PAHULjA
Duž burnih meseci i nesmotrenih dana,
protezala se nit ljubičice i lana.
Kroz kapi rose i letnje kiše,
krhka pahulja borila se da diše.
Vatra u lampionima bitku ruši
mračnih zvezda na ivici vremena.
Sneg pada, udvara se naivnoj duši,
pre no što naiđu srca ledena.
pixabay
PARIZ
Kišno letnje veče,
na mojoj vračarskoj terasi
sedela je polugola, u mojoj košulji
i zamišljeno uživala u kafi.
Očaran zastadoh.
Nestvarna je, magična
kao iz kadra francuskog filma.
Lepa je na toliko načina!
Kao horizont Sene u sumrak,
najlepši cvet Versajskog vrta,
prkosna, pobedna kao Trijumfalna kapija,
elegantna i otmena poput Šanzelize avenije,
neosvojiva kao sam vrh Ajfelove kule,
kao najdragocenija slika Luvra
o čijoj se lepoti ne raspravlja,
samo se impresija u srcu čuva.
Zapazivši kako stojim,
upita me: «Šta ti je?»
Nasmeših se.
Ma ništa,
Ti si moj Pariz.
