G.P.Lakovic

Пужић Сима

Пузао је мали пуж
све уз уску грану,
решио да отпуже
чак на другу страну.

Кренуо је на пут дуг
тамо где му живи друг.
У флашицу воду сип’о,
треба ићи метар и по.

А којим ће путем ићи
и како ће натраг стићи
пужић Сима није знао,
зато траг је нацртао.

За повратак, за натраг
пратиће тај светли траг,
непознато то му место,
не путује тамо често.

На том путу зеца срете,
виде птице како лете,
пружио је и рогиће
да поздрави лептириће.

Претече га мали мрав,
каже – нешто није здрав,
мора хитно код лекара
по имену доктор Ара.

И док Сима путем жури,
виде мрава како јури,
већ се враћа од лекара,
за њим крешти једна ара.

Да побегне врапцу Ђури
сад и пужић силно жури,
кућицу му овај кљуца,
цвркуће и мало штуца.

Пуж опасност осетио,
у кућу се затворио,
не би да и доктор Ара
проблеме му ствара.

Због тог пута тако дуга
не стиже до свога друга.
Вратио се кући здрав,
Боље прош’о него мрав.

pixabay

Дрво живота

Рекоше ми једног дана
да потичем са Балкана:
мама је из Ниша града,
тата је из Београда.

Тек за родом да не лутам,
почех гране ја да цртам,
породично дрво ширим,
знатижељу своју мирим.

Записујем своје претке,
стрица, ују и све тетке,
баке, деке и прадеке,
све прабаке. Бате, секе,

да потомство сазна моје
породично стабло своје:
свако име на дрвету
има место у мом свету.

Ја посадих стабло прво,
Нека расте наше дрво.
Порекло се наше знаде
од Србије до Канаде.

pixabay

Перо Зубац о поезији Гордане Петковић Лаковић

Стабло родослова од златних слова

Крајем опоре зиме, пролеће је у моје читалачке часове донело рукопис књиге песама за децу Гордане Лаковић:

Књига која радује ведрином, лепотом пева, основном поруком, која је, можда, најдрагоценија особина овог лепог песничког штива, трудом, оваплоћеним песничким даром и бригом о потомству, „да се српски језик пренесе на наш подмладак у дијаспори“. И тај труд има вишеструко значење: користиће свој деци која расту далеко од свог језика, у овом песничком, успешном иновантном дару читалаштву деци која пореде свој језик са енглеским језиком, а сасвим је могуће да тај покушај приближавања речи буде на било којем страном језику.

Иницирано одговорима на питања четверогодишње унуке Софије, ово поетско дело ће бити од користи васпитачима, учитељима, свима који у даљини могу да допринесу да деца нашег порекла, наша деца, не забораве свој матерњи језик.

Складним катренима, најчешће, песникиња исписује песме по опробаној змајевској матрици: да песма буде памтљива, музикална, разумљива и блиска узрасту детета којем се песникиња обраћа. Врло добра књига и драгоцена књига за нашу дечју књижевност.

„Рекоше ми једног дана

да потичем са Балкана.

Мама је из Ниша града,

тата је из Београда.”

А девојчица је из Канаде. И њој и свој деци нашој у дијаспори посвећени су стихови који на духовит начин, поред речи на српском и енглеском језику, детету објашњавају да на породичном стаблу „свако име на дрвету има место у мом свету“.

Стога и јесу кључни стихови:

„Ја посадих стабло прво.

Нека расте наше дрво!

Порекло се наше знаде

од Србије до Канаде.“

Дакако, није ова књига написана само у сврху чувања националног идентитета, има она онај суштински племенити задатак да о деци пише са најлепшим осећањима поштовања и љубави за свет детета.

„Да неким случајем не постоје деца,

не би било ни плавог зеца,

небо би остало без сунца и дуге,

а свет би био препун туге.“

И овај колегијални запис наклоности рукописној књизи Гордане Лаковић завршавам њеним стиховима упућеним малој Софији:

„Душо мала, за рат још ти не знаш.

Бога моли да никад не сазнаш.”

И једном бисерном строфом:

„Највећа су љубав раширене руке,

што к’о крила лете кад их шири дете.“

Перо ЗУБАЦ
Нови Сад, априла 2019

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: