О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ТУНЕЛСКИ ВИД

Предраг Јакшић
детаљ слике: Freepik.com @user7705525

ТУНЕЛСКИ ВИД


Опчињеност медијским тунелом, стотинама телевизијских канала на кабловској телевизији, милионима и милијардама интернетских адреса, као неонским светлима Бродвеја или Лас Вегаса, на пример, није ништа друго до опчињеност поднебесјем, обманом и мраком. Чежња за „звездама“ које нису ништа друго до имагинарне тачке ништавила у тами космосу.

 


Шта је тунелски вид и на шта нас он асоцира? Последице тунелског вида најбоље се одсликавају у судбини бика ког пре борбе данима држе у мраку, након чега га одводе у дуги мрачни тунел на чијем је крају светло. Од таме полудели бик не размишљајући трчи ка светлости и излеће у кориду у којој ће изгубити живот – биће убијен штагод да се у кориди деси, па чак и да тако обогаљен убије тореадора он из кориде не излази жив. Тунелски вид је такође и израз који се користи у полицијским истрагама, и тај термин означава врсту слепила у које падају инспектори док истражују неки случај. Заслепљени одређеним доказима или квазидоказима, инспектор истражује једино тај правац, заслепљени и оболели од тунелског вида занемарује све доказе са стране, занемарује сопствено расуђивње и прати само један траг. Нема периферног вида, нема других путева. Овај синдром тунелског вида у криминалистичким истрагама идеално је средство за подметање лажних доказа и трагова, за констурисање „намештаљки“ невиним људима и прављење од њих криваца. Данашњи медији функционишу по ова два принципа тунелског вида – неистину вам приказују не само као истину, већ као једини начин погледа на свет, као ваш једини поглед уопште, и у суштини коначни циљ се увек остварује у тачки смрти – смрти реципијента – било да је он духовно и интелектуално убијен, било да је усмрћен и физички, по могућству од сопствене руке, зашта је тунелски вид, и лудило отуђеног појединца које настаје као последица тунелског вида, идеалан начин.

 

Ако бисмо метафорички и метафизички посматрали тунел као простор рођења тунелског вида, открили бисмо да је тунел, са својом лажном светлошћу и лажним различитим изборима и могућностима, надама и сновима, у ствари приказ поднебесја. Опчињеност медијским тунелом, стотинама телевизијских канала на кабловској телевизији, милионима и милијардама интернетских адреса, као неонским светлима Бродвеја или Лас Вегаса, на пример, није ништа друго до опчињеност поднебесјем, обманом и мраком. Чежња за „звездама“ које нису ништа друго до имагинарне тачке ништавила у тами космосу.

 

Производњи медијског тунела, у досада најсавршенијем облику, како он функционише данас, допринео је идеолошки мелтинг пот. Њега чине готово све релевантне политичке - идеолошке поставке савременог света. Све оне су данас, додуше, уклопљене у један идеолошки модел, скривајући се у њему, било као његови лажни противници, било као његови „мање страшни“ сарадници. Деструктивни капитализам је, тако, тај идеолошки механизам који меље савременог човека и људску расу уопште, но он је у себе сјединио идеолошке праксе и теорије како десних, тако и левих идеологија. Нити једна лева идеологија, било само теоријски постављена, било и остварена у пракси није пружила ништа више до тунелског вида, или је, када је теорија у питању, тај тунелски вид као део идеолошке поставке (пре свега у виду цензуре, диктатуре, терора, мржње, неслободе) пројављивао као свој циљ уколико би се иста идеологија остварила у пракси и успоставила као систем живота. Ова тврдња се може чинити паушалном, но уколико посматрамо развој држава и друштава различитих идеолошких светоназора открићемо да је тунелски вид, заслепљене људи и пут у ропство, ништавило и смрт, једини крајњи циљ. Слично је и ако ишчитамо манифесте и теоријске поставке различитих још увек у пракси никад (до краја) реализованих друштвено-политичких система. Тунелском виду није потребан човек, слободан човек, нови човек, словесно биће, како год га назвали. Тунелски вид свој тунел поднебесја одржава захваљујући онеспособљеним и обогаљеним биковима, бесловесним бићима, који слепо срљају у сопствену смрт. 

 

Савремени медији не шире видике, нити им је намера интелектуално и духовно узрастање појединца и читавих друштава. Медији постају штака, бели штап ослепљеног човека. Готово да не постоји медијски садржај који нема свој већ добро пројектован циљ и своју селективну истину, а што је управо пројављивање тунелског вида као јединог колосека. Овај медијски тунелски вид је стога циљ који медији постављају пред себе. Све успутне станице, застајкивања и евентуална „кашњења“ на том путу, срачунати су у рок службу овог крајњег циља – болест реципијент, болест у виду тунелског вида и интелектуална, духовна и физичка смрт као последица тог циља. Јасно је, такође, да оваква медијска стратегија, тачније природа медија, не може да прође без последица по онога ко таквој стратегији прибегава. Иза медија такође стоје живи људи, медијске садржаје праве и презентују живи људи, који због ове опаке стратегије изједају, симболички посматрано, и сопствени вид, тиме и медије којима служе. И медији, тако, постају жртве своје сопствене стратегије, те производећи мрак, живећи у сопственом производу, обољевају од тунелског мрака и падају у болест тунелског вида. Овај тунелски мрак медија је и неизбежна последица непостојања алтернативе, тј. непостојања слободе (слободе избора, слободе информација, слободног истраживања) као једне од опција у организму савремених медија. У таквом слепилу и безумљу тунелски вид као циљ медија, касније постаје и последица и исход самих медија који обољевају од истог тунелског вида, јер „сви који се маше за нож, од ножа ће погинути“ (Мт: 26, 52).

 

Зашто потпадамо под утицај медија и зашто смо слепи за ову очигледну стратегију која од нас, реципијента медија, прави добровољне, мада несвесне, становнике тунела? Ако занемаримо различите лукретивне, егоистичне и друге различите опортунистичке разлоге који од људи, као што рекосмо бесловесних бикова, праве мрзитеље „комшијских крава“, вероватно је најважнији разлог за то наша добронамерност, да не кажемо наивност. Људи још увек верују у добронамерност савремених медија, добронамерност људи који праве и пласирају садржаје путем медија. Добронамерност медија не постоји. Тек када из главе избацимо ову мисао можда ћемо бити на путу да прогледамо и кренемо у рушење медијског тунела у који смо заточени. Циљ медија је да нас одведу на свој, а не на наш, индивидуални, појединачни циљ чиме бисмо и нашу, људску заједницу учинили заиста људском и Божијом. Медији не помажу људима да пронађу свој смисао, већ нам замагљују вид да бисмо одређени медијски циљ сматрали својим. Наведимо само два актуелна примера овог од медија наметнутог тунелског вида.

 

Први пример је, неко би помислио бенигни, пример тзв. „црног петка“. Овај феномен који се испољава кроз безумну купохоличарску хистерију, као једног од појавних облика потрошачке цивилизације коју живимо, пре свега захваљујући тунелском виду којим опажамо живот, постао је од америчког глобални феномен. Поставимо неколико базичних питања која се односе на „црни петак“. Колико сте пута на распродајама током „црног петка“ купили нешто што вам је збиља потребно? Ако сте, вероватно у неком мизерном проценту, и купили нешто што вам је збиља потребно да ли вам је то било збиља потребно тако што сте ово закључили тек када сте тај конкретни производ (или услугу) опазили на самој распродаји?

А ако се ради о производу који вам је збиља неопходан, и грозничаво сте чекали распродају да бисте могли да га купите, да ли сте се запитали какав је то систем у ком живите када ствар која вам је неопходна за живот можете да купите само на распродаји а не по нормалној цени с обзиром да се ради о ствари која је неопходна човеку? Ако је то ствар која је заиста неопходна, да ли сте се запитали како сте дошли до тога да је та ствар ваша неопходност и шта је или ко је утицао на вас да изградите такав суд о конкретној ствари или услузи? Уз то, на шта сте касније потрошили новац који сте „уштедели“ при куповини те неопходне ствари током „црног петка“? Можемо поставити још питања која настављају овај низ, но јасно и из ових постављених пет да је феномен „црног петка“, као и огромна већина сличних, само последица медијски конструисаног тунелског вида. Стога је и могућа оваква врста безумља, оваквог „петка“, који је стога и „црн“, а траје и осталим данима у недељи. Другим речима, људи срљају у црно, у црни петак, који већински чак и није петак. Да, у питању је симболика која јасно указује на суштину.

 

Други пример се директно односи на саму људску егзистенцију, и на њега су недавно указали и други теоретичари и филозофи медија. Недавно су просветни радници, организовани у Унију просветних радника, упутили апел властима да се за све узрасте ученика и у свим школама у Србији имплементира дигитална, онлајн настава. Под утицајем медијске слике и тунелског вида који им се пројектује овога пута кроз, до сада највећу медијску обману у историји човечанства, тзв. „пандемију корона вируса“, просветни радници су се вођени овом лажном светлошћу на крају тунела ујединили и определили да самоукину себе и своју професију. Уместо живих учитеља, наставника, професора и предавача, уместо живог односа, сви ће бити замењени онлајн наставом. Без имало самосвести просветни радници се самукидају за будућност која је ту иза угла. Тиме и долазимо до самоубиство као најважнијег продукта глобализације, деструктивног капитализма и медијског тунела у који смо смештени. Циљ поднебесја и јесте самоубиство света, зато медијски тунел и јесте слика обмане, шарене лаже поднебесја, са само једним исходом и једном светлошћу на крају тог тунела. Та лажна, хладна светлост је светлост ништавила и смрти, светлост самоубиства човечанства.

 

 

Предраг Јакшић

драматург и теоретичар медија

Децембра 2020

Фото:Freepik.com  User 7705525




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"