ДЕЧАК И БИБЛИОТЕКАР

 

Славонска златожита равница, по њој се сунце расуло и небо све загрлило па и безбрижног, маштовитог дечака, са његовим црвеним бициклом ослоњеним на помоћне точкиће док је онај задњи расипао зрнца песка. Сакупљао је песак и сретне дане да би уз њихову помоћ преживео будуће.

Небо је бивало тамније, мирис рата се наслућивао, а игре у песку и одласци у Осијек се проредили. Он је био довољно мали да поверује да тог дана одлазе у госте рођацима са оне стране Дунава, у бачку равницу. Са мајком и сестром стиже у Пригревицу код баке Анђе и још памти улазак кроз велику капију ајнфорта са огромном месинганом кваком о коју се после морао качити да би отворио капију јер је и она, као и све што га је тиштило и притискало, била претешка за њега. Игор није схватао где је дошао и да је једна соба са високом таваницом у дну куће постала његов нови дом. Није било простора за детињство и игре, нити купатила ни играчке ни довољно хране. Само је било слободног неба и гостопримства ових рођака. Неки други свет, где се скрити, где заиграти, где заплакати, од кога одговор потражити? Поред куће у којој је живео налазила се библиотека, прелепо здање и раскошна врба чије сплетене гране лијане за игру постадоше. И бетонске коцке постоље за јарболе око чијих стубова се могло окретати у недоглед. Ринглов којим се умео почастити. Откривао је Игор полако нове ствари и људе и размишљао шта се крије у овој елегантној згради, а онда је једног дана њега и његову сестру библиотекар, после кратког разговора, позвао да уђу у царство књига и постаде библиотека и склониште и скровиште, и уточиште и прибежиште. Бојила је библиотека детиње дане светлом, тишином, финоћом и оним посебним мирисом нових књига. Тај склад намештаја од пуног дрвета, уметничких слика, са бескрајним полицама пуних уредно сложених књига, постао је најлепши свет детињства.  Испочетка је листао сликовнице, а потом је са учењем првих слова прешао и на читање књига. Дани у кући где је живео тешки, соба хладна, никад угрејана, прозори расушени, ветар кроз њих струји и брзо се зима увуче. Спавало се и на поду и кревету, све зависећи колико је рођака ту склониште нашло, а у таквим су условима детињи дани протицали без детињства које није знало да  је у његовом завичају рат и да је велико и што су му ови добри људи пружили кров над главом. Сан о играчки или жваки био је недостижан. После пар месеци долазак оца био је најлепши празник, а тада није ни знао ни слутио да му је отац био заробљен, да је успео побећи, а кад је побегао и мислио да је у касарни са својима, иоле сигуран, бива рањен и завршава у Београду на операцији. Многе ствари су се дешавале, а да их Игор није разумео. Једно је било сигурно: да ће сачекати библиотекара испред те зграде спаса и знао је да му је један стран и непознат човек, а опет тако близак, обећао сигурност, ону људску, очинску. Ту му је помогао да сачува своју прву и једину избегличку играчку (ако таква уопште постоји) од деце која су имала све, сем осећаја за правду. Није библиотекар Момчило био строг као што је изгледао. Колико је мало говорио, толико је много осећао и разумео. Није знао Игор да је Момчило своје прве четири године живота провео у рату, у прогону по личким збеговима, да су му отац и брат убијени, кућа срушена и да се од тога никад не може опоравити нити заборавити. Али имао је тај дар да препозна невољу и несрећу и људску патњу и настојао је да сваком човеку патњу и бол ублажи. Обично су ретки људи са таквим даром, они који не журе за својим обавезама и животом јер је њихов живот био вредан онолико колико су другима добра учинили, ране ублажили. Ко још има времена за нечију патњу? Људи се склањају и од разговора и помена патње и тешког, углавном несвесни да се то лако може десити и њима. Игор је волео да црта лепо, јасно, све је било правилно, авиони, тенкови, сва ратна наоружања, ознаке разних војски, сваки детаљ је био значајан, шинобус у равници којим је дошао први пут ишао је у једном смеру, а птице изнад су летеле у супротном, у завичај. Кад су теме у забавишту за цртање биле одређене, на све једном цртежу били су симболи рата и онда кад су се јабуке брале, неки војник поред је држао уперену пушку у птицу. Када бисте погледали цртеже које је кроз сва времена брижно сачувала његова мајка, а сузе вас издале као мене, све би вам било јасно и без речи, и то колико је он добар дечак, и колико је све што је прошао сурово и како је упркос свему успео сачувати доброту и лепоту, а сво то моћно наоружање и брзо и мрачно оружје није јаче од лепоте љубави добре душе овог посебног дечака. У жељи да проба жваку, узима са стола библиотекара педесет пара. Купио је и он једном нешто у продавници прекопута.. Било је то такво чудо да је три дана жвакао исту. Игор је причао, а ја сам плакала. Зар смо окружени таквим људима који не знају колико је мало било потребно да бар један трен једног дана улепшамо једном дечаку поклонивши му жваку. Враћао се Игор три пута у завичај, мењао учитеље и разреде, осетио и дечију и људску злобу, али и лепоту дана у библиотеци сачувао. Прошле су године, наставља се живот у опљачканој завичајној кући, отац и данас ћути тешке дане као да нису ни постојали, свако је сакривао своју муку, а радовао се што су сви живи и опет на окупу. Игор је понекад одлазио у Пригревицу и заустављао се сваки пут пред библиотеком где је једног дана ушао да врати педесет пара. Библиотекара није било, записао је у књигу утисака да му је захвалан што му је сачувао и спасио детињство и залепио пет динара јер више педесет пара не постоји и отишао. Када сам сазнала за овај догађај, пронашла сам Игора. Наслућивала сам да је постао добар и велик човек, онај кога ништа није могло натерати да мрзи, да се љути на живот и на оно што нељуди доносе.

Ако небо изнад вас некад потамни, склоните се у библиотеку. У некој књизи ће вас сачекати неки добар дечак као Игор или библиотекар као Момчило, а да не постоје приче и речи, њих двојица би остали заборављени. Сада су јунаци једне животне приче и становници добрих срца. Сусрет Игора и библиотекара је нова прича која им је продужила живот, а нас све научила колико су нам драгоцени и блиски овакви људи великог срца.

                                                                                              
  Оливера Тодорић Шекуларац

pixabay

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: