КАД НЕ БИ БИЛО
Кад не би било љубави,
не би било ни света.
Ни облаци не би били плави.
Не би се окретала планета.
Да неким случајем не постоје деца,
не би било ни плавог зеца,
небо би остало без Сунца и дуге,
А свет би био препун туге.
Кад не би било детета,
не би било ни чаробног цвета
ни латице на којој спава пчела.
Не би било ни анђела.
Ко би онда шљапкао по бари,
коме би лептири постали другари,
ко би летео чак, ако треба,
да скине звезду са плишаног неба?
Ко би кроз прозор пуштао дане,
коме би Сунце желело да гране,
ко би чекао зору да сване
и коме би маме љубиле ране?
Ко би пожелео срећу аласима
и по песку трчао за таласима?
Ко би скакао бос по стенама
и питао о Месечевим менама?
Ко би ноћу устајао често,
у кревету меди остављао место?
Ко би по кући правио галаму
и будио секу, бату, тату, маму?
Да неким случајем не постоје деца,
не би било ни плавог зеца.
Небо би остало без Сунца и дуге,
а свет би био препун туге.
catkin/pixabay
ЗАНОВЕТАК
Посадих га прошлог лета,
али цветак зановета,
у земљу се сасвим скрио,
па је у њој презимио.
Пролеће је грануло,
младо јутро свануло,
а пролећни, зна се, дан
сваки Сунцем окупан.
Под земљицом семе спава,
грејала га топла трава;
и кишица њему прија,
ал, никако да проклија!
Слушао је разне птице
и пој младе славујице,
па помисли: „Какав рај!
Скривању је дош’о крај.“
Да улепша овај свет,
изникао млади цвет,
ја га назвах зановетак
тек да име има цветак.
А кад јесен златна дође,
на распуст ће он да пође
да одмара, да ојача
испод снежног покривача.
pixabay
