Junak mog detinjstava bio je Milovan Raonić Karson, prvi disk džokej i pesnik u gradu. Kao student obajavio je tanušnu knjižicu pesama „Bjelopoljska pisma“.
„Skoro će magle i kiše jesenje,
Hadžija spakovao vrtuljke i prodaje kestenje.“
A onada je jednog dana nesrećni pesnik skočio sa četrvrtog sprata u nigdinu. Stanovali smo u istoj zgradi, „Sjeničkoj“... Bili smo „zulum buljuk“ mi „zgradaši“, kako su nas zvali. Prekoputa naše zgrade, između pijace i reke, bile su zaglavljene potleušice muslimanske sirotinje. Često smo se tukli kamenjem. I oni su bili opasna i dobra družina. Najstariji Džinov i Bakov brat, Maco, spasio je mog brata Danka kada je pao s mosta u nabujalu Lješnicu. Moja majka je njegovoj odnela sedam metara platna za stamboli dimije. Ali, mi smo nastavili da se gađamo „botašima“ sve dok jednog dana nije Gliba Sekulića pogodio kamen u glavu. Dok krv nije potekla. Glibov otac je bio sekretar gradskog komiteta Saveza komunista, pa je izbila frka. Najviše sam se družio sa Tršom, i uvek bi se dogodio neki belaj kad smo zajedno. Onda su se naše majke dogovorile da nam zabrane druženje.
Tog dana smo obojica dobili batine. Tršov i moj stan je delio zid. Nikad neću zaboraviti batine koje smo dobili od Dragice i Vojke kad smo uhvaćenu u pokušaju da ispod kreveta probijemo zid kako bismo mogli više da se družimo.
U pletari oblepljenoj blatom živeo je Sako, moler. Njegova kuća je bila poslednja u nizu, do reke.
Nalazili su ga pored prašnjavih bjelopljskih džada kako pijan spava sa čvrsto stisnutom flašom rakije u ruci. Išao je u molerskom okrpljenom odelu, na kojem su bili tragovi svih boja. Pio je danima pre nego što bi pogodio posao. A pogađao je samo kad mu nestane para za rakiju. Ipak su ga svi rado uzimali da im kreči – bio je najbolji i najbrži moler u gradu. Kuća je iza njega ostajala čista i domaćice su znale to da cene.
Dok ne bi zapevao mucao je, ali kad počne da peva, pevao je najbolje od svih. Voleo je stare pesme iz kasabe, a mnoge niko sem njega nije znao. Sedao je na doksatu potleušice nagnute nad rekom Lješnicom, koja je proticla kroz varoš. U smiraj dana slušali su ga svi koji su prolazili ulicom pored sjeničke zgrade prema domu zdravlja. Mnogo je vode Lješnicom proteklo za skoro pola veka, a još se Sakove pesme sećam. Saka smo se svi pribojavali. Bojali smo se njegovog karasevdaha. Kad bi zapevao „Svuđe kiša, svuđe blato“ ili „Niz polje idu, babo, sejmeni“, zastajkivali su prolaznici, a mi smo prekidali igru i slušali ga.
Predratni levičar ali ne i komunista, profesor matematike Miloje Dobrašinović, po kojem Gimnazija u Bijelom Polju nosi ime, iznad svega je voleo šah. I pobeđivao je sve, osim Saka. Pričalo se po čaršiji o njihovim partijama.
„Mmm... mat... mmatora drrrtino, nije ti ovo matemmmatika!“ – začikavao je Miloja Sako, dobrano podgrejan rakijom, bez koje nije mogao da zamisli život.
Mogao je Sako mnogo više i mnogo bolje, ali sem šaha i pesme ništa nije moglo da probudi u njemu onu iskru života neophodnu da bi se pokrenuo. A onda se, jednoga dana, začula kuknjava od prekoputa... Iz naherene pletare istrčao je Sako sa dva noža u vratu. Pokušao je da se zakolje. Po molerskom odelu je šikljala krv. Srušio se tu, pred našim nogama. Dom zdravlja je blizu i neko je otrčao po Hitnu pomoć. Okupili su se ljudi, a mi smo im se provlačili između nogu da vidimo šta se desilo. Stavili su ga na nosila i odneli... I, preživeo je. Preživeo je zabadanje dva noža u vrat. Tada sam prvi put video zaklana čoveka. Samo što više nije ni pio, ni pevao.
„Šta je to bilo, Sako?“ – pitali su ga.
„Kkk...ara...sevdah kkk...omšija“ – odgovarao je i povlačio novi neočekivani potez na tabli sa šezdeset četiri polja.
Retki su bili oni koji su se u šah klubu usuđivali da sednu sa njim za tablu. Ubrzo smo se preselili u Prušku, deo grada gde je živeo otmeniji svet, ali ja nikad nisam prežalio stan u Sjeničkoj zgradi, niti zaboravio Miška, Moka, Trša, Baka, Džina, Mitra, Teru... Nikad nisam prestao da budem „zgradaš“. Džin i Bako su poginuli u kafanskim tučama. Kečo Heldić je izučio piljarski zanat na pijaci i otvorio prvu pa drugu piljaru u gradu. Kažu, napravio milion evra. Dobio sam skoro pismo u kojem me podsećaju prijatelji iz Sjeničke da bi valjalo da i o njima nešto napišem.
I, evo, pišem... „Ono što je bilo do juče kuče, ne da mi danas da budem pas“ – rekao bi Karson Milovan Raonić!
pixabay
