detalj slike: pixabay/sponchia

suncica_radulovic

BOGINjA PLODNOSTI

Bio je veliki Dunav kad sam se rodila,

i nekako sam iz rečne vode

kao iz plodove vodice, banula

u njenu praistoriju, u taj bogati zabran.

Tu gde u prastarom mulju

još miruju delovi jednostavnih koliba,

u na rubu hrastove šume,

iz koje su od naše dosadne svakodnevice

pobegli vilenjaci i rusalke,

milenijumi skrivaju priču

o zakopanoj crvenokosoj boginji

koja je prizivala svaki rod

svojim širokim kukovima.

Zagledana u nepreglednu postelju,

pod pokrivačem od zlatne ilovače,

vezala je zauvek ženu i zemlju

nasušnim hlebom i ljubavlju.

Ona, vršnjakinja svake žene otkad je sveta.

Ogrnuta mitskom pričom

ona i sad vlada atarima

i u Donjoj branjevini

brani  gornju liniju života,         

pokorava blago panosnske crnice

i sve na njoj divlje i pitomo,

i svakog dana u zlatnom odsjaju,

poklanja novi odraz i život.

Uspravna kao stablo,

čvrsta, jedra i bestidna,

okiva sunce i zavodi mesec nad brazdama,

plešena žrtveniku svih epoha

i venčava  u večnosti zemlju sa rekom,

raznosi seme, humusnom utrobom rađa,

snažnim bedrima nosi

i orijaškim dojkama  doji sve nas.

StockSnap

CRVENI BICIKL

Od prošlogodišnjeg dolaska

samo su neke boje ispupele a neke iskopnele.

I opet se isto beli kreč na stablima

kao dokolenice na nogama devojčica

kraj seoskog puta koji vodi ka lagumima bića.

Vraćam se staroj kući,

ni nalik onoj iz dubokih uvala uspomena.

U sivoj tišini kao kod Bergmana

neko usporeno otvara duboku škrinju

i iz nje izranjaju slike

koje kao da je izbacilo more posle brodoloma

i njihove refleksije su odavno van domašaja dodira.

Treperi u oku sepija i mute se dragi likovi.

Hvatam se za slamčice izbledelih obrisa

Nejasno trepere oblici kao sećanja,

i samo uz kapiju kao karminom nacrtan,

stoji prislonjen moj crveni bicikl.

Nosio me je kilometrima smeha,

ka poljupcima - pupoljcima na mostu.

I svaki pad s njega bio je zaista let

nad prašnjavim putem,

tokom koga bi devojčica porasla

toliko da više nije uživala

u priči o prozaičnoj Hajdi na selu.

U podnevnoj svetlosti Tesline ulice

razgoreo se žižak izgubljene misli i zadrhtao je dan.

Ne uprvljam više ovom javom tako sama i privezana

katancem uz ogradu, dok iz odškrinutog sećanja sviće

u krajičak usana zadenut očev osmeh iz onog dana

kad doneo mi je crveni bicikl.

LAŽNI UGRIZ

Sećaš se pričali smo o ljubavi Ahmatove i Modiljanija

i o iluziji uvijenoj u ogrtač ljubavi.

Držao si male kokos kuglice koje volimo

a putanja tvog pogleda izvlačila me iz bezoblične guste mase

i kao Amedeov ženski akt budila me iz kapi boje.

Šuštala je hartijica iz koje

si nemarno rasipao kokos

i videla sam u tim mrvama rasute neke trenutke,

usput izgubljene misli i grudvice nemira

starih edenskih vrtova.

A slasti otopljenih kuglica

otapaju i zimsko okno, pa zatrepere krovovi pod kapom grada.

Vidim u trenutku parisku vrevu,

zapeče me žar očiju Ahmatove

i zaljuljaju akordi njene strasti.

Ti samo podigneš prste sa pragova gitare

i oslobodiš me svih oštrih ivica van prostora tišine,

dok lažnim ugrizom skupljaš kokosove mrvice sa donje usne...

pixabay

U RITU

Kad pritisne nebo i zamiriše oluja

dozvala bih te da se opet otisnemo put Koviljskog rita

u meandre ade, rukavce i bare

u mozaik ušuškanih ševara, livada i šuma

u Tikvaru da oblak diramo sa osmatračnice za ptice,

i podelimo tajnu sa crnom rodom i orlom belorepanom.

Da u rečnoj šumi pod belom bademastom vrbom i crnom topolom

ne propustim priliku da vodenim oraškom, cvetnim lokvanjem i

močvarnim kaćunkom, umijem nam vrela nedra.

A onda nastavimo da otkrivamo tajne rukavce,

provlačeći se pod krošnjama potopljenih stabala u laganom ritmu,

dok mangove i divlje vrbe sužavaju vidik i vode nas sve dublje

u čarolije zamočvarenog rita, gde vreme stoji i miriše na večnost.

I dok samo par labudova i čaplji osluškuju veslanje i dodire naših tela

mi začarani postajemo i sužnji i bogovi i alasi mira i lepote.

Sem naših bila, samo još konji žestinom dižu vodeni oblak

spuštajući se u galopu sa dolme i tada hvatajući se za grive,

zajedno zajezdimo rukavcem ka rajskoj obali u mit.

OD STRAŽILOVA DO ČERATA

Sigurno je još davna molitva

da umesto krvi, zemljom poteče vino,

učinila da Kapela Svetoj Gospi od mira

blagosovom umilostivi nebo

i čokote raspe po brežuljcima

meke zemlje karlovačkih skuta,

a pod njima ušuška lagume

s vrčevima božanskog nektra.

Nad Dunavom od tada se stalno

gomilaju oblaci koji rađaju čuda.

U njima plove stada i pastiri,

sveti oci i pesnici,

svi omamljeni zemaljskim sokom,

rečima i zvonima pod beskrajnim svodom

u potrazi za večnim blaženstvom.

I Fruška šapuće o vinogradima

na zemlji i onim nebeskim

u koje je Duško došao da pomogne Branku

da orezuje plemenitu lozu srpske poezije.

Iz zlatnih kladenaca

poletele su mile pesme i mile tice.

Blesak misli i prizori iz sna

slivali su se tu kao vino niz nepca u vrčeve reči

i tekli ne mareći za zvižduk nebesa,

raspored sazvežđa i namrštenih oblaka.

I danas se smeše i dovikuju,

šapuću i rugaju zemaljskoj prolaznosti

Branko i Duško, deleći iz punih naramaka

jedre grozdove i pelcere mladica.

I nakon velikog spremanja,

ostala je hartija za fišeke

u kojima će svako poneti zlatna zrna,

dok vetar raznosi melodiju rime

uz smešak uvijen u čudesnu svilu lepote i sete

između Stražilova i Čeretske padine,

gde lebde nebeski čokoti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: