KAD NE BI BILO
Kad ne bi bilo ljubavi,
ne bi bilo ni sveta.
Ni oblaci ne bi bili plavi.
Ne bi se okretala planeta.
Da nekim slučajem ne postoje deca,
ne bi bilo ni plavog zeca,
nebo bi ostalo bez Sunca i duge,
A svet bi bio prepun tuge.
Kad ne bi bilo deteta,
ne bi bilo ni čarobnog cveta
ni latice na kojoj spava pčela.
Ne bi bilo ni anđela.
Ko bi onda šljapkao po bari,
kome bi leptiri postali drugari,
ko bi leteo čak, ako treba,
da skine zvezdu sa plišanog neba?
Ko bi kroz prozor puštao dane,
kome bi Sunce želelo da grane,
ko bi čekao zoru da svane
i kome bi mame ljubile rane?
Ko bi poželeo sreću alasima
i po pesku trčao za talasima?
Ko bi skakao bos po stenama
i pitao o Mesečevim menama?
Ko bi noću ustajao često,
u krevetu medi ostavljao mesto?
Ko bi po kući pravio galamu
i budio seku, batu, tatu, mamu?
Da nekim slučajem ne postoje deca,
ne bi bilo ni plavog zeca.
Nebo bi ostalo bez Sunca i duge,
a svet bi bio prepun tuge.
catkin/pixabay
ZANOVETAK
Posadih ga prošlog leta,
ali cvetak zanoveta,
u zemlju se sasvim skrio,
pa je u njoj prezimio.
Proleće je granulo,
mlado jutro svanulo,
a prolećni, zna se, dan
svaki Suncem okupan.
Pod zemljicom seme spava,
grejala ga topla trava;
i kišica njemu prija,
al, nikako da proklija!
Slušao je razne ptice
i poj mlade slavujice,
pa pomisli: „Kakav raj!
Skrivanju je doš’o kraj.“
Da ulepša ovaj svet,
iznikao mladi cvet,
ja ga nazvah zanovetak
tek da ime ima cvetak.
A kad jesen zlatna dođe,
na raspust će on da pođe
da odmara, da ojača
ispod snežnog pokrivača.
pixabay
