DEČAK I BIBLIOTEKAR

 

Slavonska zlatožita ravnica, po njoj se sunce rasulo i nebo sve zagrlilo pa i bezbrižnog, maštovitog dečaka, sa njegovim crvenim biciklom oslonjenim na pomoćne točkiće dok je onaj zadnji rasipao zrnca peska. Sakupljao je pesak i sretne dane da bi uz njihovu pomoć preživeo buduće.

Nebo je bivalo tamnije, miris rata se naslućivao, a igre u pesku i odlasci u Osijek se proredili. On je bio dovoljno mali da poveruje da tog dana odlaze u goste rođacima sa one strane Dunava, u bačku ravnicu. Sa majkom i sestrom stiže u Prigrevicu kod bake Anđe i još pamti ulazak kroz veliku kapiju ajnforta sa ogromnom mesinganom kvakom o koju se posle morao kačiti da bi otvorio kapiju jer je i ona, kao i sve što ga je tištilo i pritiskalo, bila preteška za njega. Igor nije shvatao gde je došao i da je jedna soba sa visokom tavanicom u dnu kuće postala njegov novi dom. Nije bilo prostora za detinjstvo i igre, niti kupatila ni igračke ni dovoljno hrane. Samo je bilo slobodnog neba i gostoprimstva ovih rođaka. Neki drugi svet, gde se skriti, gde zaigrati, gde zaplakati, od koga odgovor potražiti? Pored kuće u kojoj je živeo nalazila se biblioteka, prelepo zdanje i raskošna vrba čije spletene grane lijane za igru postadoše. I betonske kocke postolje za jarbole oko čijih stubova se moglo okretati u nedogled. Ringlov kojim se umeo počastiti. Otkrivao je Igor polako nove stvari i ljude i razmišljao šta se krije u ovoj elegantnoj zgradi, a onda je jednog dana njega i njegovu sestru bibliotekar, posle kratkog razgovora, pozvao da uđu u carstvo knjiga i postade biblioteka i sklonište i skrovište, i utočište i pribežište. Bojila je biblioteka detinje dane svetlom, tišinom, finoćom i onim posebnim mirisom novih knjiga. Taj sklad nameštaja od punog drveta, umetničkih slika, sa beskrajnim policama punih uredno složenih knjiga, postao je najlepši svet detinjstva.  Ispočetka je listao slikovnice, a potom je sa učenjem prvih slova prešao i na čitanje knjiga. Dani u kući gde je živeo teški, soba hladna, nikad ugrejana, prozori rasušeni, vetar kroz njih struji i brzo se zima uvuče. Spavalo se i na podu i krevetu, sve zaviseći koliko je rođaka tu sklonište našlo, a u takvim su uslovima detinji dani proticali bez detinjstva koje nije znalo da  je u njegovom zavičaju rat i da je veliko i što su mu ovi dobri ljudi pružili krov nad glavom. San o igrački ili žvaki bio je nedostižan. Posle par meseci dolazak oca bio je najlepši praznik, a tada nije ni znao ni slutio da mu je otac bio zarobljen, da je uspeo pobeći, a kad je pobegao i mislio da je u kasarni sa svojima, iole siguran, biva ranjen i završava u Beogradu na operaciji. Mnoge stvari su se dešavale, a da ih Igor nije razumeo. Jedno je bilo sigurno: da će sačekati bibliotekara ispred te zgrade spasa i znao je da mu je jedan stran i nepoznat čovek, a opet tako blizak, obećao sigurnost, onu ljudsku, očinsku. Tu mu je pomogao da sačuva svoju prvu i jedinu izbegličku igračku (ako takva uopšte postoji) od dece koja su imala sve, sem osećaja za pravdu. Nije bibliotekar Momčilo bio strog kao što je izgledao. Koliko je malo govorio, toliko je mnogo osećao i razumeo. Nije znao Igor da je Momčilo svoje prve četiri godine života proveo u ratu, u progonu po ličkim zbegovima, da su mu otac i brat ubijeni, kuća srušena i da se od toga nikad ne može oporaviti niti zaboraviti. Ali imao je taj dar da prepozna nevolju i nesreću i ljudsku patnju i nastojao je da svakom čoveku patnju i bol ublaži. Obično su retki ljudi sa takvim darom, oni koji ne žure za svojim obavezama i životom jer je njihov život bio vredan onoliko koliko su drugima dobra učinili, rane ublažili. Ko još ima vremena za nečiju patnju? Ljudi se sklanjaju i od razgovora i pomena patnje i teškog, uglavnom nesvesni da se to lako može desiti i njima. Igor je voleo da crta lepo, jasno, sve je bilo pravilno, avioni, tenkovi, sva ratna naoružanja, oznake raznih vojski, svaki detalj je bio značajan, šinobus u ravnici kojim je došao prvi put išao je u jednom smeru, a ptice iznad su letele u suprotnom, u zavičaj. Kad su teme u zabavištu za crtanje bile određene, na sve jednom crtežu bili su simboli rata i onda kad su se jabuke brale, neki vojnik pored je držao uperenu pušku u pticu. Kada biste pogledali crteže koje je kroz sva vremena brižno sačuvala njegova majka, a suze vas izdale kao mene, sve bi vam bilo jasno i bez reči, i to koliko je on dobar dečak, i koliko je sve što je prošao surovo i kako je uprkos svemu uspeo sačuvati dobrotu i lepotu, a svo to moćno naoružanje i brzo i mračno oružje nije jače od lepote ljubavi dobre duše ovog posebnog dečaka. U želji da proba žvaku, uzima sa stola bibliotekara pedeset para. Kupio je i on jednom nešto u prodavnici prekoputa.. Bilo je to takvo čudo da je tri dana žvakao istu. Igor je pričao, a ja sam plakala. Zar smo okruženi takvim ljudima koji ne znaju koliko je malo bilo potrebno da bar jedan tren jednog dana ulepšamo jednom dečaku poklonivši mu žvaku. Vraćao se Igor tri puta u zavičaj, menjao učitelje i razrede, osetio i dečiju i ljudsku zlobu, ali i lepotu dana u biblioteci sačuvao. Prošle su godine, nastavlja se život u opljačkanoj zavičajnoj kući, otac i danas ćuti teške dane kao da nisu ni postojali, svako je sakrivao svoju muku, a radovao se što su svi živi i opet na okupu. Igor je ponekad odlazio u Prigrevicu i zaustavljao se svaki put pred bibliotekom gde je jednog dana ušao da vrati pedeset para. Bibliotekara nije bilo, zapisao je u knjigu utisaka da mu je zahvalan što mu je sačuvao i spasio detinjstvo i zalepio pet dinara jer više pedeset para ne postoji i otišao. Kada sam saznala za ovaj događaj, pronašla sam Igora. Naslućivala sam da je postao dobar i velik čovek, onaj koga ništa nije moglo naterati da mrzi, da se ljuti na život i na ono što neljudi donose.

Ako nebo iznad vas nekad potamni, sklonite se u biblioteku. U nekoj knjizi će vas sačekati neki dobar dečak kao Igor ili bibliotekar kao Momčilo, a da ne postoje priče i reči, njih dvojica bi ostali zaboravljeni. Sada su junaci jedne životne priče i stanovnici dobrih srca. Susret Igora i bibliotekara je nova priča koja im je produžila život, a nas sve naučila koliko su nam dragoceni i bliski ovakvi ljudi velikog srca.

                                                                                              
  Olivera Todorić Šekularac

pixabay

PODELITE OVAJ TEKST NA: