детаљ слике: pixabay

НАОД

Нико није ни приметио кад је ушао у разред. Оборене главе запутио се према последњој клупи.

Био је то дечак лепо развијен, пристојно обучен, и ничим се није одвајао од других.

Четири разреда је завршио у селу под планином и сад је дошао у паланку код ујака и ујне који нису имали деце. Они са га као својега прихватили. Обукли, опремили за школу у граду.

Разредна нас је прозивала редом и ми смо казивали своја имена.

Дошао је ред на њега. Устао је и изговорио своје име.

„Наод Б.“

Кроз учионицу се заори смех.

Рзала су градска ђечина као магарад.

Томе је допринела и разредна.

„Какво је то име Наод? Ко ти га даде?“

„Кум по ђеду“ – рекао је момчић, и поцрвеневши сео на своје место.

Није престајао да се стиди.

Радио је са својима у пољу, товарио балване, те је био много снажнији од других, али му никад  није пало на памет да неког повреди или да се потуче.

Учио је онако. А видело се да може и више и боље. Као да га је било срам да се са штреберима надгорњава.

Наод се никад није јављао. Одговарао би само кад би га прозвали.

Али, писмени и контролни су му били међу најбољима.

Трећег дана до њега је сео Перо М.,дечак  из добре куће, који му је постао најбољи друг. И од тада се нису раздвајали.

Кад смо ушли у магареће године и кад су девојчицама почеле расти груди, Наод је постао још стидљивији.

Један из Посран Потока донео је у школу „Чик“, новину која је прва објављивала голотињу, и сви се око њега окупише. Наод је изашао из учионице.

„Утече Наод!“ – викнуо је двоструки понављач из Посран Потока и кренуо на силу да га врати. Дође убрзо, сам и престрашен.

„Ала је јак овај Наод, имаде ми руку сломит!“

Допадао се девојкама: миран, тих, повучен, увек уредан и тачан. Али, ниједна се није усудила да му приђе. Тад још то није било уобичајено.

Стигла је уредба једне године да сви ученици морају имати плаве блузе, а ученице кецеље. Као и све уредбе, и ту су само неколике штреберке поштовале. И Наод.

 Остали су се према том наређењу са презиром односили.

Почели смо носити дуге косе, чак се појавио и један раздрндани фића, којим су четворица момака долазили у школу и паркирали се покрај професорских аута.

Наод и Перо су шетали корзоом увек заједно и увек су имали неку заједничку тему за причу.

А онда је стигло време да се крене пут великих градова на факултете.

 У варош под планином сам ретко навраћао.

 Међу пратиоцима на интернету нашао сам и Перово име.

 Кад сам следећи пут дошао у завичај, потражио сам Пера.

 Нашли смо се, после четрдесет година, на месту где смо се последњи пут видели. Перо је први пут био сам, без Наода.

 Причао ми је о судбинама људи из разреда, одавно седих, зашлих у седму деценију. Наода није помињао.

„А Наод?“

„Наод се убио. Пуцао је себи у главу.“

„Како, побогу?“

„Завршио је школу на време и општинска власт је одлучила да све факултетски образоване људе који су били на бироу запосли. Наода су примили у суд. Онда се оженио. Добио децу. Почеле су да стижу свакакве прљавштине у касабу. Појавили су се преваранти, бизнисмени, тајкуни, нарко босови, и све што уз то иде. Распадала се усмрђена  лешина титоизма. Дошле су и некакве дивље банке. Људи су подизали кредите, а онда давали паре на камату за прљаве послове. Почеле су преваре .Наод је ишао свакога јутра у кацнеларију, радио свој посао, трудио се да га тај изопачени свет не додирује. Али су га се сетили... Кад више није било никога кога би могли преварити... ’Ајде да пробамо код Наода, он има сигурну плату.’ Почели су да долазе код њега аковски преваранти са тужним причама о болесној деци, о смртним случајевима у фамилији… Њега је било стид да их одбије.

Тражили су да им буде жирант приликом подизања кредита. И он је пристајaо – на први, други, трећи, четврти кредит…Узимали су кредите и ни на крај памети им није било да их врате…Наод ко Наод… У почетку је враћао, али једнога дана кад је хтео да подигне плату, читава је била блокирана…Отишао је у шуму и убио се. Видиш ову девојчицу што прође…То је његова ћерка.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: