Одломак из Сораба у ванвремену
Верица Жугић
-Како се осећа или треба да се осећа издан човек? Где се тражи и налази утеха? Да ли је то само врзино коло где узалуд тражиш узрок и последицу? Намећу се питања, а одговори не могу умирити душу. За све што доживиш, кажу, сам си крив. Има истине у томе! Па ипак, распореди ли се та кривица равномерно, да сваком западне његов део? То је већ мало теже. Као што нема казне за сваки поступак, тако се некад тас заљуља и тег дупли сјури на кантар душе и грижу савести убаци к'о џак угља у човека, да се све изнутра зацрни и загади за дуго времена. Срећан ли је онај рођен без савести, или проклет?
Размишљајући да ли је издан или је сам издајник, у мисли му је само долазило-дупла издаја… А утроба да се распадне! Гори, тутњи све у њему, а грло се стеже. Чак и сузе осећа да навиру, али неће то дозволити, бар се неће понижавати. Осећа како изнутра, негде дубоко, тиња бол. Бол којисече, притиска. Држи руку на грудима и покушава да удахне.Пући ће, чини му се. Образи горе, душа пламти…
-Приђеш ли ватри, горећеш; лед те може заледити, а и ти њега отопити, али пробај да га својом енергијом обликујеш; не лети на крилима ветра, ако се бојиш пада, али ако све пропустиш- ниси ни живео... А где сам ја сада у свему томе? Боже, самотебе желим да сам достојан и теби се заветујем! Кад искушења постању прејака, дај ми снаге да их избегнем! Нек' молитва буде мој штит, твоје име на уснама мач којим се браним...
Превртало се свашта по глави овог човека тих дана, видело се да тешке муке мучи. Провлачио је руку кроз косу, задржавајући власи у песници која се стезала, као и цела мимика лица. Грчило се лице, обрве спуштале. Људескара се нашла на коленима, гушећи сама себе муком и патњом душе, једући сам своју љуштуру изнутра.
Да нема те тескобе, да нема тога осећаја гушења, да се бар може надисати и рећи – нек' моји поступци буду и мој судија, моја казна и заслуга…Овако, притиска га сумња и раздире. Исте мисли непрестано преврће по глави.
Кукавица сам, слабић- говори себи. Сам са собом битку води и не сме да пита има ли истине у томе. А какав одговор да очекује? Шта сам тачно чуо, пита се? Довољно, рекао би. Или ипак недовољно… Пренаглио или ни својим ушима да не верује. Кад би могао све да занемари, лакше би му било. Данима се није скрасио, јурцао, ловио... Никог примио к себи отада. Већ сви око њега примећују промену, склањају му се, не смеју ништа да питају. У глави му лом, мисли се роје, к'о облак око главе да се створио. Чини му се да сви већ знају за његову муку, просто им чита у погледима сажаљење.
Спакова се и одјаха са пратњом на ловиште на Тамнави, не би ли и њу срео, али се ни она не појави. Дозивао, стао и вриштао, залуд. Онда се пружио по трави, затворио очи и пожелео да га нема. Избегао је целу пратњу, па и драгог Димитрија, да би сам овде дошао. Кад ни с њим није могао о томе-са ким би могао? Али свако има у својим дубинама потхрањене ствари, које ни са ким не би делио. Терету мој, обликуј ме, научи ме да се саживим и да те носим достојанствено-мрмљао је. Отвори очи- небо је било загасито плаво. Неки топао ветрић, као шапат, пружи му се преко лица. Ма, она је! Али никога не виде… Као уклет, сам на свету, не могу бити усамљенији, помисли. Затвори поново очи да је дозове у сну или у јави...Однекле му само у глави дође део из посланице. Како и зашто, није знао, али те речи су упорно навирале:
‚‚Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: богат сам и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг.‚‚
Сузе му се кренуше сливати. Задњи, најзадњи и најбеднији на овом свету! Самосажаљење потапа. Утом се зачу неки звук - нежан и опојан, као да неки шумски пан засвира не би ли хипнотисао целу шуму.
Шта се то дешава? Очи није могао да отвори, као да их сузе чврсто затворише. Тежина у телу прикова га за траву. Хладан зној и страх му стресоше тело. Ко закован и распет за ливаду, помишља- нису чисте силе, а не може ни да се прекрсти. Тежина се поче полако преносити ка лицу. Можда овако изгледа судњи час- и то му прође кроз главу.
Осети благо голицање, као гранчица багрема да му шара по лицу. То му снагу опусти, иако су му очи остале затворене, а руке и ноге непокретне. Поново постаде свестан теретана телу. Осети како неко откопчава багреницу . Нечисте силе, Сведржитељу драги! Чекао је само да му неко или нешто пресече вратне жиле! Реч да изусти није могао. Још јаче стисну очне капке, па поче молитву у себи да понавља, трудећи се да га заокупи да друга мисао не буде присутна. Тад осети да се тле помера и врти све јаче, као да се земља хтела у висину читава изместити. Брдо се, зачас, у чигру претвори…
-Тако значи крај изгледа! Овако грешан ни за спасење сопствено се нисам потрудио- те мисли су му једино биле у свести док је понављао молитву као мантру. Већ наредног тренутка осети да се све смирује и стаје. Као кад стисне грч, па олакшање донесе његово попуштање, просто осети топлину у телу. Тада, као шапат, прелете му нежан додир по уснама. Уста су му се нехотице отварала док му је неко прст превлачио по њима. Напрегну се, али и даље његово тело није слушало. Како су усне реаговале на додир а сам ни усне ни језик није могао покретати? Да је хтео да викне, из груди му ни звук не би изашао! Као окамењен да је… Осети додир по образу, врату…Јачи трзај и зачу звук цепања тканине. Више ни слутио није шта га чека. На лицу је већ крај самог носа и усана осећао дах, нечије присуство, као да се неко или нешто спушта на траву, скроз до њега. Опет додир осети по капцима, обрвама, нежан, али одлучан. Спознаја да их може отворити пресече га преко стомака, као и пољубац који осети на уснама.
Ипак ју је дозвао! Шта ли је- жена или ђаволица! Руке и ноге није осећао, али му је дозволила бар да је гледа. Багреница му беше поцепана, прво пуце негде одлетело, а њена дуга коса му је падала по голим грудима. Смрт или жена оваква, није далеко једно од другог. Лежала је на њему, благо се мигољећи по његовом непокретном телу. Није проговарала, а он и да је могао, не би знао шта да каже. Тако нешто у свом животу није доживео. Могао је имати жену какву би пожелео, иако осим са својом, односе није имао са другом од женидбе. Сама помисао на жену створи му грч на лицу и подсети на муку у души. У том тренутку пожели да није спутан и да се преда овој жени сваким атомом своје мушкости…Као да то осети, црвенокоса га зајаши, забаци косу и разоткри сву своју тананост и путеност коже која се назирала под танком кошуљом. Повуче његову шаку, и он као глина постаде у њеним рукама. Шетала је његовом руком по свом телу. Брадавице се подигоше као сунцокрети према сунцу, читава се отвори пред њим, као цвет. Покуша да се придигне, али није могао. Зар ће све време бити у овом положају? Зар да не учествује читавим бићем у лепоти која га је снашла? Осетио је како му крв удара у лице. Она му скиде кошуљче, па му га нежно стави под главу. Лежао је на трави, није било потребе за тим, као да га је за нијансу придигла тако, можда само да би му своје бујне груди залепила за лице. Пожели да задржи руку на њима, да их читаве измилује, али она је прстима лутала даље, спуштала је руку према стомаку- а онда му седе на длан, а другу шаку стави на своје лице и крену да је грицка, лиже, нежно се мешкољећи. У тренутку њеног полу крика, он осети да је ослобођен - окрену је себи и силовито уђе у њу. Толику жељу није дотад спознао, нити је био спреман за толико задовољства. Читавим телом, и споља и изнутра, разливала се досад неслућена милина, дуготрајни дрхтаји помешани са још живом жудњом.
Блага летња кишица поче да прска по голим телима. Зар женско тело може бити тако податно и пуно жеље? Зар овако нешто човек и жена заједно могу окусити? За тако нешто, Стефан, краљ српски, није знао.
-Рекла сам ти да ћеш се вратити.
То су биле први речи које је изговорила сигурним, задовољним гласом. Он и тад ништа не рече. Зарони лице у њену косу боје распламсале ватре, у намери да му не види сузе. Ово ослобођење му донесе неку нову енергију у телу и истовремено опуштање. Хтеде да устане, али она га привуче под себе, к'о перце. Пребаци бутину преко његовог због шока укоченог тела, и остаде наслоњена на њему, лица приљубљеног на његове груди. Искрено, у том тренутку ни он није желео да се помери. Осећао је неку нелагоду, тако го и спутан, са женом која доминира и управља са њим. Па ипак, мирис багрема и нежан звук свирале га је успављивао. Колико су дуго остали на том месту, није знао.
