detalj slike: pixabay

NAOD

Niko nije ni primetio kad je ušao u razred. Oborene glave zaputio se prema poslednjoj klupi.

Bio je to dečak lepo razvijen, pristojno obučen, i ničim se nije odvajao od drugih.

Četiri razreda je završio u selu pod planinom i sad je došao u palanku kod ujaka i ujne koji nisu imali dece. Oni sa ga kao svojega prihvatili. Obukli, opremili za školu u gradu.

Razredna nas je prozivala redom i mi smo kazivali svoja imena.

Došao je red na njega. Ustao je i izgovorio svoje ime.

„Naod B.“

Kroz učionicu se zaori smeh.

Rzala su gradska đečina kao magarad.

Tome je doprinela i razredna.

„Kakvo je to ime Naod? Ko ti ga dade?“

„Kum po đedu“ – rekao je momčić, i pocrvenevši seo na svoje mesto.

Nije prestajao da se stidi.

Radio je sa svojima u polju, tovario balvane, te je bio mnogo snažniji od drugih, ali mu nikad  nije palo na pamet da nekog povredi ili da se potuče.

Učio je onako. A videlo se da može i više i bolje. Kao da ga je bilo sram da se sa štreberima nadgornjava.

Naod se nikad nije javljao. Odgovarao bi samo kad bi ga prozvali.

Ali, pismeni i kontrolni su mu bili među najboljima.

Trećeg dana do njega je seo Pero M.,dečak  iz dobre kuće, koji mu je postao najbolji drug. I od tada se nisu razdvajali.

Kad smo ušli u magareće godine i kad su devojčicama počele rasti grudi, Naod je postao još stidljiviji.

Jedan iz Posran Potoka doneo je u školu „Čik“, novinu koja je prva objavljivala golotinju, i svi se oko njega okupiše. Naod je izašao iz učionice.

„Uteče Naod!“ – viknuo je dvostruki ponavljač iz Posran Potoka i krenuo na silu da ga vrati. Dođe ubrzo, sam i prestrašen.

„Ala je jak ovaj Naod, imade mi ruku slomit!“

Dopadao se devojkama: miran, tih, povučen, uvek uredan i tačan. Ali, nijedna se nije usudila da mu priđe. Tad još to nije bilo uobičajeno.

Stigla je uredba jedne godine da svi učenici moraju imati plave bluze, a učenice kecelje. Kao i sve uredbe, i tu su samo nekolike štreberke poštovale. I Naod.

 Ostali su se prema tom naređenju sa prezirom odnosili.

Počeli smo nositi duge kose, čak se pojavio i jedan razdrndani fića, kojim su četvorica momaka dolazili u školu i parkirali se pokraj profesorskih auta.

Naod i Pero su šetali korzoom uvek zajedno i uvek su imali neku zajedničku temu za priču.

A onda je stiglo vreme da se krene put velikih gradova na fakultete.

 U varoš pod planinom sam retko navraćao.

 Među pratiocima na internetu našao sam i Perovo ime.

 Kad sam sledeći put došao u zavičaj, potražio sam Pera.

 Našli smo se, posle četrdeset godina, na mestu gde smo se poslednji put videli. Pero je prvi put bio sam, bez Naoda.

 Pričao mi je o sudbinama ljudi iz razreda, odavno sedih, zašlih u sedmu deceniju. Naoda nije pominjao.

„A Naod?“

„Naod se ubio. Pucao je sebi u glavu.“

„Kako, pobogu?“

„Završio je školu na vreme i opštinska vlast je odlučila da sve fakultetski obrazovane ljude koji su bili na birou zaposli. Naoda su primili u sud. Onda se oženio. Dobio decu. Počele su da stižu svakakve prljavštine u kasabu. Pojavili su se prevaranti, biznismeni, tajkuni, narko bosovi, i sve što uz to ide. Raspadala se usmrđena  lešina titoizma. Došle su i nekakve divlje banke. Ljudi su podizali kredite, a onda davali pare na kamatu za prljave poslove. Počele su prevare .Naod je išao svakoga jutra u kacnelariju, radio svoj posao, trudio se da ga taj izopačeni svet ne dodiruje. Ali su ga se setili... Kad više nije bilo nikoga koga bi mogli prevariti... ’Ajde da probamo kod Naoda, on ima sigurnu platu.’ Počeli su da dolaze kod njega akovski prevaranti sa tužnim pričama o bolesnoj deci, o smrtnim slučajevima u familiji… Njega je bilo stid da ih odbije.

Tražili su da im bude žirant prilikom podizanja kredita. I on je pristajao – na prvi, drugi, treći, četvrti kredit…Uzimali su kredite i ni na kraj pameti im nije bilo da ih vrate…Naod ko Naod… U početku je vraćao, ali jednoga dana kad je hteo da podigne platu, čitava je bila blokirana…Otišao je u šumu i ubio se. Vidiš ovu devojčicu što prođe…To je njegova ćerka.“

PODELITE OVAJ TEKST NA: