...

Danica već tada nije bila stalno u Beogradu. Otišla je u Zagreb da dalje školuje svoj izvanredni glas kod slavnog pedagoga Lovrenčića kad je napunila 18. godina, po preporuci svog učitelja von Tuma. On je i druge najbolje srpske pevače plasirao u nemačke muzičke tokove. Ako nije bila tu, da li bi je uopšte spomenuli u novinskom članku? (Nije tu, ko se seća?) Verovatno je ipak došla i pokazala svoje lice i glas na audiciji, čim su je se setili i novinar je posebno pominje. Ali je bila over-qualified. Izuzeta iz konkurencije, u novinama, bez obrazloženja i prava na žalbu. Čoliću je preostalo samo da plače što takvi kalibri ne mogu da budu zaposleni u beogradskom Narodnom pozorištu.

U Beogradu, koji je 1929. postao jugoslovenska prestonica, bilo je već veoma mnogo stranaca. Inženjera, arhitekata, umetnika, pedagoga, profesora i ljudi od pera. Bilo je i puno prevaranata, koji su gledali da brzo uzmu neke pare, a da ništa ne ulože. Pismeni ili polupismeni, ali radoznali, inteligentni i inventivni pojedinci, kojih je u “zatucanom srpskom narodu” bilo mnogo više nego što smo navikli da verujemo, želeli su da od stranaca nauče nove podatke, umeća i perspektive. Tražili su da utole svoju glad za znanjima i odgovorima na razna naučna, filozofska i umetnička pitanja, koja su ih dugo mučila, a nisu to mogli u svojoj sredini. Mnogi od njih su za tili čas pokazali i britkost i inventivnost, i tako se polako stvorila jedna srpsko-internacionalna, intelektualna i umetnička elita, gde su dobrodošli bili svi koji su imali nešto da kažu.

Господар Јованова, Дорћол 1920-тих

Nepismeni ljudi, koji su hteli da i dalje budu nepismeni i nisu želeli da menjanju ništa u svojim životima, prezirali su strance. Sa njihovim “čudnim” običajima, spravama i “novotarijama”, sve te “pridošlice” bili su realna pretnja njihovom status quo. Oni su još dobro pamtili upravo minulih 480 godina inostrane torture i ropstva, i nisu hteli ni da pomisle da opet sa strancima dele bilo šta! Trebalo bi da nije teško razlikovati zlonamerne strance-siledžije od pametnih, stručnih i dobronamernih ljudi, nevezano od toga koje su narodnosti, ali to iziskuje izvesno razmišljanje.

“Neću ja da razmišljam da me ne boli glava.” Ta formula je zaista bila esencijalna za opstanak običnog “sveta” tokom duge osmanske okupacije, jer je svako s bilo kojim potencijalom (za razmišljanje) bivao hvatan, vezan i odvođen u janjičare i drugo roblje, da među Otomanima razmišlja, peva, igra, penje se na zidove, ubija, piše ili gradi. Takođe, ako bi se neko u osmansko doba usudio da uradi nešto drugo nego tačno to što mu je bilo naređeno, makar to bilo i mnogo bolje, ne bi preživeo. Logično iz toga sledi zaključak da je samostalno razmišljanje najveća opasnost. Promene su, inače, kod Osmanlija bile ne samo nepoželjne, nego i zabranjene zakonom. Upravo to ih je na kraju i uništilo, ali je pre toga urezalo duboke brazde u “kolektivnoj svesti” svih naroda koji su preživljavali 400-500 godina pod njihovom represivnom i sveprožimajućom upravom.

“Evropski duh” druge polovine 19. veka, a posebno ranog 20, najviše se bavio upravo razumom i stimulisanjem samostalnog, inventivnog razmišljanja. Kod njih je već 150-200 godina društveni ideal bio “čovek od pera”, naučnik ili biznismen, čak i umetnik, verzus ranijeg ideala “čoveka od mača”, odnosno osvajača ili branioca časti i ugleda. Njihove uporne pozive da sami razmišljaju je dugo maltretirani, neobrazovani srpski narod shvatao kao čiste provokacije! Naravno da su reagovali ljutito, pa sve ljuće, što je strancima izgledalo potpuno sumanuto.

Tako se u novoj, modernoj Srbiji na svitanju 20. veka društvo već cepalo po marginama, a onda sve više po sredini, u dve oštro i suštinski suprotstavljene grupe. Definisale su se ubrzo i podgrupe, u odnosu na to koje strance više vole ili koje više mrze, a bilo je dovoljno različitih stranaca na raspolaganju, s obzirom na centralni geografski položaj koji Srbija ima. Kasnije ponašanje stranaca kroz ratove i dvolična politika svih “velesila”, koji su Srbiju uništavali kroz ceo 20. i 21. vek, dramatično su pooštrili ovaj kontrast. Ksenofobima zaista nije pomanjkavalo dokaza da su “oduvek bili u pravu” i da samo kolaboratori i špijuni mogu dobro da se sporazumeju sa strancima. A, nije moralo tako da bude. Odnos je ipak dvosmeran, zato što je odnos.

Трг са Народним позориштем и Националним музејем 30-тих

Kakav je odnos tadašnjeg srpskog društva stvarno bio prema strancima odlično ilustruje jedan citat, iako malo duži, iz pomenutog članka u Pravdi od 8. jula 1934, gde Čolić dalje kaže: “Kod angažovanja (stranih) gostovanja, direkcija Opere, izgleda, bila je u ovoj sezoni preterano galantna i pored toga što opera preživljava jednu tešku finansijsku krizu. I pored toga što jedino ima smisla angažovanje gostiju visokih umetničkih sposobnosti, koji mogu uticati i na razvoj naših umetnika i na razvijanje umetničkog ukusa naše publike, ipak se na operskoj sceni pojavio ove sezone čitav niz pevača, koji su po svojim umetničkim sposobnostima vrlo često bili ne samo na prosečnom, već i vrlo ispod prosečnog umetničkog nivoa. Može se, šta više, reći da se njihova umetnost vrlo često graničila sa diletantizmom…

Najaktuelnija je potreba definitivnog rešenja pitanja vođa Beogradske opere. Nije tu u pitanju samo ličnost, već je u prvom redu potreba uspostavljanja normalnijih odnosa u operi, odnosa koji će omogućiti sprovođenje određenog planskog rada, jer ovako kroz celu sezonu pravac rada opere ima više privremeni karakter. Zatim je neophodno rešiti i problem administracije, koja je takođe u mnogome kočila rad opere. Vrlo često se događalo da pojedine operske i baletske premijere nisu u predviđenom roku izvedene samo zbog materijalnih teškoća, koje su došle kao posledica nepotrebno komplikovane administracije. Takav je slučaj bio, primera radi, i kod premijere baleta “Priča o Josifu” i “Til Ojlenšpigl”. Naši izvrsni umetnici modernog baleta, Pia i Pino Mlakar su tada da premijera još više ne bi zadocnila morali svojim novcem kupovati potrebne sitnice…”

“Mada, ukupno uzevši, rad baletskog ansambla Narodnog pozorišta nije ni u kom slučaju zadovoljio, ipak dva vanredno dobro spremljena baleta, “Priča o Josifu” i “Til Ojlenšpigl” jasno dokazuju da naš baletski ansambl nije rđav, on je čak vrlo dobar. Ali mu nedostaje vođ. Uprava Narodnog pozorišta imala je u sezoni 1933/34 godine retku priliku da reši ovaj problem. Međutim, bez opravdanih razloga, nije to rešila. Pia i Pino Mlakar, koji su postavili uspele Štrausove balete “Priču o Josifu” i “Tila Ojlenšpigla” bili su gotovi da za sasvim umeren honorar prime angažman Narodnog pozorišta. Ali se u tome tako dugo oklevalo dok Piu i Pina Mlakar nije angažovala Opera u Cirihu.

Даница као Аида 1937.

Zato smo imali odmah mesec dana posle odlaska Mlakarevih priliku da vidimo jednu sasvim neuspelu baletsku premijeru, koja će se nesporno morati skinuti sa repertoara. Da se naš baletski ansambl ne može zadržati samo na klasičnom baletu, koji je takođe vrlo često bez dovoljno invencije, to je isto tako sasvim jasno. Po svoj prilici, moraće se angažovati kakav stanac ako se hoće da naš ansambl uspešno radi u idućoj sezoni.”

Dakle, na Istoku ništa novo. Tradicionalno negovanje osrednjosti. Još pre 85 godina su mnogo i nekritično plaćani nekvalitetni stranci, šarlatani, njihovi ortaci, a terani su kvalitetni, stručni i dobronamerni stranci, jer su ih u radu sabotirale daktilografkinje u administraciji kulturnih institucija. Ništa se nije rešavalo, a maštalo se stalno i uzaludno o nekim novim strancima, koji će doći i rešiti stvar.

PODELITE OVAJ TEKST NA: