detalj slike: Freepik.com @user7705525

TUNELSKI VID

Opčinjenost medijskim tunelom, stotinama televizijskih kanala na kablovskoj televiziji, milionima i milijardama internetskih adresa, kao neonskim svetlima Brodveja ili Las Vegasa, na primer, nije ništa drugo do opčinjenost podnebesjem, obmanom i mrakom. Čežnja za „zvezdama“ koje nisu ništa drugo do imaginarne tačke ništavila u tami kosmosu.

 

Šta je tunelski vid i na šta nas on asocira? Posledice tunelskog vida najbolje se odslikavaju u sudbini bika kog pre borbe danima drže u mraku, nakon čega ga odvode u dugi mračni tunel na čijem je kraju svetlo. Od tame poludeli bik ne razmišljajući trči ka svetlosti i izleće u koridu u kojoj će izgubiti život – biće ubijen štagod da se u koridi desi, pa čak i da tako obogaljen ubije toreadora on iz koride ne izlazi živ. Tunelski vid je takođe i izraz koji se koristi u policijskim istragama, i taj termin označava vrstu slepila u koje padaju inspektori dok istražuju neki slučaj. Zaslepljeni određenim dokazima ili kvazidokazima, inspektor istražuje jedino taj pravac, zaslepljeni i oboleli od tunelskog vida zanemaruje sve dokaze sa strane, zanemaruje sopstveno rasuđivnje i prati samo jedan trag. Nema perifernog vida, nema drugih puteva. Ovaj sindrom tunelskog vida u kriminalističkim istragama idealno je sredstvo za podmetanje lažnih dokaza i tragova, za konsturisanje „nameštaljki“ nevinim ljudima i pravljenje od njih krivaca. Današnji mediji funkcionišu po ova dva principa tunelskog vida – neistinu vam prikazuju ne samo kao istinu, već kao jedini način pogleda na svet, kao vaš jedini pogled uopšte, i u suštini konačni cilj se uvek ostvaruje u tački smrti – smrti recipijenta – bilo da je on duhovno i intelektualno ubijen, bilo da je usmrćen i fizički, po mogućstvu od sopstvene ruke, zašta je tunelski vid, i ludilo otuđenog pojedinca koje nastaje kao posledica tunelskog vida, idealan način.

 

Ako bismo metaforički i metafizički posmatrali tunel kao prostor rođenja tunelskog vida, otkrili bismo da je tunel, sa svojom lažnom svetlošću i lažnim različitim izborima i mogućnostima, nadama i snovima, u stvari prikaz podnebesja. Opčinjenost medijskim tunelom, stotinama televizijskih kanala na kablovskoj televiziji, milionima i milijardama internetskih adresa, kao neonskim svetlima Brodveja ili Las Vegasa, na primer, nije ništa drugo do opčinjenost podnebesjem, obmanom i mrakom. Čežnja za „zvezdama“ koje nisu ništa drugo do imaginarne tačke ništavila u tami kosmosu.

 

Proizvodnji medijskog tunela, u dosada najsavršenijem obliku, kako on funkcioniše danas, doprineo je ideološki melting pot. Njega čine gotovo sve relevantne političke - ideološke postavke savremenog sveta. Sve one su danas, doduše, uklopljene u jedan ideološki model, skrivajući se u njemu, bilo kao njegovi lažni protivnici, bilo kao njegovi „manje strašni“ saradnici. Destruktivni kapitalizam je, tako, taj ideološki mehanizam koji melje savremenog čoveka i ljudsku rasu uopšte, no on je u sebe sjedinio ideološke prakse i teorije kako desnih, tako i levih ideologija. Niti jedna leva ideologija, bilo samo teorijski postavljena, bilo i ostvarena u praksi nije pružila ništa više do tunelskog vida, ili je, kada je teorija u pitanju, taj tunelski vid kao deo ideološke postavke (pre svega u vidu cenzure, diktature, terora, mržnje, neslobode) projavljivao kao svoj cilj ukoliko bi se ista ideologija ostvarila u praksi i uspostavila kao sistem života. Ova tvrdnja se može činiti paušalnom, no ukoliko posmatramo razvoj država i društava različitih ideoloških svetonazora otkrićemo da je tunelski vid, zaslepljene ljudi i put u ropstvo, ništavilo i smrt, jedini krajnji cilj. Slično je i ako iščitamo manifeste i teorijske postavke različitih još uvek u praksi nikad (do kraja) realizovanih društveno-političkih sistema. Tunelskom vidu nije potreban čovek, slobodan čovek, novi čovek, slovesno biće, kako god ga nazvali. Tunelski vid svoj tunel podnebesja održava zahvaljujući onesposobljenim i obogaljenim bikovima, beslovesnim bićima, koji slepo srljaju u sopstvenu smrt. 

 

Savremeni mediji ne šire vidike, niti im je namera intelektualno i duhovno uzrastanje pojedinca i čitavih društava. Mediji postaju štaka, beli štap oslepljenog čoveka. Gotovo da ne postoji medijski sadržaj koji nema svoj već dobro projektovan cilj i svoju selektivnu istinu, a što je upravo projavljivanje tunelskog vida kao jedinog koloseka. Ovaj medijski tunelski vid je stoga cilj koji mediji postavljaju pred sebe. Sve usputne stanice, zastajkivanja i eventualna „kašnjenja“ na tom putu, sračunati su u rok službu ovog krajnjeg cilja – bolest recipijent, bolest u vidu tunelskog vida i intelektualna, duhovna i fizička smrt kao posledica tog cilja. Jasno je, takođe, da ovakva medijska strategija, tačnije priroda medija, ne može da prođe bez posledica po onoga ko takvoj strategiji pribegava. Iza medija takođe stoje živi ljudi, medijske sadržaje prave i prezentuju živi ljudi, koji zbog ove opake strategije izjedaju, simbolički posmatrano, i sopstveni vid, time i medije kojima služe. I mediji, tako, postaju žrtve svoje sopstvene strategije, te proizvodeći mrak, živeći u sopstvenom proizvodu, oboljevaju od tunelskog mraka i padaju u bolest tunelskog vida. Ovaj tunelski mrak medija je i neizbežna posledica nepostojanja alternative, tj. nepostojanja slobode (slobode izbora, slobode informacija, slobodnog istraživanja) kao jedne od opcija u organizmu savremenih medija. U takvom slepilu i bezumlju tunelski vid kao cilj medija, kasnije postaje i posledica i ishod samih medija koji oboljevaju od istog tunelskog vida, jer „svi koji se maše za nož, od noža će poginuti“ (Mt: 26, 52).

 

Zašto potpadamo pod uticaj medija i zašto smo slepi za ovu očiglednu strategiju koja od nas, recipijenta medija, pravi dobrovoljne, mada nesvesne, stanovnike tunela? Ako zanemarimo različite lukretivne, egoistične i druge različite oportunističke razloge koji od ljudi, kao što rekosmo beslovesnih bikova, prave mrzitelje „komšijskih krava“, verovatno je najvažniji razlog za to naša dobronamernost, da ne kažemo naivnost. Ljudi još uvek veruju u dobronamernost savremenih medija, dobronamernost ljudi koji prave i plasiraju sadržaje putem medija. Dobronamernost medija ne postoji. Tek kada iz glave izbacimo ovu misao možda ćemo biti na putu da progledamo i krenemo u rušenje medijskog tunela u koji smo zatočeni. Cilj medija je da nas odvedu na svoj, a ne na naš, individualni, pojedinačni cilj čime bismo i našu, ljudsku zajednicu učinili zaista ljudskom i Božijom. Mediji ne pomažu ljudima da pronađu svoj smisao, već nam zamagljuju vid da bismo određeni medijski cilj smatrali svojim. Navedimo samo dva aktuelna primera ovog od medija nametnutog tunelskog vida.

 

Prvi primer je, neko bi pomislio benigni, primer tzv. „crnog petka“. Ovaj fenomen koji se ispoljava kroz bezumnu kupoholičarsku histeriju, kao jednog od pojavnih oblika potrošačke civilizacije koju živimo, pre svega zahvaljujući tunelskom vidu kojim opažamo život, postao je od američkog globalni fenomen. Postavimo nekoliko bazičnih pitanja koja se odnose na „crni petak“. Koliko ste puta na rasprodajama tokom „crnog petka“ kupili nešto što vam je zbilja potrebno? Ako ste, verovatno u nekom mizernom procentu, i kupili nešto što vam je zbilja potrebno da li vam je to bilo zbilja potrebno tako što ste ovo zaključili tek kada ste taj konkretni proizvod (ili uslugu) opazili na samoj rasprodaji?

A ako se radi o proizvodu koji vam je zbilja neophodan, i grozničavo ste čekali rasprodaju da biste mogli da ga kupite, da li ste se zapitali kakav je to sistem u kom živite kada stvar koja vam je neophodna za život možete da kupite samo na rasprodaji a ne po normalnoj ceni s obzirom da se radi o stvari koja je neophodna čoveku? Ako je to stvar koja je zaista neophodna, da li ste se zapitali kako ste došli do toga da je ta stvar vaša neophodnost i šta je ili ko je uticao na vas da izgradite takav sud o konkretnoj stvari ili usluzi? Uz to, na šta ste kasnije potrošili novac koji ste „uštedeli“ pri kupovini te neophodne stvari tokom „crnog petka“? Možemo postaviti još pitanja koja nastavljaju ovaj niz, no jasno i iz ovih postavljenih pet da je fenomen „crnog petka“, kao i ogromna većina sličnih, samo posledica medijski konstruisanog tunelskog vida. Stoga je i moguća ovakva vrsta bezumlja, ovakvog „petka“, koji je stoga i „crn“, a traje i ostalim danima u nedelji. Drugim rečima, ljudi srljaju u crno, u crni petak, koji većinski čak i nije petak. Da, u pitanju je simbolika koja jasno ukazuje na suštinu.

 

Drugi primer se direktno odnosi na samu ljudsku egzistenciju, i na njega su nedavno ukazali i drugi teoretičari i filozofi medija. Nedavno su prosvetni radnici, organizovani u Uniju prosvetnih radnika, uputili apel vlastima da se za sve uzraste učenika i u svim školama u Srbiji implementira digitalna, onlajn nastava. Pod uticajem medijske slike i tunelskog vida koji im se projektuje ovoga puta kroz, do sada najveću medijsku obmanu u istoriji čovečanstva, tzv. „pandemiju korona virusa“, prosvetni radnici su se vođeni ovom lažnom svetlošću na kraju tunela ujedinili i opredelili da samoukinu sebe i svoju profesiju. Umesto živih učitelja, nastavnika, profesora i predavača, umesto živog odnosa, svi će biti zamenjeni onlajn nastavom. Bez imalo samosvesti prosvetni radnici se samukidaju za budućnost koja je tu iza ugla. Time i dolazimo do samoubistvo kao najvažnijeg produkta globalizacije, destruktivnog kapitalizma i medijskog tunela u koji smo smešteni. Cilj podnebesja i jeste samoubistvo sveta, zato medijski tunel i jeste slika obmane, šarene laže podnebesja, sa samo jednim ishodom i jednom svetlošću na kraju tog tunela. Ta lažna, hladna svetlost je svetlost ništavila i smrti, svetlost samoubistva čovečanstva.

 

 

Predrag Jakšić

dramaturg i teoretičar medija

Decembra 2020

Foto:Freepik.com  User 7705525

PODELITE OVAJ TEKST NA: