ПАШАНОГ

У почетку је зарадио надимак Пашеног. Није се никад женио и никоме није било јасно чији би пашеног он могао да буде. После су му то преденули у Пашаног. Тако је и остало.

Имао је дугу плаву косу и ретку браду. Знао сам га четрдесет година. Био је  један од оних ликова који су сваке ноћи долазили у „Коларац“ и онда заваљени у кафанске столице водили паметне разговоре о књижевности, филозофији, смислу и бесмислу.

Мале хипике које су пуштали у биоскоп, у град, јер је у блоковима била рестрикција струје, са дивљењем су их слушале. А они су о свему имали нешто да кажу. И о Хесеу, Маркесу, и Бертолучију, Буњуелу.

О Тимоти Лирију и Сиорану. О „Прималном крику“. И сви су са презрењем говорили о УЧЕЊУ за испит. Они су СТУДИРАЛИ. Углавном светску књижевеност и филозофију. Али, даље од „Коларца“ нису стигли. Презирали су и нас планинце црвених образа, који смо већ тад објављивали прве песме, приче, књиге...Имали изложбе...Манисали су свему и после фајронта одлазили у своје домове у којима их  је чекала подгрејана вечера и чиста постеља. Радо су се дружили са нама, али се никад нико од њих није сетио да од куће понесе сендвич за неког од нас, или да нас, далеко било, на ручак позове.

Срели смо се поново у ноћном аутобусу 95. Измршавио, ситан, кратко ошишан. Оно мало длака на бради беше обријао. Отишли смо на пиће код „Бате Лакија“, на сплав који је радио целе ноћи. Пред зору смо кренули код њега кући. У кући је имао велику збирку видео-касета и два ормара са књигама које је одавно престао да чита.

Рат је провео путујући. Узела га је под своје успешна пословна жена, која је путовала по свету и водила га са собом бежећи од рата. Веровала је у његов дар, у његове ненаписане романе. У постмодернистичке каламбуре који нису имали ни читалаца ни издавача чак ни кад је постмодернизам „као основ друштвено-политичке подобности“ био на високој цени. Док је био млађи имао је књижевног дара, и сви су од њега очекивали велика дела. Био је млади писац све до четрдесет и неке. Тад су сви почели да дижу руке од њега.

На крају га је оставила и она.

Није му падало на памет да нешто ради нити да се жени.

Поносио се тиме што је шездесету годину дочекао без дана радног стажа.

То му није сметало да буде контараш, вечити критичар и негатор свега постојећег и непостојећег. Довољно је да неко у кафани почне било шта да прича, кафански, необавезно, без много аргумената, и ето њега, мора да се умеша.

Ускакао је увек да поквари причу. Притом би се осмехивао као дечак којем је занимљиво да квари игру одраслих.

Једном је у кафану дошао Густаво. Густаво је имао импресивну биографију и знао је девет језика. Пропутовао је читав свет, а језике је учио тако што би купио кућицу у предграђу и остајао у земљи коју је одабрао по годину-две, бавећи се етнологијом, митологијом, и чиме све не, у народу који му је пружио гостопримство.

Завршио је Ломоносов, пореклом Колумбијац, живео међу Чеченима, Осетима, Румунима, Шиптарима, Италијанима; давао часове језика....

Јавио се на конкурс који је наша  пријатељица Јуца расписала за професора шпанског у својој школи језика.

Залуду смо покушавали да чујемо нешто од Густава који је био оран за причу и пун скаски о далеким пределима...

Целе ноћи му је Пашаног ускакао у реч.

Онда је Шуле убацио Пашаногу два бенсендина у пиво, и Пашаног је на задовољство целе кафане заспао за столом. Одузет од пића помокрио се на столицу.

Трајао је ту у Блоку бринући се о оцу који је био превалио деведесету.

Пашаног није био једини у Блоку. Таквих неожењених „момака“, које су издржавали родитељи и који су прешли педесету, у Блоку је било преко стотину. Који никад ништа радили нису. Како којем умру родитељи, продају станове по папреним ценама и селе се на Ледине.

Пашаног је био скроман. Чуваран. Своје потребе свео је на десет флаша апатинског пива и кутију цигара дневно. Јео није готово ништа. Сем чоколадног млека.

Последњих година седео је код Босанчеве продавнице са Циганима који су му остали  једини слушаоци.

Волео је Цигане и они су волели њега.

Срђан, Циганин из Алексинца, пристао је да му да свог Сандокана,који је требало да крене у школу, да га Пашаног васпитава и брине се о њему.

Али, дечак је почео да вришти : „Тато, немој да ме даваш на Пашаног, све ћу да те слушам!“

Пашаногов отац је био инжењер, озбиљан и имућан човек. Имао је Пашаног и кућу у Сутомору, и велику кућу у Липовачким шумама. Могао је с миром да поживи Пашаног још лепа века.

Кад му је умро отац, остало му је иза њега, на књижици, петнаест хиљада евра. Мајка му је умрла неколико година раније и Пашаног више није имао о коме да брине. А онда, једног дана, није се појавио испред Босанчеве пиљаре.

Није га било ни другог, ни трећег дана. Није куповао ни пиво ни цигаре. Оних неколико преосталих пријатеља покушавали су да га добију телефоном. И све их је потерао у материну.  „Хоћете да ме покрадете!“  – урлао је у слушалицу.

„Пуко Пашаног!“ – стигла је вест у „Луду кућу“.

„Појавио се на тераси, почео да цепа евре и динаре и да баца са терасе“, јавили су Цигани Зоки и Срђан.

„Стигла, бре бато, милиција и хитна помоћ. Стрпали га у кола и некуд одвезли. Како где? Откуд ја бре знам, бато?“ –ишчуђавао се Зоки Циганин.

„А мени је, кад смо се доселили у Блок, поклонио пуну кутију кликера“ – каже ми Пеца Миљковић, писац из краја.

pixabay

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: