О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МАХАЛА ГОЛУБОВА

Јелена Љубеновић
детаљ слике: pixabay


МАХАЛА ГОЛУБОВА



Махала[1] голубова

 

Не тако давно, док је ветар радосно плесао над месташцетом у коме су живели дечаци голубови и високе борове шуме још једног јутра откривале свој блистави сјај, родио се он. Најмлађи дечак голуб. Смелији и оштроумнији од своје старије браће. Пети по реду. Склон посматрању света око себе, понекад склон чуђењу и често забринут. Лица озбиљног, очију кестењастих, чврстих вилица, лепе грађе и висине. Најмлађи дечак голуб волео је све ствари од којих се могло нешто градити. У махали у којој је одрастао са својим родитељима и браћом, свака ствар чинила му се интересантном и важном. Све што би доспело до његових руку, добијало би нову чар и лепоту. Био је тако посебан и ту своју врлину преносио је на све чега би се дотакао. Свуда где би се нашао, градио би и градио од јутра до следећег јутра и испочетка. Његова машта била је његова стварност. Волео је мир и био је снажан, довољно повучен и тих. Његово име било је Градимир.

 

У махали су се сви суседи међусобно веома добро познавали. Поседовали су ту врсту породичне блискости. Становници Махале голубова осећали су дубоку повезаност са тим географским подручјем и маштали су да ће ту провести своје дане до краја живота. Та машта чинила се хармоничном и стварном. Простор на коме су живели био је бајковит. Најлепши део дана била је сутон. У сутону се све сабирало и одузимало. Никада није било вишка времена, ни смеха, ни суза.

 

Махала голубова изродила је перфекционисте. Лепо писање сматрало се посебном врлином и у њему се огледала исконска вештина перфекционизма. Најмлађи од свих, дечак голуб – Градимир, лепо је писао од почетка до свршетка свога овоземаљског живота. Његово писање био је прави краснопис прожет спокојном светлошћу лепоте мастила. Волео је мастило и црну боју. Писао је полако и сконцентрисано, дубоко промишљајући о сваком слову, као да у бити истог налази назначење лика речи. Волео је склад и умереност. И био је такав по духу и темпераменту. Аутентичан, ауторитативан у љубави са дозом поетске архаичности.

 

Његова браћа имала су дивна имена у потпуном складу са својим личностима. Та тананост није се могла приметити на самом почетку, код неке браће била је приметна након друге деценије живота, а код неке након више деценија. Његова браћа била су мислећа и креативна бића склона животу изумитеља. Звали су се Томислав, Добривоје, Миодраг и Драгољуб. Градимир је волео мисао и сматрао је да је она у сржи сваког плодоносног  делања. Стога је био веома везан за свог старијег брата Томислава. Њему је поверавао оно што и себи не би поверио. Њему се дивио и умилним гласом говорио о детињству са њим. Градимир је био везан са самоћу. Усамљеност му никада није пристајала и клонио се ње - понекад је страховао од исте.

 

Ноћу када би родитељи и браћа заспала, он је волео да одшуња на таван. Тамо је под звезданим небом уз присуство благог ветра могао да разгледа очеве алате. Тако се упознавао са облицима и временом је схватао њихову повезаност и зависност. Ако би пожелео неку играчку, сам би је себи направио. Прва играчка коју је направио, била је лопта. Она је обележила његово детињство. Њен округао облик подсећао га је на непрестану динамичност времена и пролазност. Та лопта никада неће ићи истом путањом и интензитетом  као први пут. Сви ти покрети, у њему су будили безброј питања. Ако би пожелео неку другу играчку, направио би је. Није волео да очекује или да се изненађује. Помишљао је да ствараоци то не чине – а он је био исконски стваралац градитељ.

 

Рођен је једног децембарског јутра, али не у болници. У породичној кући. Пахуље су му приредиле снежну добродошлицу. Децембарски дечак голуб волео је белу боју, али је увек облачио тамну одећу. Оскудица није омогућавала мноштво боја. Различите играчке постојале су одувек, али их сваке породице нису могле приуштити. Ипак, деца постају одрасли људи захвални или не за оно што поседују на радост (не)изграђивања.

 

Градио је зграде, пријатељства, мостове и успињао се ка бескрајном Небу још од тренутка када је научио да говори. Његов говор био је бритак, кратак, садржајан и разумљив. Понекад метафоричан. Волео је људе који су били добри реторичари. Знао је да племенит говор може да пробуди плодоносне идеје. Практиковао је ћутање, јер свака изговорена реч одговорно одлази у свет.

 

Његово детињство било је само по себи чаробно, лишено непотребних ствари. Слобода је била у игри иза које су се крили величанствени зраци Сунца радујући се блиставости дечака голуба са снажним именом и осмеху Живота који га је мудро грлио. Овог децембарског јутра док кишне капљице чине песму надолазећој зими, Махала голубова је усамљена. Сви дечаци сада су далеко, а најмлађи од њих ходајући по пространом плаветнилу затвара очи са осмехом.

 

Негде далеко поново се рађа надасве снажан, довољно повучен и тих -  Градимир.

 

 

Јелена Љубеновић



pixabay




[1]Махала је место становања попут градских или сеоских четврти. Овај израз у балканске језике долази посредством турског језика (mahalle) али потиче од арапске речи  محلة‎‎ што значи становање, активна радња – осећати се припадником те области.








ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"