detalj slike: pixabay

MAHALA GOLUBOVA

Mahala[1] golubova

 

Ne tako davno, dok je vetar radosno plesao nad mestašcetom u kome su živeli dečaci golubovi i visoke borove šume još jednog jutra otkrivale svoj blistavi sjaj, rodio se on. Najmlađi dečak golub. Smeliji i oštroumniji od svoje starije braće. Peti po redu. Sklon posmatranju sveta oko sebe, ponekad sklon čuđenju i često zabrinut. Lica ozbiljnog, očiju kestenjastih, čvrstih vilica, lepe građe i visine. Najmlađi dečak golub voleo je sve stvari od kojih se moglo nešto graditi. U mahali u kojoj je odrastao sa svojim roditeljima i braćom, svaka stvar činila mu se interesantnom i važnom. Sve što bi dospelo do njegovih ruku, dobijalo bi novu čar i lepotu. Bio je tako poseban i tu svoju vrlinu prenosio je na sve čega bi se dotakao. Svuda gde bi se našao, gradio bi i gradio od jutra do sledećeg jutra i ispočetka. Njegova mašta bila je njegova stvarnost. Voleo je mir i bio je snažan, dovoljno povučen i tih. Njegovo ime bilo je Gradimir.

 

U mahali su se svi susedi međusobno veoma dobro poznavali. Posedovali su tu vrstu porodične bliskosti. Stanovnici Mahale golubova osećali su duboku povezanost sa tim geografskim područjem i maštali su da će tu provesti svoje dane do kraja života. Ta mašta činila se harmoničnom i stvarnom. Prostor na kome su živeli bio je bajkovit. Najlepši deo dana bila je suton. U sutonu se sve sabiralo i oduzimalo. Nikada nije bilo viška vremena, ni smeha, ni suza.

 

Mahala golubova izrodila je perfekcioniste. Lepo pisanje smatralo se posebnom vrlinom i u njemu se ogledala iskonska veština perfekcionizma. Najmlađi od svih, dečak golub – Gradimir, lepo je pisao od početka do svršetka svoga ovozemaljskog života. Njegovo pisanje bio je pravi krasnopis prožet spokojnom svetlošću lepote mastila. Voleo je mastilo i crnu boju. Pisao je polako i skoncentrisano, duboko promišljajući o svakom slovu, kao da u biti istog nalazi naznačenje lika reči. Voleo je sklad i umerenost. I bio je takav po duhu i temperamentu. Autentičan, autoritativan u ljubavi sa dozom poetske arhaičnosti.

 

Njegova braća imala su divna imena u potpunom skladu sa svojim ličnostima. Ta tananost nije se mogla primetiti na samom početku, kod neke braće bila je primetna nakon druge decenije života, a kod neke nakon više decenija. Njegova braća bila su misleća i kreativna bića sklona životu izumitelja. Zvali su se Tomislav, Dobrivoje, Miodrag i Dragoljub. Gradimir je voleo misao i smatrao je da je ona u srži svakog plodonosnog  delanja. Stoga je bio veoma vezan za svog starijeg brata Tomislava. Njemu je poveravao ono što i sebi ne bi poverio. Njemu se divio i umilnim glasom govorio o detinjstvu sa njim. Gradimir je bio vezan sa samoću. Usamljenost mu nikada nije pristajala i klonio se nje - ponekad je strahovao od iste.

 

Noću kada bi roditelji i braća zaspala, on je voleo da odšunja na tavan. Tamo je pod zvezdanim nebom uz prisustvo blagog vetra mogao da razgleda očeve alate. Tako se upoznavao sa oblicima i vremenom je shvatao njihovu povezanost i zavisnost. Ako bi poželeo neku igračku, sam bi je sebi napravio. Prva igračka koju je napravio, bila je lopta. Ona je obeležila njegovo detinjstvo. Njen okrugao oblik podsećao ga je na neprestanu dinamičnost vremena i prolaznost. Ta lopta nikada neće ići istom putanjom i intenzitetom  kao prvi put. Svi ti pokreti, u njemu su budili bezbroj pitanja. Ako bi poželeo neku drugu igračku, napravio bi je. Nije voleo da očekuje ili da se iznenađuje. Pomišljao je da stvaraoci to ne čine – a on je bio iskonski stvaralac graditelj.

 

Rođen je jednog decembarskog jutra, ali ne u bolnici. U porodičnoj kući. Pahulje su mu priredile snežnu dobrodošlicu. Decembarski dečak golub voleo je belu boju, ali je uvek oblačio tamnu odeću. Oskudica nije omogućavala mnoštvo boja. Različite igračke postojale su oduvek, ali ih svake porodice nisu mogle priuštiti. Ipak, deca postaju odrasli ljudi zahvalni ili ne za ono što poseduju na radost (ne)izgrađivanja.

 

Gradio je zgrade, prijateljstva, mostove i uspinjao se ka beskrajnom Nebu još od trenutka kada je naučio da govori. Njegov govor bio je britak, kratak, sadržajan i razumljiv. Ponekad metaforičan. Voleo je ljude koji su bili dobri retoričari. Znao je da plemenit govor može da probudi plodonosne ideje. Praktikovao je ćutanje, jer svaka izgovorena reč odgovorno odlazi u svet.

 

Njegovo detinjstvo bilo je samo po sebi čarobno, lišeno nepotrebnih stvari. Sloboda je bila u igri iza koje su se krili veličanstveni zraci Sunca radujući se blistavosti dečaka goluba sa snažnim imenom i osmehu Života koji ga je mudro grlio. Ovog decembarskog jutra dok kišne kapljice čine pesmu nadolazećoj zimi, Mahala golubova je usamljena. Svi dečaci sada su daleko, a najmlađi od njih hodajući po prostranom plavetnilu zatvara oči sa osmehom.

 

Negde daleko ponovo se rađa nadasve snažan, dovoljno povučen i tih -  Gradimir.

 

 

Jelena Ljubenović

pixabay

---

[1]Mahala je mesto stanovanja poput gradskih ili seoskih četvrti. Ovaj izraz u balkanske jezike dolazi posredstvom turskog jezika (mahalle) ali potiče od arapske reči  محلة‎‎ što znači stanovanje, aktivna radnja – osećati se pripadnikom te oblasti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: