PAŠANOG

U početku je zaradio nadimak Pašenog. Nije se nikad ženio i nikome nije bilo jasno čiji bi pašenog on mogao da bude. Posle su mu to predenuli u Pašanog. Tako je i ostalo.

Imao je dugu plavu kosu i retku bradu. Znao sam ga četrdeset godina. Bio je  jedan od onih likova koji su svake noći dolazili u „Kolarac“ i onda zavaljeni u kafanske stolice vodili pametne razgovore o književnosti, filozofiji, smislu i besmislu.

Male hipike koje su puštali u bioskop, u grad, jer je u blokovima bila restrikcija struje, sa divljenjem su ih slušale. A oni su o svemu imali nešto da kažu. I o Heseu, Markesu, i Bertolučiju, Bunjuelu.

O Timoti Liriju i Sioranu. O „Primalnom kriku“. I svi su sa prezrenjem govorili o UČENjU za ispit. Oni su STUDIRALI. Uglavnom svetsku književenost i filozofiju. Ali, dalje od „Kolarca“ nisu stigli. Prezirali su i nas planince crvenih obraza, koji smo već tad objavljivali prve pesme, priče, knjige...Imali izložbe...Manisali su svemu i posle fajronta odlazili u svoje domove u kojima ih  je čekala podgrejana večera i čista postelja. Rado su se družili sa nama, ali se nikad niko od njih nije setio da od kuće ponese sendvič za nekog od nas, ili da nas, daleko bilo, na ručak pozove.

Sreli smo se ponovo u noćnom autobusu 95. Izmršavio, sitan, kratko ošišan. Ono malo dlaka na bradi beše obrijao. Otišli smo na piće kod „Bate Lakija“, na splav koji je radio cele noći. Pred zoru smo krenuli kod njega kući. U kući je imao veliku zbirku video-kaseta i dva ormara sa knjigama koje je odavno prestao da čita.

Rat je proveo putujući. Uzela ga je pod svoje uspešna poslovna žena, koja je putovala po svetu i vodila ga sa sobom bežeći od rata. Verovala je u njegov dar, u njegove nenapisane romane. U postmodernističke kalambure koji nisu imali ni čitalaca ni izdavača čak ni kad je postmodernizam „kao osnov društveno-političke podobnosti“ bio na visokoj ceni. Dok je bio mlađi imao je književnog dara, i svi su od njega očekivali velika dela. Bio je mladi pisac sve do četrdeset i neke. Tad su svi počeli da dižu ruke od njega.

Na kraju ga je ostavila i ona.

Nije mu padalo na pamet da nešto radi niti da se ženi.

Ponosio se time što je šezdesetu godinu dočekao bez dana radnog staža.

To mu nije smetalo da bude kontaraš, večiti kritičar i negator svega postojećeg i nepostojećeg. Dovoljno je da neko u kafani počne bilo šta da priča, kafanski, neobavezno, bez mnogo argumenata, i eto njega, mora da se umeša.

Uskakao je uvek da pokvari priču. Pritom bi se osmehivao kao dečak kojem je zanimljivo da kvari igru odraslih.

Jednom je u kafanu došao Gustavo. Gustavo je imao impresivnu biografiju i znao je devet jezika. Proputovao je čitav svet, a jezike je učio tako što bi kupio kućicu u predgrađu i ostajao u zemlji koju je odabrao po godinu-dve, baveći se etnologijom, mitologijom, i čime sve ne, u narodu koji mu je pružio gostoprimstvo.

Završio je Lomonosov, poreklom Kolumbijac, živeo među Čečenima, Osetima, Rumunima, Šiptarima, Italijanima; davao časove jezika....

Javio se na konkurs koji je naša  prijateljica Juca raspisala za profesora španskog u svojoj školi jezika.

Zaludu smo pokušavali da čujemo nešto od Gustava koji je bio oran za priču i pun skaski o dalekim predelima...

Cele noći mu je Pašanog uskakao u reč.

Onda je Šule ubacio Pašanogu dva bensendina u pivo, i Pašanog je na zadovoljstvo cele kafane zaspao za stolom. Oduzet od pića pomokrio se na stolicu.

Trajao je tu u Bloku brinući se o ocu koji je bio prevalio devedesetu.

Pašanog nije bio jedini u Bloku. Takvih neoženjenih „momaka“, koje su izdržavali roditelji i koji su prešli pedesetu, u Bloku je bilo preko stotinu. Koji nikad ništa radili nisu. Kako kojem umru roditelji, prodaju stanove po paprenim cenama i sele se na Ledine.

Pašanog je bio skroman. Čuvaran. Svoje potrebe sveo je na deset flaša apatinskog piva i kutiju cigara dnevno. Jeo nije gotovo ništa. Sem čokoladnog mleka.

Poslednjih godina sedeo je kod Bosančeve prodavnice sa Ciganima koji su mu ostali  jedini slušaoci.

Voleo je Cigane i oni su voleli njega.

Srđan, Ciganin iz Aleksinca, pristao je da mu da svog Sandokana,koji je trebalo da krene u školu, da ga Pašanog vaspitava i brine se o njemu.

Ali, dečak je počeo da vrišti : „Tato, nemoj da me davaš na Pašanog, sve ću da te slušam!“

Pašanogov otac je bio inženjer, ozbiljan i imućan čovek. Imao je Pašanog i kuću u Sutomoru, i veliku kuću u Lipovačkim šumama. Mogao je s mirom da poživi Pašanog još lepa veka.

Kad mu je umro otac, ostalo mu je iza njega, na knjižici, petnaest hiljada evra. Majka mu je umrla nekoliko godina ranije i Pašanog više nije imao o kome da brine. A onda, jednog dana, nije se pojavio ispred Bosančeve piljare.

Nije ga bilo ni drugog, ni trećeg dana. Nije kupovao ni pivo ni cigare. Onih nekoliko preostalih prijatelja pokušavali su da ga dobiju telefonom. I sve ih je poterao u materinu.  „Hoćete da me pokradete!“  – urlao je u slušalicu.

„Puko Pašanog!“ – stigla je vest u „Ludu kuću“.

„Pojavio se na terasi, počeo da cepa evre i dinare i da baca sa terase“, javili su Cigani Zoki i Srđan.

„Stigla, bre bato, milicija i hitna pomoć. Strpali ga u kola i nekud odvezli. Kako gde? Otkud ja bre znam, bato?“ –iščuđavao se Zoki Ciganin.

„A meni je, kad smo se doselili u Blok, poklonio punu kutiju klikera“ – kaže mi Peca Miljković, pisac iz kraja.

pixabay

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: