Vujanski Huk
I imenom i postanjem, Šumadijom čujan,
taj gorostas međ` brdima, šumoviti Vujan,
sa visova vetrovima poljanama duva,
šumadijska brda, div međ` njima čuva.
Žubor vode sa izvora remeti tišinu,
bistrim tokom ledne vode umiva planinu,
u sred bukovih stabala vodopada buk.
list šumovit, vihor vetra i planinski huk.
U grudima svoje šume, manastir je skrio,
k`o ikonu od Anđela, bukvom zagrlio,
pokraj crkve izvor voda žubor žuborila,
pa niz kosu sve do polja, vrež vode pustila.
Vihor vetra gore povrh, Velikoga Vujna,
najavljuje da će skoro, svanut` zora rujna,
dok proplankom razležu se bukovi potoka,
nad šumom se javlja lik, vatrenoga oka.
I imenom i postanjem, Šumadijom čujan,
taj gorostas međ` brdima, šumoviti Vujan,
sa visova vetrovima poljanama duva,
šumadijska brda, div međ` njima čuva.
pixabay
Semedraški san
Rešio sam da sačekam zoru,
i potražim vujansku metaforu,
pa sam zato u rano svanuće,
izaš`o iz svoje kuće.
Da se šetam niz livade neke,
kroz vrbake, kraj Dičine reke,
pa kroz cvate ucvalih voćnjaka,
jaganjaca, seoskih šljivaka.
Da milujem livadicu belu,
pijem vode sa izvora u najlepšem selu,
da udahnem vujanske vetrove,
i mirišem planinske cvetove.
Da ispijem vino, sa listova rose,
i prošetam duž planinske kose,
i na vrhu brda Ilijaka,
napijem se sunčevoga zraka.
Ilijak
Tamo gde prvi sunčev pada zrak,
iz mora jutarnje magle, vrh k`o plamen gori,
to ti je slavno brdo Ilijak,
vetrovima jutrom, pesmu peva zori.
Ogoljen, al` stamen i čvrst kao stena,
kroz vekove nebu oblake miluje,
niz padine njegove blago poput sena,
vihor se vetrova, ka` polju smiruje.
A gore na vrhu, na krovu mog sela,
gore cveta cveće, planinsko i bilje,
o`zgo ti se vidi, Šumadija cela,
izvezena od livada k`o najlepše milje.
Borovina ljulja, vihor s`Vujna reže,
a ponosno brdo, gordo kraj njeg` stoji,
niz proplanke resko, medenica odleže,
Ilijak kroz vekove, svoje tajne zbori!
pixabay
