Odlomak iz Soraba u vanvremenu
Verica Žugić
-Kako se oseća ili treba da se oseća izdan čovek? Gde se traži i nalazi uteha? Da li je to samo vrzino kolo gde uzalud tražiš uzrok i posledicu? Nameću se pitanja, a odgovori ne mogu umiriti dušu. Za sve što doživiš, kažu, sam si kriv. Ima istine u tome! Pa ipak, rasporedi li se ta krivica ravnomerno, da svakom zapadne njegov deo? To je već malo teže. Kao što nema kazne za svaki postupak, tako se nekad tas zaljulja i teg dupli sjuri na kantar duše i grižu savesti ubaci k'o džak uglja u čoveka, da se sve iznutra zacrni i zagadi za dugo vremena. Srećan li je onaj rođen bez savesti, ili proklet?
Razmišljajući da li je izdan ili je sam izdajnik, u misli mu je samo dolazilo-dupla izdaja… A utroba da se raspadne! Gori, tutnji sve u njemu, a grlo se steže. Čak i suze oseća da naviru, ali neće to dozvoliti, bar se neće ponižavati. Oseća kako iznutra, negde duboko, tinja bol. Bol kojiseče, pritiska. Drži ruku na grudima i pokušava da udahne.Pući će, čini mu se. Obrazi gore, duša plamti…
-Priđeš li vatri, gorećeš; led te može zalediti, a i ti njega otopiti, ali probaj da ga svojom energijom oblikuješ; ne leti na krilima vetra, ako se bojiš pada, ali ako sve propustiš- nisi ni živeo... A gde sam ja sada u svemu tome? Bože, samotebe želim da sam dostojan i tebi se zavetujem! Kad iskušenja postanju prejaka, daj mi snage da ih izbegnem! Nek' molitva bude moj štit, tvoje ime na usnama mač kojim se branim...
Prevrtalo se svašta po glavi ovog čoveka tih dana, videlo se da teške muke muči. Provlačio je ruku kroz kosu, zadržavajući vlasi u pesnici koja se stezala, kao i cela mimika lica. Grčilo se lice, obrve spuštale. Ljudeskara se našla na kolenima, gušeći sama sebe mukom i patnjom duše, jedući sam svoju ljušturu iznutra.
Da nema te teskobe, da nema toga osećaja gušenja, da se bar može nadisati i reći – nek' moji postupci budu i moj sudija, moja kazna i zasluga…Ovako, pritiska ga sumnja i razdire. Iste misli neprestano prevrće po glavi.
Kukavica sam, slabić- govori sebi. Sam sa sobom bitku vodi i ne sme da pita ima li istine u tome. A kakav odgovor da očekuje? Šta sam tačno čuo, pita se? Dovoljno, rekao bi. Ili ipak nedovoljno… Prenaglio ili ni svojim ušima da ne veruje. Kad bi mogao sve da zanemari, lakše bi mu bilo. Danima se nije skrasio, jurcao, lovio... Nikog primio k sebi otada. Već svi oko njega primećuju promenu, sklanjaju mu se, ne smeju ništa da pitaju. U glavi mu lom, misli se roje, k'o oblak oko glave da se stvorio. Čini mu se da svi već znaju za njegovu muku, prosto im čita u pogledima sažaljenje.
Spakova se i odjaha sa pratnjom na lovište na Tamnavi, ne bi li i nju sreo, ali se ni ona ne pojavi. Dozivao, stao i vrištao, zalud. Onda se pružio po travi, zatvorio oči i poželeo da ga nema. Izbegao je celu pratnju, pa i dragog Dimitrija, da bi sam ovde došao. Kad ni s njim nije mogao o tome-sa kim bi mogao? Ali svako ima u svojim dubinama pothranjene stvari, koje ni sa kim ne bi delio. Teretu moj, oblikuj me, nauči me da se saživim i da te nosim dostojanstveno-mrmljao je. Otvori oči- nebo je bilo zagasito plavo. Neki topao vetrić, kao šapat, pruži mu se preko lica. Ma, ona je! Ali nikoga ne vide… Kao uklet, sam na svetu, ne mogu biti usamljeniji, pomisli. Zatvori ponovo oči da je dozove u snu ili u javi...Odnekle mu samo u glavi dođe deo iz poslanice. Kako i zašto, nije znao, ali te reči su uporno navirale:
‚‚Znam dela tvoja da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih. Jer govoriš: bogat sam i obogatio sam se, i ništa mi ne treba, a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slep, i nag.‚‚
Suze mu se krenuše slivati. Zadnji, najzadnji i najbedniji na ovom svetu! Samosažaljenje potapa. Utom se začu neki zvuk - nežan i opojan, kao da neki šumski pan zasvira ne bi li hipnotisao celu šumu.
Šta se to dešava? Oči nije mogao da otvori, kao da ih suze čvrsto zatvoriše. Težina u telu prikova ga za travu. Hladan znoj i strah mu stresoše telo. Ko zakovan i raspet za livadu, pomišlja- nisu čiste sile, a ne može ni da se prekrsti. Težina se poče polako prenositi ka licu. Možda ovako izgleda sudnji čas- i to mu prođe kroz glavu.
Oseti blago golicanje, kao grančica bagrema da mu šara po licu. To mu snagu opusti, iako su mu oči ostale zatvorene, a ruke i noge nepokretne. Ponovo postade svestan teretana telu. Oseti kako neko otkopčava bagrenicu . Nečiste sile, Svedržitelju dragi! Čekao je samo da mu neko ili nešto preseče vratne žile! Reč da izusti nije mogao. Još jače stisnu očne kapke, pa poče molitvu u sebi da ponavlja, trudeći se da ga zaokupi da druga misao ne bude prisutna. Tad oseti da se tle pomera i vrti sve jače, kao da se zemlja htela u visinu čitava izmestiti. Brdo se, začas, u čigru pretvori…
-Tako znači kraj izgleda! Ovako grešan ni za spasenje sopstveno se nisam potrudio- te misli su mu jedino bile u svesti dok je ponavljao molitvu kao mantru. Već narednog trenutka oseti da se sve smiruje i staje. Kao kad stisne grč, pa olakšanje donese njegovo popuštanje, prosto oseti toplinu u telu. Tada, kao šapat, prelete mu nežan dodir po usnama. Usta su mu se nehotice otvarala dok mu je neko prst prevlačio po njima. Napregnu se, ali i dalje njegovo telo nije slušalo. Kako su usne reagovale na dodir a sam ni usne ni jezik nije mogao pokretati? Da je hteo da vikne, iz grudi mu ni zvuk ne bi izašao! Kao okamenjen da je… Oseti dodir po obrazu, vratu…Jači trzaj i začu zvuk cepanja tkanine. Više ni slutio nije šta ga čeka. Na licu je već kraj samog nosa i usana osećao dah, nečije prisustvo, kao da se neko ili nešto spušta na travu, skroz do njega. Opet dodir oseti po kapcima, obrvama, nežan, ali odlučan. Spoznaja da ih može otvoriti preseče ga preko stomaka, kao i poljubac koji oseti na usnama.
Ipak ju je dozvao! Šta li je- žena ili đavolica! Ruke i noge nije osećao, ali mu je dozvolila bar da je gleda. Bagrenica mu beše pocepana, prvo puce negde odletelo, a njena duga kosa mu je padala po golim grudima. Smrt ili žena ovakva, nije daleko jedno od drugog. Ležala je na njemu, blago se migoljeći po njegovom nepokretnom telu. Nije progovarala, a on i da je mogao, ne bi znao šta da kaže. Tako nešto u svom životu nije doživeo. Mogao je imati ženu kakvu bi poželeo, iako osim sa svojom, odnose nije imao sa drugom od ženidbe. Sama pomisao na ženu stvori mu grč na licu i podseti na muku u duši. U tom trenutku poželi da nije sputan i da se preda ovoj ženi svakim atomom svoje muškosti…Kao da to oseti, crvenokosa ga zajaši, zabaci kosu i razotkri svu svoju tananost i putenost kože koja se nazirala pod tankom košuljom. Povuče njegovu šaku, i on kao glina postade u njenim rukama. Šetala je njegovom rukom po svom telu. Bradavice se podigoše kao suncokreti prema suncu, čitava se otvori pred njim, kao cvet. Pokuša da se pridigne, ali nije mogao. Zar će sve vreme biti u ovom položaju? Zar da ne učestvuje čitavim bićem u lepoti koja ga je snašla? Osetio je kako mu krv udara u lice. Ona mu skide košuljče, pa mu ga nežno stavi pod glavu. Ležao je na travi, nije bilo potrebe za tim, kao da ga je za nijansu pridigla tako, možda samo da bi mu svoje bujne grudi zalepila za lice. Poželi da zadrži ruku na njima, da ih čitave izmiluje, ali ona je prstima lutala dalje, spuštala je ruku prema stomaku- a onda mu sede na dlan, a drugu šaku stavi na svoje lice i krenu da je gricka, liže, nežno se meškoljeći. U trenutku njenog polu krika, on oseti da je oslobođen - okrenu je sebi i silovito uđe u nju. Toliku želju nije dotad spoznao, niti je bio spreman za toliko zadovoljstva. Čitavim telom, i spolja i iznutra, razlivala se dosad neslućena milina, dugotrajni drhtaji pomešani sa još živom žudnjom.
Blaga letnja kišica poče da prska po golim telima. Zar žensko telo može biti tako podatno i puno želje? Zar ovako nešto čovek i žena zajedno mogu okusiti? Za tako nešto, Stefan, kralj srpski, nije znao.
-Rekla sam ti da ćeš se vratiti.
To su bile prvi reči koje je izgovorila sigurnim, zadovoljnim glasom. On i tad ništa ne reče. Zaroni lice u njenu kosu boje rasplamsale vatre, u nameri da mu ne vidi suze. Ovo oslobođenje mu donese neku novu energiju u telu i istovremeno opuštanje. Htede da ustane, ali ona ga privuče pod sebe, k'o perce. Prebaci butinu preko njegovog zbog šoka ukočenog tela, i ostade naslonjena na njemu, lica priljubljenog na njegove grudi. Iskreno, u tom trenutku ni on nije želeo da se pomeri. Osećao je neku nelagodu, tako go i sputan, sa ženom koja dominira i upravlja sa njim. Pa ipak, miris bagrema i nežan zvuk svirale ga je uspavljivao. Koliko su dugo ostali na tom mestu, nije znao.
