Ljubav je samo reč

 

Ljubav je samo reč,

i ništa više...

Kao i svaka druga što je...

Kao, na primer, kamen...

Ima ga mnogo na ovoj zemlji,

različitog oblika i veličine...

Ni jedan isti,

kao i ljubav što je...

Moja je stena

uglačana osećanjima...

Lavirint bez kraja i početka...

Nesvestan ni kada si ušao,

ni da li ćeš ikada iz njega izaći...

Moja ljubav..!

Ljubav je samo reč, sastavljena od slova:

Lj – kao ljutnja,

U – kao utočište,

B – kao bol,

A – kao Ahil,

V – kao vera...

A mogla je biti sastavljena i od nekih drugih,

od svih 30 znakova azbuke...

Ali ni to ona nije...

Ljubav je sadržaj najvrednijeg,

mnogo je više od reči, od dela...

Ona je osećaj, jezgro duše...

Ja ne želim tvoju ljubav kao reč...

Onu praznu reč

od prevelike upotrebe istrošenu,

izlizanu,

izbledelu...

I,

mogli bi već jednom pronaći neku drugu,

neku novu, nepostojeću do sada...

Ja ne želim tvoju ljubav kao reč,

ni kao glas,

ni kao delo...

Ja želim biti tvoje oko

da sa mnom gledaš u svet,

da vidim što ti ne vidiš,

da te vodim...

I tvoja suza želim biti...

Da ti sa njom čistim dušu,

ispiram bol,

sijam kao sreća...

Ja želim biti tvoja desna ruka...

Da te njome hranim i život ulivam...

I nokat tvoj želim biti...

Da me boli kada se povrediš,

da me boli, kada tebe boli...

I tvoj osmeh...

Svaka pora tvoja...

I utroba majčinska...

Posteljica...

Savršenstvo prirode,

rađanja,

postojanja i večnosti...

Ja ne želim ljubav kao reč...

Ja sam tvoj uzdah,

i usna,

i pokret...

I sreća i tuga, podjednako...

I tvoje koleno,

i vena,

i svaka žila tvoja...

Misao...

I otkucaj srca...

I ona šuma kojom šetaš...

I ono more u kome ploviš...

I reka...

I potok kraj kuće što ti žubori...

Ja želim da sam list u gori

koji treperi od tvog pogleda

kao na povetarcu...

Da se u meni ogledaš

kao Sunce u vodi...

Da drhtiš od sreće poput strune...

I mesečina...

I zvezda želim biti tvoja

sa kojom sanjaš svoje snove...

I “ona igla”,

i alkohol,

i dim cigarete...

Da te prožimam zadovoljstvom...

Da te bolim,

da me boliš...

Ja ne želim ljubav kao reč,

da me pročitaš...

Ni da me vidiš ne želim...

Ni da me čuješ...

Želim da me osećaš dok te osećam..!

Vekovna potreba

uzajamnog primanja i davanja...

Božije sjedinjenje dva tela,

dva bića u jednu dušu...

Ljubav...

Ljubav nije ni sve ovo što navedoh...

Ponajmanje je ljubav – ljubav kao reč

koja nam ništa ne govori...

Suvoparno, izbledelo slovo..!

A,

možda i ne postoji..!

Zato,

reči ostavi za neku drugu...

Troši ih dok ne nestanu...

Mene samo oseti...

Jer,

osećanje je jedino i poslednje

što nas napušta u obliku izdisaja pri smrti...

Zato me nemoj voleti tako,

kao druge i mnoge koje si voleo...

Za njih ostavi reči,

a za mene dah...

Ja ne želim biti tvoja senka,

kao one...

Da te pratim,

ili da idem ispred tebe

zavisno od položaja ili doba dana...

Ali,

ako već moram,

onda sam ja tvoja senka u podne...

Potpuno sjedinjena sa tobom,

dušom,

i telom...

Ja ne želim da izvirujem iz tebe,

da se vidim i nazirem,

da se za mene zna...

Jer ljubav...

Ah,

ljubav je dragi moj

JA biti TI,

TI biti JA,

bez uslova...

Ljubav je tišina...

O njoj se ne piše,

ne govori,

niti se sanja...

Ljubav je osećaj Bogom dat...

Zato,

ostavi reči i dela za neku drugu ženu...

Voli je tim bledim slovima koja će nestati...

Voli je ehom reči koji se gubi u daljini...

A,

kada jednoga dana sve ode od tebe,

ja ću još uvek biti tu...

Možda me tada u toj samoći,

praznini i tišini osetiš...

Tu sam...

Da se smejemo kao jedno...

Da plačemo kao jedno...

Da dišemo kao jedno...

Da živimo kao jedno,

do poslednjeg daha

koji je neminovno ispustiti...

I pitati se,

zašto nam život prođe

u traganju za lažnom srećom...

I proklinjati slepilo od koga ne videsmo,

ne osetismo ono što je vredno bilo življenja,

što je godinama bilo tu,

u nama...

Ljubav je samo reč,

i ništa više...

Kao što su mnoge druge...

Kao,

na primer,

kamen...

Ima ga dosta na ovom svetu

različitog oblika i veličine...

Ni jedan isti...

Moja je stena uglačana osećanjima,

savršena,

bezuslovna,

lavirint bez početka i kraja...

Kamen...

Ni jedan isti...

Zato me nikada nećeš ni razumeti..!

Ja te volim u tišini...

Reči ostavi za neke druge,

mene osećaj...

PODELITE OVAJ TEKST NA: