|
|
IZA FASADE KAPITALIZMA ISTINA SE TEŠKO PROBIJA | Gordana Popović | |
| |
detalj slike: pinterest.com
NOVA NORMALNOST: DIVNA VUKSANOVIĆ, filozof medija
Iza fasade kapitalizma istina se teško probija
Osećam razne pokušaje „otmice” i disciplinovanja tela, njegovu izolaciju, i naporedo s tim – porobljavanje duha putem izazivanja straha, individualnih i kolektivnih paranoja
(Foto: Dragana Draganović)
Mnogi se slažu da je u okolnostima u kojima živimo već mesecima, u takozvanoj novoj normalnosti (izraz koji mnoge iritira), najviše pogođena kultura. Otkazivanje ili odlaganje mnogih manifestacija i nemogućnost da se nastupa pred brojnijom publikom, ukratko kultura na kašičicu, navela je mnoge da se javno zapitaju da li je boravak u pozorišnoj ili koncertnoj dvorani opasniji od boravka u javnom prevozu, supermarketu ili kafani. Da ne govorimo i o opštijim pitanjima – osećanju da nam je neko ukrao život, oteo slobodu, dok u nedostatku jasnih činjenica cvetaju teorije zavere... U seriji razgovora prenosimo šta o svemu ovome kažu umetnici i poslenici kulture. "U slučaju nove normalnosti, reč je o globalnim procesima „normalizovanja”, standardrizovanja i disciplinovanja (naravno, represivnog) ljudi, isključivo u svrhu akumuliranja kapitala, daljeg produbljivanja klasnih razlika i tlačenja na svim nivoima društvenog i političkog života"Divna Vuksanović, redovni profesor estetike i filozofije medija na Fakultetu dramskih umetnosti, kaže da smo je upravo zatekli u razmišljanjima na temu tzv. nove normalnosti, u trenutku dok koncipira uvodno izlaganje za naučni skup koji će biti održan krajem godine na Fakultetu savremenih umetnosti (FSU) u Beogradu, pod nazivom: „Umetnost, mediji, komunikacije: novi pristupi, nove paradigme.” Tema njenog izlaganja naslovljena je u duhu našeg pitanja i glasi: „Nova normalnost: bez kulture, umetnosti, komunikacija”. Ističe da bi tome dodala – i bez istinskog obrazovanja, odgovarajuće zdravstvene zaštite, kao i humanističkih ideala. Kada kaže humanizam, misli, pritom, na revolucionarni humanizam, onako kako ga je definisao Luj Altiser davne 1964. godine. – Istovremeno, pojmovna sintagma nova normalnost demonstrira ideju da je „normalnost”, istorijski i politički gledano, promenljiva kategorija i da je, očevidno, konstrukt koji se nameće stvarnosti, kako bi se upravljalo ponašanjem kako pojedinca tako i čitave društvene zajednice. U slučaju nove normalnosti, reč je o globalnim procesima „normalizovanja”, standardizovanja i disciplinovanja (naravno, represivnog) ljudi, isključivo u svrhu akumuliranja kapitala, daljeg produbljivanja klasnih razlika i tlačenja na svim nivoima društvenog i političkog života; a „disciplinovanje” je, fukoovskim jezikom rečeno, institucionalizovano i odvija se u zatvorima, školama, bolnicama, vojsci. Osim porobljenog rada i navodne brige o zdravlju, a na temelju grubog kršenja osnovnih ljudskih prava, pred našim očima odigravaju se procesi implementiranja tzv. nekropolitika (Mbembe), kao suprotnost, ili krajnji ishod Fukoovog koncepta biopolitičkih igara moći – kaže Divna Vuksanović. Koliko je nova situacija uticala na vaš profesionalni život? Ipak ste održavali tribine, seminare, objavili knjige? Profesionalni život je mnogo trpeo i trpi, jer je životu, kulturi, nauci, umetnosti, pa i profesiji (profesura) oduzet dijalog, ionako već prilično oskudan. Nijedan maskenbal, niti onlajn projekti, zapravo ne mogu zameniti dijalog koji, da parafraziram mog dragog profesora Đuru Šušnjića, podrazumeva neposredni kontakt i ravnopravnost u razmeni ideja, što vodi ka istini. Od Sokratovog vremena naovamo, nijedno podučavanje koje nije zasnovano na razgovoru ravnopravnih, ne doprinosi potrazi za istinom. U eri tzv. postistine, globalni mediji postaju propovedaonice, puka sredstva propagande, a digitalizovano obrazovanje i kultura, jeftina zamena za istinski dijalog koji je nekada bio osnova naše kulture. Što se pisanja tiče, teško je slobodno misliti u ropstvu. Pa ipak… A na ličnom planu? Da li se ponekad osećate kao da vam je neko ukrao život? Ne osećam krađu života već razne pokušaje „otmice” i disciplinovanja tela – njegovu izolaciju (karantin, fzička distanca, maske i rukavice, kontrola seksualnog života, pa čak i govora i pevanja…), nadziranje i kažnjavanje (Fuko), i naporedo s tim – porobljavanje duha putem izazivanja straha, individualnih i kolektivnih paranoja. Poput napada vanzemaljaca, asteroida, i tome slično. Čak je i priroda, koja nalik na umetnosti i socijalne kontakte poseduje veliku moć isceljenja, u jednom trenutku proglašena „bioteroristom”. Sloboda mišljenja kao odgovornost za mene je onaj koncept normalnosti koji priznajem i prihvatam. „Otimanje slobode” je možda i najbolnija tema u svemu ovome? Ovo vreme direktno pokazuje koliko je ljudima važna sloboda. Nekima je ona prostor za samoostvarenje, dok je za druge manje bitna u odnosu na ostale vrednosti. Za mene, posle reči sloboda ne stoji nijedno „ali”, jer čovekov život ne bi trebalo da bude sveden na biologiju i puko preživljavanje. Već to je dovoljan signal, koji najviše osećaju najsiromašniji, da smo odavno u ropstvu, samo što je kovid 19 na neki način pomogao da se pitanje porobljavanja radikalizuje, pa samim tim i jasnije vidi. Istovremeno, namnožilo se i mnogo teorija zavera koje jedni šire, drugi ih se užasavaju, dok treći samo vrte glavom i ne znaju šta da misle? Izraz „teorija zavere” pogrešan je, jer je nešto ili zavera ili nije. Zavereničke „teorije” su, ustvari, etikete, odnosno mnjenja (doxa), a ona su ne-mišljenje koje je zasnovano na nepreispitanim uverenjima… Manje-više svi praktikujemo takva mnjenja, posebno onda kada ne raspolažemo činjenicama, ali kada se ona sistemski, odnosno medijski proizvode, onda je reč o manipulisanju, dezinformisanju, lažnim vestima i operacijama s ciljem da se protivnik dezavuiše ili čak uništi. Živimo u vremenu informatičkih ratova, u čijoj osnovi stoji krupni kapital, pri čemu su tri najrazvijenije industrije, globalno uzevši, vojna, farmakološka i medijska. Iza fasade kapitalizma istina se pak teško probija.
|