G.P.Lakovic

Pužić Sima

Puzao je mali puž
sve uz usku granu,
rešio da otpuže
čak na drugu stranu.

Krenuo je na put dug
tamo gde mu živi drug.
U flašicu vodu sip’o,
treba ići metar i po.

A kojim će putem ići
i kako će natrag stići
pužić Sima nije znao,
zato trag je nacrtao.

Za povratak, za natrag
pratiće taj svetli trag,
nepoznato to mu mesto,
ne putuje tamo često.

Na tom putu zeca srete,
vide ptice kako lete,
pružio je i rogiće
da pozdravi leptiriće.

Preteče ga mali mrav,
kaže – nešto nije zdrav,
mora hitno kod lekara
po imenu doktor Ara.

I dok Sima putem žuri,
vide mrava kako juri,
već se vraća od lekara,
za njim krešti jedna ara.

Da pobegne vrapcu Đuri
sad i pužić silno žuri,
kućicu mu ovaj kljuca,
cvrkuće i malo štuca.

Puž opasnost osetio,
u kuću se zatvorio,
ne bi da i doktor Ara
probleme mu stvara.

Zbog tog puta tako duga
ne stiže do svoga druga.
Vratio se kući zdrav,
Bolje proš’o nego mrav.

pixabay

Drvo života

Rekoše mi jednog dana
da potičem sa Balkana:
mama je iz Niša grada,
tata je iz Beograda.

Tek za rodom da ne lutam,
počeh grane ja da crtam,
porodično drvo širim,
znatiželju svoju mirim.

Zapisujem svoje pretke,
strica, uju i sve tetke,
bake, deke i pradeke,
sve prabake. Bate, seke,

da potomstvo sazna moje
porodično stablo svoje:
svako ime na drvetu
ima mesto u mom svetu.

Ja posadih stablo prvo,
Neka raste naše drvo.
Poreklo se naše znade
od Srbije do Kanade.

pixabay

Pero Zubac o poeziji Gordane Petković Laković

Stablo rodoslova od zlatnih slova

Krajem opore zime, proleće je u moje čitalačke časove donelo rukopis knjige pesama za decu Gordane Laković:

Knjiga koja raduje vedrinom, lepotom peva, osnovnom porukom, koja je, možda, najdragocenija osobina ovog lepog pesničkog štiva, trudom, ovaploćenim pesničkim darom i brigom o potomstvu, „da se srpski jezik prenese na naš podmladak u dijaspori“. I taj trud ima višestruko značenje: koristiće svoj deci koja rastu daleko od svog jezika, u ovom pesničkom, uspešnom inovantnom daru čitalaštvu deci koja porede svoj jezik sa engleskim jezikom, a sasvim je moguće da taj pokušaj približavanja reči bude na bilo kojem stranom jeziku.

Inicirano odgovorima na pitanja četverogodišnje unuke Sofije, ovo poetsko delo će biti od koristi vaspitačima, učiteljima, svima koji u daljini mogu da doprinesu da deca našeg porekla, naša deca, ne zaborave svoj maternji jezik.

Skladnim katrenima, najčešće, pesnikinja ispisuje pesme po oprobanoj zmajevskoj matrici: da pesma bude pamtljiva, muzikalna, razumljiva i bliska uzrastu deteta kojem se pesnikinja obraća. Vrlo dobra knjiga i dragocena knjiga za našu dečju književnost.

„Rekoše mi jednog dana

da potičem sa Balkana.

Mama je iz Niša grada,

tata je iz Beograda.”

A devojčica je iz Kanade. I njoj i svoj deci našoj u dijaspori posvećeni su stihovi koji na duhovit način, pored reči na srpskom i engleskom jeziku, detetu objašnjavaju da na porodičnom stablu „svako ime na drvetu ima mesto u mom svetu“.

Stoga i jesu ključni stihovi:

„Ja posadih stablo prvo.

Neka raste naše drvo!

Poreklo se naše znade

od Srbije do Kanade.“

Dakako, nije ova knjiga napisana samo u svrhu čuvanja nacionalnog identiteta, ima ona onaj suštinski plemeniti zadatak da o deci piše sa najlepšim osećanjima poštovanja i ljubavi za svet deteta.

„Da nekim slučajem ne postoje deca,

ne bi bilo ni plavog zeca,

nebo bi ostalo bez sunca i duge,

a svet bi bio prepun tuge.“

I ovaj kolegijalni zapis naklonosti rukopisnoj knjizi Gordane Laković završavam njenim stihovima upućenim maloj Sofiji:

„Dušo mala, za rat još ti ne znaš.

Boga moli da nikad ne saznaš.”

I jednom bisernom strofom:

„Najveća su ljubav raširene ruke,

što k’o krila lete kad ih širi dete.“

Pero ZUBAC
Novi Sad, aprila 2019

PODELITE OVAJ TEKST NA: