детаљ слике: pixabay/sponchia

suncica_radulovic

БОГИЊА ПЛОДНОСТИ

Био је велики Дунав кад сам се родила,

и некако сам из речне воде

као из плодове водице, банула

у њену праисторију, у тај богати забран.

Ту где у прастаром муљу

још мирују делови једноставних колиба,

у на рубу храстове шуме,

из које су од наше досадне свакодневице

побегли вилењаци и русалке,

миленијуми скривају причу

о закопаној црвенокосој богињи

која је призивала сваки род

својим широким куковима.

Загледана у непрегледну постељу,

под покривачем од златне иловаче,

везала је заувек жену и земљу

насушним хлебом и љубављу.

Она, вршњакиња сваке жене откад је света.

Огрнута митском причом

она и сад влада атарима

и у Доњој брањевини

брани  горњу линију живота,         

покорава благо паноснске црнице

и све на њој дивље и питомо,

и сваког дана у златном одсјају,

поклања нови одраз и живот.

Усправна као стабло,

чврста, једра и бестидна,

окива сунце и заводи месец над браздама,

плешена жртвенику свих епоха

и венчава  у вечности земљу са реком,

разноси семе, хумусном утробом рађа,

снажним бедрима носи

и оријашким дојкама  доји све нас.

StockSnap

ЦРВЕНИ БИЦИКЛ

Од прошлогодишњег доласка

само су неке боје испупеле а неке ископнеле.

И опет се исто бели креч на стаблима

као доколенице на ногама девојчица

крај сеоског пута који води ка лагумима бића.

Враћам се старој кући,

ни налик оној из дубоких увала успомена.

У сивој тишини као код Бергмана

неко успорено отвара дубоку шкрињу

и из ње израњају слике

које као да је избацило море после бродолома

и њихове рефлексије су одавно ван домашаја додира.

Трепери у оку сепија и муте се драги ликови.

Хватам се за сламчице избледелих обриса

Нејасно трепере облици као сећања,

и само уз капију као кармином нацртан,

стоји прислоњен мој црвени бицикл.

Носио ме је километрима смеха,

ка пољупцима - пупољцима на мосту.

И сваки пад с њега био је заиста лет

над прашњавим путем,

током кога би девојчица порасла

толико да више није уживала

у причи о прозаичној Хајди на селу.

У подневној светлости Теслине улице

разгорео се жижак изгубљене мисли и задрхтао је дан.

Не упрвљам више овом јавом тако сама и привезана

катанцем уз ограду, док из одшкринутог сећања свиће

у крајичак усана заденут очев осмех из оног дана

кад донео ми је црвени бицикл.

ЛАЖНИ УГРИЗ

Сећаш се причали смо о љубави Ахматове и Модиљанија

и о илузији увијеној у огртач љубави.

Држао си мале кокос куглице које волимо

а путања твог погледа извлачила ме из безобличне густе масе

и као Амедеов женски акт будила ме из капи боје.

Шуштала је хартијица из које

си немарно расипао кокос

и видела сам у тим мрвама расуте неке тренутке,

успут изгубљене мисли и грудвице немира

старих еденских вртова.

А сласти отопљених куглица

отапају и зимско окно, па затрепере кровови под капом града.

Видим у тренутку париску вреву,

запече ме жар очију Ахматове

и заљуљају акорди њене страсти.

Ти само подигнеш прсте са прагова гитаре

и ослободиш ме свих оштрих ивица ван простора тишине,

док лажним угризом скупљаш кокосове мрвице са доње усне...

pixabay

У РИТУ

Кад притисне небо и замирише олуја

дозвала бих те да се опет отиснемо пут Ковиљског рита

у меандре аде, рукавце и баре

у мозаик ушушканих шевара, ливада и шума

у Тиквару да облак дирамо са осматрачнице за птице,

и поделимо тајну са црном родом и орлом белорепаном.

Да у речној шуми под белом бадемастом врбом и црном тополом

не пропустим прилику да воденим орашком, цветним локвањем и

мочварним каћунком, умијем нам врела недра.

А онда наставимо да откривамо тајне рукавце,

провлачећи се под крошњама потопљених стабала у лаганом ритму,

док мангове и дивље врбе сужавају видик и воде нас све дубље

у чаролије замочвареног рита, где време стоји и мирише на вечност.

И док само пар лабудова и чапљи ослушкују веслање и додире наших тела

ми зачарани постајемо и сужњи и богови и аласи мира и лепоте.

Сем наших била, само још коњи жестином дижу водени облак

спуштајући се у галопу са долме и тада хватајући се за гриве,

заједно зајездимо рукавцем ка рајској обали у мит.

ОД СТРАЖИЛОВА ДО ЧЕРАТА

Сигурно је још давна молитва

да уместо крви, земљом потече вино,

учинила да Капела Светој Госпи од мира

благосовом умилостиви небо

и чокоте распе по брежуљцима

меке земље карловачких скута,

а под њима ушушка лагуме

с врчевима божанског нектра.

Над Дунавом од тада се стално

гомилају облаци који рађају чуда.

У њима плове стада и пастири,

свети оци и песници,

сви омамљени земаљским соком,

речима и звонима под бескрајним сводом

у потрази за вечним блаженством.

И Фрушка шапуће о виноградима

на земљи и оним небеским

у које је Душко дошао да помогне Бранку

да орезује племениту лозу српске поезије.

Из златних кладенаца

полетеле су миле песме и миле тице.

Блесак мисли и призори из сна

сливали су се ту као вино низ непца у врчеве речи

и текли не марећи за звиждук небеса,

распоред сазвежђа и намрштених облака.

И данас се смеше и довикују,

шапућу и ругају земаљској пролазности

Бранко и Душко, делећи из пуних нарамака

једре гроздове и пелцере младица.

И након великог спремања,

остала је хартија за фишеке

у којима ће свако понети златна зрна,

док ветар разноси мелодију риме

уз смешак увијен у чудесну свилу лепоте и сете

између Стражилова и Черетске падине,

где лебде небески чокоти.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: