detalj slike: privatna arhiva Milica Milenković

U ŽIVOTU NE POSTOJE POBJEDE I PORAZI. POSTOJE SAMO PROMJENE!

                                                                                        

Milica Milenković Doktorantkinja, Književnica

Razgovor vodila: Zdravka Babić

9. 12. 2020.

 

  MILICA MILENKOVIĆ

 

Objavila knjige: roman Homunculi (2010), pesme Manje od dlana (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Isposnice (2019), Ljubav u Kani i druge pesme (2020), književnu kritiku Kritička tumačenja (2016).

Priredila knjige: Zbornik radova učenika škole Aktivnog čitanja i kreativnog pisanja (2018).

Sabrana dela Gordane Todorović u tri toma, kao projekat koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije u oblasti izdavaštva kapitalnih dela savremene srpske književnosti, Živeti zbog pesme Gordane Todorović, 2019.

Član žirija za dodelu nagrade „Gordana Todorović“ i nagrade „Meša Selimović“ u Beogradu.

Naučne radove iz struke, književnu kritiku i poeziju objavljuje u književnoj periodici u zemlji, regionu i inostranstvu.

Poezija joj je prevođena na engleski, slovački i makedonski jezik.

Član je Udruženja književnika Srbije od 2018. godine.

 

NAGRADE I PRIZNANjA:

 

Prva nagrada Festivala poezije mladih u Vrbasu (2011), Prva nagrada Festivala kulture mladih Srbije u Knjaževcu (2012), Nagrada Timočka lira za najbolju pesmu, Radio Beograd 2 (2012), Finalista Ratkovićevih večeri poezije (2015, 2016, 2017), Treća nagrada Ratkovićevih večeri poezije u Crnoj Gori (2017), Finalista Smederevske pesničke jeseni sa najboljom pesmom za Zlatnu strunu (2017), Druga nagrada Drinskih književnih susreta (2019), Nagrada Mirko Petković za književnu kritiku (2019), Nagrada Stražilovo za zbirku pesama (2019).

 

Razgovor vodimo sa djevojkom čija je impozantna biografija  zadivila  užu i širu književnu javnost, djevojkom koja plijeni ljepotom i svojom književnom revolucijom.

 

Mudra, pronicljiva,smjerna, visprena, skromna.

 

Poštovana Milice:

 

Kada ste se prvi put suočili sa ljepotom i izazovima koje sa sobom nosi ljepota pjesništva?

 

Bilo je to u detinjstvu kada sam od svoje bake slušala epske pesme u njenoj neobičnoj, pripovedačkoj, interpretaciji. Pre polaska u školu, već sam umela da čitam i pišem pa sam stalno čitala Puškinove bajke u stihu i naše narodne lirske pesme. Sve to ugradilo je u mene jako osećanje nacionalne pripadnosti i dovelo do toga da godinama kasnije i moja ruka zadrhti pred izazovom pesništva i počne da ispisuje stihove protkane tradicijom. Očigledno je da sam vrlo rano lepotu književnosti poistovetila sa etičkom vrednošću dela.

Objavili ste  knjige: roman Homunculi (2010), pesme Manje od dlana (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Isposnice (2019), Ljubav u Kani i druge pesme (2020), književnu kritiku Kritička tumačenja (2016).

 

Smisao za pisanje i lijep govor su „Božije“ preporuke.

 

Od koga ste naslijedili taj Božiji dar?

 

Već sam spomenula svoju baku koja je bila vrsni pripovedač na dijalektu, kreativno pisanje i izražavanje učila sam od majke, a inače dolazim iz familije u kojoj je tokom celog 20. veka jedan od rođaka pevao epske pesme uz gusle u selu nadomak Stare planine. Književna nit u našoj porodici, retorika i lepo pisanje, prenose se s kolena na koleno usmenim, pisanim i duhovnim nasleđem.

 

Kada ste napisali prvu pjesmu i kakvo je to bilo iskustvo za Vas?

 

Moja prva pesma bila je o Svetom Savi, napisala sam je u trećem razredu osnovne škole. Nažalost nemam je sačuvanu. Druga pesma koju sam napisala bila je Božićni kolač u koju sam prenela životnu praksu i Božićnu radost iz moje kuće. Iskustvo te pesme čini mi se, dan danas se ponavlja sa svakim njenim čitanjem, svakom interpretacijom i svakom nagradom koju je ponela. Tako se u nedogled širi osećanje otkrivanja lepe reči koju očigledno čitaoci pronalaze i u svom srcu.

 

Zbirka pesama „Isposnice“ ovenčana je prestižnom nagradom Stražilovo, koja se tradicionalno dodeljuje već četiri i po decenije – od daleke 1973. godine, za najbolju knjigu objavljenu u izdanju Brankovog kola.

Recite nam nešto o svom poetskom duhovnom hodočašću?

 

Isposnice su metafora mog poetskog hodočašća. One simbolizuju posvećenost koju negujem prema pisanju. Isposnicama sam se spustila u osam vekova kulturnog i humanog nasleđa tragajući za tekovinama i emocijama malog čoveka koji na svojim plećima nosi svu tegobu vekova u kojima živi, a koji se ovde na Balkanu, ponavljaju u nedogled.

 

Da li ste svjesni činjenice da ste veoma mladi postali besmrtna pjesnikinja?  

 

Ponekad moji čitaoci i kritičari koriste taj pridev kako bi me opisali. Zapravo oni opisuju moja dela. Iskreno se nadam da su u pravu i da će nekada istorija književnosti potvrditi njihovo mišljenje. Do tada za mene je ovo veliki kompliment koji me vodi novim putevima stvaranja.

 

Koje su teme Vaše poezije?

 

Teme kojima se bavim u pesništvu prizivaju odnos savremenog sveta i tradicije kroz prizmu obreda, običaja ili nečega što više ne postoji u praksi društva. Zanimaju me i teme iz Biblije. Okvirni stožer mog pesništva je uvek i iznova žena, žena kao majka ili draga, žena sa kulturološkim nasleđem o kojem tek treba da govorimo kako bismo postigle da budemo deo savremenog sveta onako kako nam priliči.

 

Član ste  žirija za dodelu nagrade „Gordana Todorović“ i nagrade „Meša Selimović“ u Beogradu.

Šta za vas znače nagrade, nagrade koje  ste dobili i kako  Vi kao član žirija  selektujete dobro od lošeg i odvajate zrno od kukolja u srpskoj literaturi?

 

Meni su nagrade podstrek za dalji rad i trud i stalni poziv na odgovornost prema srpskom jeziku i mom stvaralaštvu, a kao član žirija vodim se literarnim senzibilitetom bez kojeg je nemoguće da budete književni kritičar, naravno i svojim znanjem i odgovornošću prema onome o čemu dajem svoj sud. Ako tako pristupite nekom delu lako ćete odvojiti žito od kukolja.

 

Kako ste  uspjeli da povežete dostojanstvo i moralni smisao, svoj život sa opštim dobrom  i misijom prosvjetljenja društva koje je u nagloj eroziji kulturnog identiteta i kada je moral spao na najniže grane?

 

Nisam saglasna sa tim da je moral na niskim granama, naprotiv moral postoji samo je pitanje kako ga i koliko imamo u svom životu. Zahvalna sam roditeljima na vaspitanju koje sam primila od njih, jer u nedostatku kulture u našoj zemlji lako sam i ja, poput mnogih novih generacija, mogla biti žrtva društvenog sistema. Ovako uspela sam da budem ravnopravna evropskim vrednostima društva i da svojim delanjem i znanjem utičem na svoje učenike da ne zaborave da nije važno gde i u kakvim uslovima živite, već da je važno da učite i stalno radite na tome da sutradan budete bolji, a samim tim i da utičete na pozitivne promene u svom društvu.

Naučne radove iz struke, književnu kritiku i poeziju objavljujete u književnoj periodici u zemlji, regionu i inostranstvu.

Kakav je po Vama status književnika u Srbiji?

 

Ja sam književnica i doktorantkinja koja nema posao dok na radnim mestima koja su namenjena mojoj struci, sede ljudi bez diploma, znanja i umeća. Dovoljno za primer jednog statusa jedne književnice u Srbiji.

 

Doktorat ne može da se kupi novcem.

Recite nam nešto o književnoj časti i o tome koliko je plaćeno vaše književno znanje i dah otpora protiv književnog besmisla i ništavila?

 

Nakon dobijanja nagrade Stražilovo stiglo mi je pismo jednog kolege u kojem mi je napisao da pouzdano zna kako mi je nagrada donela mnogo neprijatelja. Knjige koje sam objavila i naučni rad kojim se bavim doneli su mi pored velikih prijatelja, nažalost i neprijatelje. A neprijatelji stvaralaštvu, umetnosti i nauci, to su neostvareni ljudi koji dišu ništavilom. Moje književno znanje plaćeno je satima i danima učenja, neprospavanim noćima, bdenjima nad rukopisima, velikim prijateljstvima, ali i neprijateljima koje sam stekla. Ja čast i obraz ne prodajem, i to oni vrlo dobro znaju. A kada imate čast i obraz onda se svi pitaju kako ste postigli tolike uspehe. Kao autor uvek morate da budete spremni i na tu cenu vašeg rada, koja je zapravo potvrda vaše veličine.

 

Da li je književnost Vaša Sudbina?

 

Da, jedna sudbinska nit koja se stalno odmotava kao da nosim Arijadnin kalem kroz nekakav lavirint. Uživam u tome da živim književnost.

 

Osim što divno pišete volite  mnogo da čitate.Šta ste poslednje pročitali i koja knjiga je presudno uticala na vaš život i odluku da vam književnost postane  plemenita misija?

 

Čitam svakoga dana, u poslednje vreme rukopise drugih autora na kojima radim lekturu ili uredničke poslove. Knjiga koja je najviše uticala na mene je Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa koju sam prvi put pročitala sa petnaest godina. Otkrivši magijski realizam, nikada više nisam mogla da se otrgnem iz zagrljaja lepe reči i moći kojom nas ona daruje.

 

Književnu kritiku Kritička tumačenja (2016) objavili ste  mnogo mladi. Jeste li imali podršku afirmisanih i  uvaženih književnih kritičara?

 

To je knjiga koju, kao i sve moje rane knjige, nisam promovisala niti plasirala u javnost. Objavljena je nakon pet godina bavljenja književnom kritikom. Na prvom konkursu za književnu kritiku 2011, kada sam bila sa svojim prvim kritičkim tekstom u najužem izboru za nagradu, a naspram mene je stajala starija koleginica sa impozantnim delom – dobila sam najveću podršku u životu. Danas stojim rame uz rame sa najznačajnijim književnim kritičarima u zemlji, dobitnica sam nagrade za književnu kritiku Mirko Petković – i pripremam nova izdanja sabranih književnih kritika. Dovoljno da zaboravim da li sam ili nisam nekada davno imala podršku starijih kolega.

 

Kako bi  opisali književni  monopol?

To je igra u kojoj očigledno svako od književnika ulaže ono što ima. Možda je danas pogodnije da u Srbiji govorimo o književnom riziku (čitaj: rizik kao igra).

 

 Na kom projektu ste poslednje radili i kakve rezultate ste postigli?

 

Priredila sam Sabrana dela Gordane Todorović što je imala neverovatne odjeke u srpskoj književnosti, kulturi i nauci.

 

Objavili ste Sabrana dela Gordane Todorović u tri toma, kao projekat koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije u oblasti izdavaštva kapitalnih dela savremene srpske književnosti, Živeti zbog pesme Gordane Todorović, 2019. 

Koja je svrha poezije i čime  je poezija Gordane Todorović okupirala Vašu dušu?

 

Poeziju Gordane Todorović upoznala sam u detinjstvu kao poeziju cveća, prirode i sunca, kao molitvu… To je ostalo u mojoj duši do današnjih dana kada se bavim afirmacijom njenog dela i stvaralaštva.

 

Dok čitam njenu poeziju ili radim na njenom delu, osećam da sam na nekoj neobičnoj livadi cveća i trava. Njeno proleće dovoljno je da probudi sva nova proleća u meni. Između ostalog to je i svrha poezije.

 

Postoje li savremena književnost koja će uspješno nastaviti stazama bogatog srpskog književnog nasleđa?

 

Postoji. Jedino je pitanje kako će opstati na ovim prostorima i da li će se zaustaviti trend odliva književnika iz naše zemlje i pisaca iz egzila.

 

U kom pravcu želite da razvijete Vašu književnu karijeru?

 

Sada sam na doktorskim studijama i posvećena sam nauci. Vidim sebe na nekom od inostranih fakulteta kao predavača u budućnosti i kao nekoga ko utiče na reforme kulturnog sistema u Srbiji. Volela bih da u tom smislu radim na razvoju svoje karijere.

 

Jeste li primijetili da pjesnici sve više slijede ukus mase, sve više je slatkih tema i trivijalnih priča?

 

Da, tome doprinose društvene mreže gde se više niko ne obraća čitaocu već masi. A masa nije željna velikih tema.

 

Kako stimulisati mlade pjesnike  i književnike?

 

Dozvoliti im da ostvare svoja osnovna egzistencijalna prava, a onda od njih očekivati odgovornost. Dovoljno da mladi ljudi pokažu šta sve umeju u književnosti, a umeju mnogo.

 

Koja pitanja postavljate sami sebi?

 

Samo ona za koja sam dovoljno snažna da pronađem odgovore. Bez hrabrosti ne treba postavljati pitanja, ni sebi ni drugima.

 

Recite nam nešto o Vašim poetskim putokazima?

 

Oni su svuda oko mene, kada se nađem na nekom posebnom životnom raskršću, posegnem za putokazima i tako ispisujući pesme rešavam sopstvene dileme.

 

Na šta ste najviše ponosni?

 

Na svoje unutrašnje biće koje nije prestalo da sanja velike snove.

 

Hronično  traumatizovana populacija koja pokušava da se saživi sa novonastalom situacijom u cijelom svijetu  postala je društveni problem.

 

Hm… Hajde da pričamo o ljubavi.

 

Kome ćete Vi „pružiti ruku“?

 

Onome ko ume da je prihvati onakvom kakva jeste.

 

Da li smatrate da će ljubav spasiti svijet?

 

Ljubav svakog dana iznova i iznova spašava ovaj svet.

 

Postoji li „Sveta ljubavna vodica“ i jeste li probali taj napitak?

 

Nisam čula. Jedino ako je to neka nova sintagma. Smatrajte da sam Vam ostala dužna odgovor.

 

Da li je ljubav za vas hemija ili alhemija?

 

I jedno i drugo.

 

Jeste li zaljubljeni?

 

(Osmeh.)

 

Šta je za vas Biblija ljubavi?

 

Knjiga ljubavi je knjiga koju ispisujemo sa voljenom osobom, a ona se piše poslednjim susretom sa našom prošlošću; otvaranjem vrata nove budućnosti.

 

Recite nam tajnu Vašeg blistavo mudrog pogleda?

 

Hvala na komplimentu. Tajna je u radoznalosti da se spozna svet oko sebe. Moguće je da u njemu još uvek ima i dečije naivnosti.

 

Šta vas rastužuje?

 

Strah ljudi oko mene, ustaljenost, statičnost.

 

Šta vas plaši?

 

Prolaznost.

 

Jeste li emocionalno zavisni?

 

Nisam.

 

Razmišljate li o braku?

 

O braku se razmišlja u dvoje.

 

Kako izgleda Vaš provod „dvjesta na sat“?

 

Volim da doživim svaku sekundu ovog života kakav god provod da je u pitanju.

 

Može li se sanjati bez postelje?

 

Naravno, mi zapravo sanjamo otvorenih očiju.

 

Srce je bilo znak ljubavi i odanosti u drevnim civilizacijama i svim religijama a zloupotrebom na društvenim mrežama postalo je  jedan izlizani simbol i  običan emotikon lažne obmane pa i samoobmane. 

Šta za vas znače „srca na izložbi“, srca koja Vam poklanjaju putem društvenih mreža?

 

Najčešće su to srca podrške mojih prijatelja i prijateljica. Lično mi znače, jer znam da su iskrena.

 

Vjerujete li svojoj intuiciji?

 

Da. Često se naljutim na sebe kada posumnjam u nju.

 

Koja je Vaša „apsolutna istina“?

 

Da je istina ono što nosimo u srcu i duši, sve ostalo je privid.

 

Najvažnije su čari unutrašnje ljepote.

 

Kako njegujete „kapital„ koji Vam je podarila majka priroda?

 

Stalnim podsećanjem da se ljudskost i plemenitost grade svakog dana.

 

 Postoji li pitanje  koje ste priželjkivali, a mi Vas nismo pitali?

 

Zahvaljujem na ovim divnim pitanjima.

 

Za sami kraj razgovora zamolila bih vas da izaberete jednu Vašu pjesmu i podijelite je sa čitaocima.

 

Fine Art America The butterfly wings of love by Chirila Corina

SUSRET

Prešli smo na hiljade kilometara

dok se nismo sreli

u ovom svetu 

    

Sve se prepoznalo

oči, usta, uši, ruke

dva tela

dva melema

za sve rane iz bivših ratova

Ali straha je bilo previše

zaboravljenih načina voljenja

neprevijenih otvora na srcima

Na putu dugom hiljadu svetlosnih godina

pre nego što smo uspeli

pomoći jedno drugome

Iskrvarili smo

u zagrljajima istorije

 

Izvor:ASOGLASIZDAVAŠTVO

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: