Stolet si u tek prohodalom
snu dečaka čije trepavice
okitiše bregove ćutanja praroditelja
nežnosti, i pokoj međ olistalim
osmesima grom-planina.
Nedonošče čergara mudrosti
čiji se tragovi u polegloj travi ne ogledaju,
koža istačkana celovima onog, koji je
došao da bi ga slabošću prognali;
sami se žigom označiše.
Tutnjava si u mlečnoj niski
neprimetnog odmetanja u lakokrile
nehvatice i vlas što se sa njihom
procvata preplela.
Kad pomislih da te dosegnuti mogu,
krila ti iz zenica prhnuše.
