детаљ слике: pinterest.com

НОВА НОРМАЛНОСТ: ДИВНА ВУКСАНОВИЋ, филозоф медија

Иза фасаде капитализма истина се тешко пробија

Осећам разне покушаје „отмице” и дисциплиновања тела, његову изолацију, и напоредо с тим – поробљавање духа путем изазивања страха, индивидуалних и колективних параноја

(Фото: Драгана Драгановић)

Многи се слажу да је у околностима у којима живимо већ месецима, у такозваној новој нормалности (израз који многе иритира), највише погођена култура. Отказивање или одлагање многих манифестација и немогућност да се наступа пред бројнијом публиком, укратко култура на кашичицу, навела је многе да се јавно запитају да ли је боравак у позоришној или концертној дворани опаснији од боравка у јавном превозу, супермаркету или кафани. Да не говоримо и о општијим питањима – осећању да нам је неко украо живот, отео слободу, док у недостатку јасних чињеница цветају теорије завере... У серији разговора преносимо шта о свему овоме кажу уметници и посленици културе.

"У случају нове нормалности, реч је о глобалним процесима „нормализовања”, стандардризовања и дисциплиновања (наравно, репресивног) људи, искључиво у сврху акумулирања капитала, даљег продубљивања класних разлика и тлачења на свим нивоима друштвеног и политичког живота"

Дивна Вуксановић, редовни професор естетике и филозофије медија на Факултету драмских уметности, каже да смо је управо затекли у размишљањима на тему тзв. нове нормалности, у тренутку док конципира уводно излагање за научни скуп који ће бити одржан крајем године на Факултету савремених уметности (ФСУ) у Београду, под називом: „Уметност, медији, комуникације: нови приступи, нове парадигме.” Тема њеног излагања насловљена је у духу нашег питања и гласи: „Нова нормалност: без културе, уметности, комуникација”. Истиче да би томе додала – и без истинског образовања, одговарајуће здравствене заштите, као и хуманистичких идеала. Када каже хуманизам, мисли, притом, на револуционарни хуманизам, онако како га је дефинисао Луј Алтисер давне 1964. године.

– Истовремено, појмовна синтагма нова нормалност демонстрира идеју да је „нормалност”, историјски и политички гледано, променљива категорија и да је, очевидно, конструкт који се намеће стварности, како би се управљало понашањем како појединца тако и читаве друштвене заједнице. У случају нове нормалности, реч је о глобалним процесима „нормализовања”, стандардизовања и дисциплиновања (наравно, репресивног) људи, искључиво у сврху акумулирања капитала, даљег продубљивања класних разлика и тлачења на свим нивоима друштвеног и политичког живота; а „дисциплиновање” је, фукоовским језиком речено, институционализовано и одвија се у затворима, школама, болницама, војсци. Осим поробљеног рада и наводне бриге о здрављу, а на темељу грубог кршења основних људских права, пред нашим очима одигравају се процеси имплементирања тзв. некрополитика (Мбембе), као супротност, или крајњи исход Фукоовог концепта биополитичких игара моћи – каже Дивна Вуксановић.

Колико је нова ситуација утицала на ваш професионални живот? Ипак сте одржавали трибине, семинаре, објавили књиге?

Професионални живот је много трпео и трпи, јер је животу, култури, науци, уметности, па и професији (професура) одузет дијалог, ионако већ прилично оскудан. Ниједан маскенбал, нити онлајн пројекти, заправо не могу заменити дијалог који, да парафразирам мог драгог професора Ђуру Шушњића, подразумева непосредни контакт и равноправност у размени идеја, што води ка истини. Од Сократовог времена наовамо, ниједно подучавање које није засновано на разговору равноправних, не доприноси потрази за истином. У ери тзв. постистине, глобални медији постају проповедаонице, пука средства пропаганде, а дигитализовано образовање и култура, јефтина замена за истински дијалог који је некада био основа наше културе. Што се писања тиче, тешко је слободно мислити у ропству. Па ипак…

А на личном плану? Да ли се понекад осећате као да вам је неко украо живот?

Не осећам крађу живота већ разне покушаје „отмице” и дисциплиновања тела – његову изолацију (карантин, фзичка дистанца, маске и рукавице, контрола сексуалног живота, па чак и говора и певања…), надзирање и кажњавање (Фуко), и напоредо с тим – поробљавање духа путем изазивања страха, индивидуалних и колективних параноја. Попут напада ванземаљаца, астероида, и томе слично. Чак је и природа, која налик на уметности и социјалне контакте поседује велику моћ исцељења, у једном тренутку проглашена „биотерористом”. Слобода мишљења као одговорност за мене је онај концепт нормалности који признајем и прихватам.

„Отимање слободе” је можда и најболнија тема у свему овоме?

Ово време директно показује колико је људима важна слобода. Некима је она простор за самоостварење, док је за друге мање битна у односу на остале вредности. За мене, после речи слобода не стоји ниједно „али”, јер човеков живот не би требало да буде сведен на биологију и пуко преживљавање. Већ то је довољан сигнал, који највише осећају најсиромашнији, да смо одавно у ропству, само што је ковид 19 на неки начин помогао да се питање поробљавања радикализује, па самим тим и јасније види.

Истовремено, намножило се и много теорија завера које једни шире, други их се ужасавају, док трећи само врте главом и не знају шта да мисле?

Израз „теорија завере” погрешан је, јер је нешто или завера или није. Завереничке „теорије” су, уствари, етикете, односно мњења (doxa), а она су не-мишљење које је засновано на непреиспитаним уверењима… Мање-више сви практикујемо таква мњења, посебно онда када не располажемо чињеницама, али када се она системски, односно медијски производе, онда је реч о манипулисању, дезинформисању, лажним вестима и операцијама с циљем да се противник дезавуише или чак уништи. Живимо у времену информатичких ратова, у чијој основи стоји крупни капитал, при чему су три најразвијеније индустрије, глобално узевши, војна, фармаколошка и медијска. Иза фасаде капитализма истина се пак тешко пробија.

Извор: ПОЛИТИКА

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: