...

Даница већ тада није била стално у Београду. Отишла је у Загреб да даље школује свој изванредни глас код славног педагога Ловренчића кад је напунила 18. година, по препоруци свог учитеља вон Тума. Он је и друге најбоље српске певаче пласирао у немачке музичке токове. Ако није била ту, да ли би је уопште споменули у новинском чланку? (Није ту, ко се сећа?) Вероватно је ипак дошла и показала своје лице и глас на аудицији, чим су је се сетили и новинар је посебно помиње. Али је била овер-qуалифиед. Изузета из конкуренције, у новинама, без образложења и права на жалбу. Чолићу је преостало само да плаче што такви калибри не могу да буду запослени у београдском Народном позоришту.

У Београду, који је 1929. постао југословенска престоница, било је већ веома много странаца. Инжењера, архитеката, уметника, педагога, професора и људи од пера. Било је и пуно превараната, који су гледали да брзо узму неке паре, а да ништа не уложе. Писмени или полуписмени, али радознали, интелигентни и инвентивни појединци, којих је у “затуцаном српском народу” било много више него што смо навикли да верујемо, желели су да од странаца науче нове податке, умећа и перспективе. Тражили су да утоле своју глад за знањима и одговорима на разна научна, филозофска и уметничка питања, која су их дуго мучила, а нису то могли у својој средини. Многи од њих су за тили час показали и бриткост и инвентивност, и тако се полако створила једна српско-интернационална, интелектуална и уметничка елита, где су добродошли били сви који су имали нешто да кажу.

Господар Јованова, Дорћол 1920-тих

Неписмени људи, који су хтели да и даље буду неписмени и нису желели да мењању ништа у својим животима, презирали су странце. Са њиховим “чудним” обичајима, справама и “новотаријама”, све те “придошлице” били су реална претња њиховом статус qуо. Они су још добро памтили управо минулих 480 година иностране тортуре и ропства, и нису хтели ни да помисле да опет са странцима деле било шта! Требало би да није тешко разликовати злонамерне странце-силеџије од паметних, стручних и добронамерних људи, невезано од тога које су народности, али то изискује извесно размишљање.

“Нећу ја да размишљам да ме не боли глава.” Та формула је заиста била есенцијална за опстанак обичног “света” током дуге османске окупације, јер је свако с било којим потенцијалом (за размишљање) бивао хватан, везан и одвођен у јањичаре и друго робље, да међу Отоманима размишља, пева, игра, пење се на зидове, убија, пише или гради. Такође, ако би се неко у османско доба усудио да уради нешто друго него тачно то што му је било наређено, макар то било и много боље, не би преживео. Логично из тога следи закључак да је самостално размишљање највећа опасност. Промене су, иначе, код Османлија биле не само непожељне, него и забрањене законом. Управо то их је на крају и уништило, али је пре тога урезало дубоке бразде у “колективној свести” свих народа који су преживљавали 400-500 година под њиховом репресивном и свепрожимајућом управом.

“Европски дух” друге половине 19. века, а посебно раног 20, највише се бавио управо разумом и стимулисањем самосталног, инвентивног размишљања. Код њих је већ 150-200 година друштвени идеал био “човек од пера”, научник или бизнисмен, чак и уметник, верзус ранијег идеала “човека од мача”, односно освајача или браниоца части и угледа. Њихове упорне позиве да сами размишљају је дуго малтретирани, необразовани српски народ схватао као чисте провокације! Наравно да су реаговали љутито, па све љуће, што је странцима изгледало потпуно сумануто.

Тако се у новој, модерној Србији на свитању 20. века друштво већ цепало по маргинама, а онда све више по средини, у две оштро и суштински супротстављене групе. Дефинисале су се убрзо и подгрупе, у односу на то које странце више воле или које више мрзе, а било је довољно различитих странаца на располагању, с обзиром на централни географски положај који Србија има. Касније понашање странаца кроз ратове и дволична политика свих “велесила”, који су Србију уништавали кроз цео 20. и 21. век, драматично су пооштрили овај контраст. Ксенофобима заиста није помањкавало доказа да су “одувек били у праву” и да само колаборатори и шпијуни могу добро да се споразумеју са странцима. А, није морало тако да буде. Однос је ипак двосмеран, зато што је однос.

Трг са Народним позориштем и Националним музејем 30-тих

Какав је однос тадашњег српског друштва стварно био према странцима одлично илуструје један цитат, иако мало дужи, из поменутог чланка у Правди од 8. јула 1934, где Чолић даље каже: “Код ангажовања (страних) гостовања, дирекција Опере, изгледа, била је у овој сезони претерано галантна и поред тога што опера преживљава једну тешку финансијску кризу. И поред тога што једино има смисла ангажовање гостију високих уметничких способности, који могу утицати и на развој наших уметника и на развијање уметничког укуса наше публике, ипак се на оперској сцени појавио ове сезоне читав низ певача, који су по својим уметничким способностима врло често били не само на просечном, већ и врло испод просечног уметничког нивоа. Може се, шта више, рећи да се њихова уметност врло често граничила са дилетантизмом…

Најактуелнија је потреба дефинитивног решења питања вођа Београдске опере. Није ту у питању само личност, већ је у првом реду потреба успостављања нормалнијих односа у опери, односа који ће омогућити спровођење одређеног планског рада, јер овако кроз целу сезону правац рада опере има више привремени карактер. Затим је неопходно решити и проблем администрације, која је такође у многоме кочила рад опере. Врло често се догађало да поједине оперске и балетске премијере нису у предвиђеном року изведене само због материјалних тешкоћа, које су дошле као последица непотребно компликоване администрације. Такав је случај био, примера ради, и код премијере балета “Прича о Јосифу” и “Тил Ојленшпигл”. Наши изврсни уметници модерног балета, Пиа и Пино Млакар су тада да премијера још више не би задоцнила морали својим новцем куповати потребне ситнице…”

“Мада, укупно узевши, рад балетског ансамбла Народног позоришта није ни у ком случају задовољио, ипак два ванредно добро спремљена балета, “Прича о Јосифу” и “Тил Ојленшпигл” јасно доказују да наш балетски ансамбл није рђав, он је чак врло добар. Али му недостаје вођ. Управа Народног позоришта имала је у сезони 1933/34 године ретку прилику да реши овај проблем. Међутим, без оправданих разлога, није то решила. Пиа и Пино Млакар, који су поставили успеле Штраусове балете “Причу о Јосифу” и “Тила Ојленшпигла” били су готови да за сасвим умерен хонорар приме ангажман Народног позоришта. Али се у томе тако дуго оклевало док Пиу и Пина Млакар није ангажовала Опера у Цириху.

Даница као Аида 1937.

Зато смо имали одмах месец дана после одласка Млакаревих прилику да видимо једну сасвим неуспелу балетску премијеру, која ће се неспорно морати скинути са репертоара. Да се наш балетски ансамбл не може задржати само на класичном балету, који је такође врло често без довољно инвенције, то је исто тако сасвим јасно. По свој прилици, мораће се ангажовати какав станац ако се хоће да наш ансамбл успешно ради у идућој сезони.”

Дакле, на Истоку ништа ново. Традиционално неговање осредњости. Још пре 85 година су много и некритично плаћани неквалитетни странци, шарлатани, њихови ортаци, а терани су квалитетни, стручни и добронамерни странци, јер су их у раду саботирале дактилографкиње у администрацији културних институција. Ништа се није решавало, а маштало се стално и узалудно о неким новим странцима, који ће доћи и решити ствар.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: