом културе не ради већ дуги низ година.“, збуњено је рекао Лука.“ „Грешите, тамо је сада почела игранка, на коју би и ви требало да будете присутни.Позивам вас да пођете са мном. Ноћ је као створена за забаву, зар не? Неколико тренутака је оклевао, а онда је одлучио да уђе у ауто и пође са девојком, помисливши у себи како је неко, вероватно, слагао ту девојку да се у суседном селу одржава игранка, али то јој није желео рећи. Биће му задовољство да се мини морисом провоза са прелепом девојком и да се мало боље упознају. И када се буду нашли пред грађевином Дома омладине и када девојка схвати да ју је неко слагао у вези игранке, предложиће јој да се врате натраг и уз вино слушају плоче у његовој кући. БАЛЕТАН (ОДЛОМАК) Још док је био дете, Исидор је уживао гледајући балет на телевизору, у својој соби. Маштао је да, једног дана, почне да се бави балетом. Често је себе замишљао на сцени, како игра балет, с пуно страсти и радости у себи. И када је својим родитељима саопштио своју највећу жељу, да жели да упише школу за балет, они нису нимало били одушевљени његовом идејом. Били су запрепашћени, поготово његов отац. Сматрали су да би за њега било боље да се бави неким спортом, а не да размишља о бављењу балетом. Плашили су се да ће њиховог сина, једног дана, почети да бије глас да је хомосексуалац, ако почне да се бави балетом. Строго су одбили његову жељу.Исидора спорт није занимао. Очајнички је желео да му родитељи испуне жељу, да му дозволе да упише школу за балет, тврдећи да има много дечака, који се баве балетом и да је то сасвим нормално.Време је пролазило. Био је све тужнији што није могао да убеди своје родитеље, да му је заиста важно да се бави балетом. И ко зна још колико дуго би чекао на пристанак својих родитеља и ко зна да ли би их икада убедио да му остваре жељу, да их није посетила Исидорова рођена тетка. СУДБИНЕ ТАКО СЛИЧНЕ (ОДЛОМАК) Мелина је имала деветнаест година. Завршила је средњу школу, на пољопривредном смеру.Родитељи нису били у финансијској могућности да је пошаљу на студије. Остала је у својој малој варошици, на југу Србије, запосливши се у једној цвећари. Често је била нерасположена, тужна и депресивна, али се пред купцима вешто претварала, не показујући на лицу оно што јој се одигравало у души. Сваког дана, кад год би неки купац ушао у радњу, љубазно би се понела, показавши осмех пун ведрине. Само ретки су знали колико јој је било тешко што није уписала факултет и што је имала великих проблема у породици. Осим што ју је мучило што се није остварила као студент, мучило ју је и дугогодишње лоше понашање њеног оца. Отац јој је био алкохоличар. Већи део плате, коју је зарађивао у фабрици за рециклажу, давао је за алкохол, али и на младе жене, којима је плаћао за сексуалне услуге. Никада није успео да сагради кућу, нити да купи стан. Били су подстанари, и то га никада није бринуло, док су Мелина и њена мајка годинама патиле што немају свој кров над главом, већ морају да плаћају станарину.Мелинина мајка се дуго година нервирала због свог мужа. Покушавала је, на разне начине, да га убеди, да промени начин понашања и да оде да се лечи од алкохолизма, али све те њене речи су биле узалудне, јер он није показивао ни трунке жеље да се промени. Настављао би да пије, понекад се свађајући са женом, понекад је игноришући. Када је Мелининој мајци дојадило да са мужем чак и разговара, а камоли да се свађа, престала је да га критикује и да му приговара, одлучивши да више не обраћа пажњу на њега. Предала се највише свом послу и домаћинству.Радила је у фабрици текстила, трудећи се да од своје мале плате омогући основно за кућу, јер је од мужа једва добијала нешто новца. Често је из фабрике доносила гомилу материјала за шивење, како би добила додатну зараду, а често је многим муштеријама шила гардеробу, по наруџбини. Превелики рад ју је страшно исцрпљивао, али једино је радом могла да скрене мисли, и да не размишља о свом неодговорном мужу и његовим великим манама. Мелину је најближа родбина наговарала да се уда за неког имућног човека, како не би завршила попут своје мајке. Тврдили су да је Мелина толико лепа, да би својом лепотом могла да заведе и највећег богаташа. Није волела да се много упушта у дискусију са онима који су јој давали савете, нити да им открива своја размишљања. Није желела брак из интереса. АУТОМЕХАНИЧАРКА ЛИНА (ОДЛОМАК) Говорили су јој како рад у аутомеханичарској радњи није за женски род, да је то само за мушкарце и да би требало да размишља о неком другачијем занимању. Међутим, Лина, о неким другим занимањима, није желела да размишља. Читала је часописе о аутомобилима и гледала емисије. Занимало је све што је имало везе с аутомобилима. Тек у осмом разреду, родитељи су је озбиљно схватили да је заиста заинтересована да упише средњу школу за аутомеханичара. Признали су јој да им се не свиђа њен избор. Очекивали су од ње да заврши неку бољу школу, а затим и неки факултет, али Лину није занимала нека друга школа, нити да нешто студира, након средње. Покушавали су да је убеде да упише неку другу школу, али она је остала при својој одлуци, тако да су се они морали помирити с њеном одлуком.Лининине две најбоље другарице су биле једине, које су јој, још од петог разреда, веровале да је озбиљна, када им је рекла којим занимањем би волела да се бави. Било им је чудно да нека жена поправља аутомобиле, јер оне тако нешто не би могле да замисле за једну женску особу, нити су могле да замисле Лину како ради у аутомеханичарској радњи, с обзиром на то да је Лина деловала тако нежно и крхко. РУЖАН САН ЈЕДНОГ ПОЛИТИЧАРА (ОДЛОМАК) Седео сам на лежаљци поред базена и пио мартини. Бацио сам поглед на своју вилу, изграђену у барокном стилу. По ко зна који пут, осетио сам колико огромна количина поноса влада у мојој души, због свега што сам постигао у протеклих двадесет пет година, захваљујући својој политичкој каријери.Попио сам и последњи гутљај мартинија, спустио чашу на лежаљку и устао у намери да пођем унутра. Желео сам да се пресвучем, затим да изађем да пливам у базену и да се сунчам на лежаљци, или друкчије речено, да уживам у својој оази луксуза и задовољства.Ушао сам у вилу лаганим кораком. У дневној соби ме је дочекало изненађење, које ме је, у потпуности, запрепастило. Уместо луксузног намештаја, огромна просторија дневне собе је била испуњена старомодним и прилично отрцаним намештајем. Чак је сав тај намештај био у много отрцанијем стању од оног намештаја, који је остао у кући коју сам, пре тридесет година, наследио од своје бабе и свог деде, на селу. Имао сам утисак као да нисам закорачио у свој дом, већ као да сам се нашао у некој најгорој јазбини од куће.Стајао сам као укопан, док су ми кроз мисли пролазила разна питања. Због чега се налази толико ужасан намештај у мојој вили и шта се десило са оним луксузним намештајем? Да ли се тим намештајем неко нашалио са мном? А и да се неко нашалио са мном, не знам која би била сврха такве шале? Можда се не ради ни о каквој шали, можда ми је она нова служавка у чашу мартинија ставила неку дрогу, због које сам почео да халуцинирам, па су ми се зато причињавале ствари које нису реалне.Зачуо сам нечије кораке иза својих леђа и окренуо се у том правцу. У дневну собу је ушла моја супруга. Запрепастио сам се њеним стајлингом и погледао је разрогачених очију. На себи је носила неку старомодну, поцепану хаљину, готово сву у закрпама. На ногама је имала гумене чизме. То ме је изазвало да почнем да се смејем на сав глас. Да ли је то моја супруга, из чисте досаде и нерада, одлучила да глуми неког лика који живи у некој сиромашној четврти или је полудела? Сетио сам се да је, пре него што смо се венчали, њена највећа жеља била да буде глумица, али је одустала од тога.
|
