Јунак мог детињстава био је Милован Раонић Карсон, први диск џокеј и песник у граду. Као студент обајавио је танушну књижицу песама „Бјелопољска писма“.
„Скоро ће магле и кише јесење,
Хаџија спаковао вртуљке и продаје кестење.“
А онада је једног дана несрећни песник скочио са четрвртог спрата у нигдину. Становали смо у истој згради, „Сјеничкој“... Били смо „зулум буљук“ ми „зградаши“, како су нас звали. Прекопута наше зграде, између пијаце и реке, биле су заглављене потлеушице муслиманске сиротиње. Често смо се тукли камењем. И они су били опасна и добра дружина. Најстарији Џинов и Баков брат, Мацо, спасио је мог брата Данка када је пао с моста у набујалу Љешницу. Моја мајка је његовој однела седам метара платна за стамболи димије. Али, ми смо наставили да се гађамо „боташима“ све док једног дана није Глиба Секулића погодио камен у главу. Док крв није потекла. Глибов отац је био секретар градског комитета Савеза комуниста, па је избила фрка. Највише сам се дружио са Тршом, и увек би се догодио неки белај кад смо заједно. Онда су се наше мајке договориле да нам забране дружење.
Тог дана смо обојица добили батине. Тршов и мој стан је делио зид. Никад нећу заборавити батине које смо добили од Драгице и Војке кад смо ухваћену у покушају да испод кревета пробијемо зид како бисмо могли више да се дружимо.
У плетари облепљеној блатом живео је Сако, молер. Његова кућа је била последња у низу, до реке.
Налазили су га поред прашњавих бјелопљских џада како пијан спава са чврсто стиснутом флашом ракије у руци. Ишао је у молерском окрпљеном оделу, на којем су били трагови свих боја. Пио је данима пре него што би погодио посао. А погађао је само кад му нестане пара за ракију. Ипак су га сви радо узимали да им кречи – био је најбољи и најбржи молер у граду. Кућа је иза њега остајала чиста и домаћице су знале то да цене.
Док не би запевао муцао је, али кад почне да пева, певао је најбоље од свих. Волео је старе песме из касабе, а многе нико сем њега није знао. Седао је на доксату потлеушице нагнуте над реком Љешницом, која је протицла кроз варош. У смирај дана слушали су га сви који су пролазили улицом поред сјеничке зграде према дому здравља. Много је воде Љешницом протекло за скоро пола века, а још се Сакове песме сећам. Сака смо се сви прибојавали. Бојали смо се његовог карасевдаха. Кад би запевао „Свуђе киша, свуђе блато“ или „Низ поље иду, бабо, сејмени“, застајкивали су пролазници, а ми смо прекидали игру и слушали га.
Предратни левичар али не и комуниста, професор математике Милоје Добрашиновић, по којем Гимназија у Бијелом Пољу носи име, изнад свега је волео шах. И побеђивао је све, осим Сака. Причало се по чаршији о њиховим партијама.
„Ммм... мат... мматора дррртино, није ти ово матеммматика!“ – зачикавао је Милоја Сако, добрано подгрејан ракијом, без које није могао да замисли живот.
Могао је Сако много више и много боље, али сем шаха и песме ништа није могло да пробуди у њему ону искру живота неопходну да би се покренуо. А онда се, једнога дана, зачула кукњава од прекопута... Из нахерене плетаре истрчао је Сако са два ножа у врату. Покушао је да се закоље. По молерском оделу је шикљала крв. Срушио се ту, пред нашим ногама. Дом здравља је близу и неко је отрчао по Хитну помоћ. Окупили су се људи, а ми смо им се провлачили између ногу да видимо шта се десило. Ставили су га на носила и однели... И, преживео је. Преживео је забадање два ножа у врат. Тада сам први пут видео заклана човека. Само што више није ни пио, ни певао.
„Шта је то било, Сако?“ – питали су га.
„Ккк...ара...севдах ккк...омшија“ – одговарао је и повлачио нови неочекивани потез на табли са шездесет четири поља.
Ретки су били они који су се у шах клубу усуђивали да седну са њим за таблу. Убрзо смо се преселили у Прушку, део града где је живео отменији свет, али ја никад нисам прежалио стан у Сјеничкој згради, нити заборавио Мишка, Мока, Трша, Бака, Џина, Митра, Теру... Никад нисам престао да будем „зградаш“. Џин и Бако су погинули у кафанским тучама. Кечо Хелдић је изучио пиљарски занат на пијаци и отворио прву па другу пиљару у граду. Кажу, направио милион евра. Добио сам скоро писмо у којем ме подсећају пријатељи из Сјеничке да би ваљало да и о њима нешто напишем.
И, ево, пишем... „Оно што је било до јуче куче, не да ми данас да будем пас“ – рекао би Карсон Милован Раонић!
pixabay
