Столет си у тек проходалом
сну дечака чије трепавице
окитише брегове ћутања прародитеља
нежности, и покој међ олисталим
осмесима гром-планина.
Недоношче чергара мудрости
чији се трагови у полеглој трави не огледају,
кожа истачкана целовима оног, који је
дошао да би га слабошћу прогнали;
сами се жигом означише.
Тутњава си у млечној ниски
неприметног одметања у лакокриле
нехватице и влас што се са њихом
процвата преплела.
Кад помислих да те досегнути могу,
крила ти из зеница прхнуше.
