|
|
|
 | Милица Крунић | |
| |
У ПОТРАЗИ ЗА СРЕЋОМ
Реци ми странче, кога ти чекаш
На обали реке,
Љубав или пријатеља? Кад си био дете
Сигурно ниси био сам.
Реци ми пријатељу, кога ти тражиш
На селу и у граду?
Не губи још наду, знам да годинама
Чекаш тај дан.
Реци ми срце, да ли тражиш излаз
Из лавиринта званог „живот“ или „смрт“?
Где сви то грешимо и чиме се тешимо,
Када нико у ствари није срећан?
 pixabay
ЈУТРУ, С ЉУБАВЉУ
О јутро, волела сам те!
Волела сам овај град
На мостовима и уским улицама,
Док излази сунце, кад зевне и протегне се,
И чист као суза, почне изнова.
Бледо и свеже, то сунце се памти
За све следеће животе и јутра.
А граду, мом граду, од белих лажи,
И људима од папира што живе за сутра,
Све се опрашта.
Волела сам јутро, бледо и нежно,
Док нисам видела сунце како тоне
Преко брда и у реку –
Тај дављеник у ватри и злату
Запалио је град.
Изгореле су лажи касног поподнева,
И све што је остало била сам ја,
Под мутним светлом уличних лампи,
Где живот се живи и додир се осећа,
Јер опроштај нема ко да да.
У полу-тами сад све ми је јасно,
Јер јасно није оно што јесте
Већ како би могло и још може да буде –
На крову зграде, на крову света,
У мраку од хиљаду и једног светла,
Ако поглед ми узврате твоја два.
ЛИЦА НА СТАНИЦИ
Кога тражиш,
Ти са немирним погледом,
У свету на станици,
У свету на ходницима,
Међу главама под шеширима,
Међу људима под капутима?
Њихов поглед нећеш срести,
Њихов говор нећеш разумети.
Они сви лутају
И немирним погледима
Траже лица на станици.
 pixabay
|
