ПАХУЉА
Дуж бурних месеци и несмотрених дана,
протезала се нит љубичице и лана.
Кроз капи росе и летње кише,
крхка пахуља борила се да дише.
Ватра у лампионима битку руши
мрачних звезда на ивици времена.
Снег пада, удвара се наивној души,
пре но што наиђу срца ледена.
pixabay
ПАРИЗ
Кишно летње вече,
на мојој врачарској тераси
седела је полугола, у мојој кошуљи
и замишљено уживала у кафи.
Очаран застадох.
Нестварна је, магична
као из кадра француског филма.
Лепа је на толико начина!
Као хоризонт Сене у сумрак,
најлепши цвет Версајског врта,
пркосна, победна као Тријумфална капија,
елегантна и отмена попут Шанзелизе авеније,
неосвојива као сам врх Ајфелове куле,
као најдрагоценија слика Лувра
о чијој се лепоти не расправља,
само се импресија у срцу чува.
Запазивши како стојим,
упита ме: «Шта ти је?»
Насмеших се.
Ма ништа,
Ти си мој Париз.
