|
|
|
 | Milica Krunić | |
| |
U POTRAZI ZA SREĆOM
Reci mi stranče, koga ti čekaš
Na obali reke,
Ljubav ili prijatelja? Kad si bio dete
Sigurno nisi bio sam.
Reci mi prijatelju, koga ti tražiš
Na selu i u gradu?
Ne gubi još nadu, znam da godinama
Čekaš taj dan.
Reci mi srce, da li tražiš izlaz
Iz lavirinta zvanog „život“ ili „smrt“?
Gde svi to grešimo i čime se tešimo,
Kada niko u stvari nije srećan?
 pixabay
JUTRU, S LjUBAVLjU
O jutro, volela sam te!
Volela sam ovaj grad
Na mostovima i uskim ulicama,
Dok izlazi sunce, kad zevne i protegne se,
I čist kao suza, počne iznova.
Bledo i sveže, to sunce se pamti
Za sve sledeće živote i jutra.
A gradu, mom gradu, od belih laži,
I ljudima od papira što žive za sutra,
Sve se oprašta.
Volela sam jutro, bledo i nežno,
Dok nisam videla sunce kako tone
Preko brda i u reku –
Taj davljenik u vatri i zlatu
Zapalio je grad.
Izgorele su laži kasnog popodneva,
I sve što je ostalo bila sam ja,
Pod mutnim svetlom uličnih lampi,
Gde život se živi i dodir se oseća,
Jer oproštaj nema ko da da.
U polu-tami sad sve mi je jasno,
Jer jasno nije ono što jeste
Već kako bi moglo i još može da bude –
Na krovu zgrade, na krovu sveta,
U mraku od hiljadu i jednog svetla,
Ako pogled mi uzvrate tvoja dva.
LICA NA STANICI
Koga tražiš,
Ti sa nemirnim pogledom,
U svetu na stanici,
U svetu na hodnicima,
Među glavama pod šeširima,
Među ljudima pod kaputima?
Njihov pogled nećeš sresti,
Njihov govor nećeš razumeti.
Oni svi lutaju
I nemirnim pogledima
Traže lica na stanici.
 pixabay
|
